Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Maj.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Šutnuti šutnuli šutere
Svi smo mi… Lester, najneobičniji je u nizu pokliča globalnog poistovećenja s nekom vanrednom lokalnom sudbinom. “Svi smo mi” već bili Njujork, Pariz, Brisel, Madrid, ali u znak solidarnosti sa žrtvama terorizma, dok smo se s manje poznatim engleskim gradom identifikovali u eksploziji njegovog – veselja.
Prvi put posle mnogo vremena, dobar deo sveta >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je jednu mesnu radost doživeo kao svoju sopstvenu. Lester je, kako i priliči, burno proslavio prvu titulu fudbalskog prvaka Engleske, a vascela domaća i strana javnost mu se pridružila, jer je okolnost da se njegov klub od totalnog autsajdera uzdigao iznad apsolutnih favorita, doživela kao znak da su mogućne slične promene i u drugim, političkim i ekonomskim, ustrojstvima. Da je došlo vreme da još neko sa samog dna, odskoči na vrh tabele moći.
U prilog takvim maštarijama išle su – izjalovljene prognoze. Pred početak prvenstva, šanse Lester Sitija za osvajanje šampionskog zvanja, na britanskim kladionicama bile su srozane na kvotu 5.000:1. Sa znatno većom verovatnoćom procenjeni su izgledi, kako je preneo CNN, da TV zvezda Kim Kardašijan bude izabrana za predsednika SAD (2.000:1), da roker i aktivista Bono postane sledeći papa (1.000:1), kao i da se do kraja iduće godine otkrije život izvan Zemlje (200:1).
Ni sami lesterovci nisu planirali uspon do vrha. Cilj im je bio, kako su izjavljivali, opstanak u Premijer ligi.
Po važećim merilima, i to je bilo vrlo ambiciozno. Tim koji je na tržištu vredeo samo koliko jedna zvezda u favoritskim ekipama, sačinjen mahom od igrača koji su do nedavno bili u nižerazrednim klubovima ili se jedva snalazili u elitnim nadmetanjima, s trenerom čija je karijera bila na nizbrdici, prilično ubedljivo je svrstavan među kandidate za pad u niži rang.
Prognoze su, međutim, pale u vodu a Lesterov novodošavši trener, Italijan, Klaudio Ranijeri je klupsku “vodu pretvorio u vino”. Preokret ovako velikih razmera odavno nije zabeležen ni na jednom polju, pa su i tumačenja prevazišla standarde.
Ovo je najava revolucije, ovaploćenje stiha Internacionale “ko beše ništa biće sve” – sugerišu oni koji u Lesteru vide “fudbalsku radničku klasu”. Skloni mistici, povezali su, pak, sportski uzlet s činjenicom da mu je u gradu prethodila zvanična sahrana pronađenih ostataka drevnog kralja Ričarda Trećeg “čime je je okrepljen Lesterov duh”, a u čije su jačanje uključene i budističke molitve koje je organizovao vlasnik kluba, tajlandski biznismen Vičai Šrivadanapraba.
Uverljivije mi deluju napomene dobitnika Bukerove nagrade, književnika Džulijana Barnsa koji je u Gardijanu kao odlučujuće vrline Lestera istakao nesebičnost, marljivost, neuobraženost, primenu princip svi za jednog jedan za sve, borbu do poslednjeg sudijinog zvižduka. Dijagnozu je proširio konstatacijom da se pokazalo i da prave vrednosti pojedinaca ne moraju da se ispolje odmah, nego tek kad ponovo dobiju pravu životnu i karijernu šansu (što je slučaj i s Lesterovim glavnim zvezdama i Džejmijem Vardijem i Rijadom Marezom).
Uzlet Lestera (s nadimkom Lisice) proučavaće se među biznismenima kojima je sport uvek bio model za proveru sopstvene konkurentnosti, tvrdi analitičar londonskog Ekonomista. Pa, uz ostalo, navodi vrline u upravljanju klubom, za koje mi se čini da mogu da se preporuče i političarima, svuda a pogotovu ovde. Među njima su: usredsređivanje na glavni cilj bez uobražavanja da se vrhunski rezultati, u oštroj konkurenciji, mogu postizati istovremeno na više polja, zatim opušteni stil upravljanja za smanjivanje takmičarske napetosti, kao i skromnost u ocenjivanju postignutog i procenjivanju novih dometa, uz obavezno izostavljanje samohvalisanja.
Probijanje autsajdera ka vrhu ne mora da bude uvek dobra vest, upozorava publicista Džon Karlin. U madridskom Paisu, ukazuje da tome često pogoduje posrtanje vrhunskih sastava, pa sluti da nazadujemo ka “divnoj osrednjosti” u koju ubraja i Lester.
Širenje uticaja Lesterovog uspona (u čijim je transakcijama svojevremeno udeo imao i srpski biznismen Milan Mandarić) na vansportske aktivnosti, većina analitičara vidi kao deo sve šireg osporavanja pa i podrivanja postojećih poredaka (u kojima je fiksirano “ko kosi a ko vodu nosi”). Po meni je Lesterov podvig “slučaj” u kome su šutnuti šutnuli šutere, pri čemu se pokazalo da alternativni timski duh potcenjenih može da regularnim putem istumba poredak toliko da “ko bi dole sad je gore”.
Treba, međutim, voditi računa da je on izuzetak od vladajućih pravila koja ne dopuštaju tako nagle i drastične obrte sudbina. Najlakše je uzviknuti “svi smo mi Lester”. Ali, samo se vrlo retkima ispunjava čežnja iz završnice Pučinijeve arije Nessundorma, koju je Andrea Bočeli otpevao na slavlju lesterovaca, kao prilog ostvarenju njihovog sna: “Iščezni noći! Pogasite se zvezde! U zoru ću pobediti!” Na sadašnju pobedničku, šampionsku, zoru Lester je čekao 132 godine.
