Izvor: Politika, 28.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Meksikanac u brodvejskom svetu samodestrukcije
Majkl Kiton od Bartonovog „Supermena” do Injarituovog „Birdmena”, Jupiter kao kamiondžija u Onoreovim „Metamorfozama”, Openhajmerov nastavak „Čina ubistva”...
Venecija, Lido – „Ti nisi glumac, ti si selebriti, ubiću tvoju predstavu pre premijere”, kaže slavna njujorška pozorišna kritičarka pred kojom drhti sveukupna brodvejska scena, obraćajući se velikoj filmskoj zvezdi Riganu Tompsonu koji je, posle tri nastavka akciono-heroičnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Birdmena odlučio da, u sopstvenoj produkciji i sopstvenoj režiji, na Brodveju postavi adaptaciju Karverove priče „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi”.
Za kritičarku, pozorište je svetinja. Pozorišne daske su za one koji su ih zalivali svojom krvlju i znojem dok su gradili svoja velika imena, a ne za zvezdanu filmsku prašinu. Ne za posrnule i već ostarele protagoniste planetarnih blokbastera, tek izašlih iz, sada već za njih tesnih, kostima superheroja. I tu negde i jeste glavna okosnica filma „Birdmen” Meksikanca Alehandra Gonzalesa Injaritua s kojim je svečano započeo 71. Venecijanski festival.
Iako najavljen kao crna komedija, Injarituov „Birdmen” više se kreće po predelima mračne drame, sa svega nekoliko humorističkih izleta u funkciji izmamljivanja povremenih osmeha gledaoca. Od one suštinske komedije ni traga. Zameli su ih tragovi Injarituovih tematskih opsesija, prepoznatljivih iz njegovih prethodnih filmova u kojima se bavio patnjama duše i tela, grehom i iskupljenjem između kojih je postavljao tanku liniju (uticaji Giljerma Ariage, po čijim je scenarijima Injaritu i započeo karijeru).
Doduše, u ovom novom filmu nema pompezno-mozaičke-uzročno-posledične naracije koja je krasila njegov „21 gram” i „Vavilon” i „Lepotu”, ali je univerzum, kao mesto haosa i samodestrukcije, ostao isti. Samo što je taj i takav univerzum sada smešten u mitsko brodvejsko pozorište „Sent Džejms”, u kojem se Rigan Tomson, pod stalnim pritiskom svog alterega Birdmena, suočava sada i sa svojim egom i s propalim životom, rasturenom porodicom i glumačkim egom onih što ih je angažovao za predstavu u koju je uložio sve.
Imaginarni stripovsko-filmski akcioni superheroj prvi put sada suštinski se suočava s realnošću. I životnom i pozorišnom. Patnji njegove duše i kreativnim lomovima doprinosi i njegov partner, umišljeni pozorišni glumački mag (Edvard Norton), koji će čak u krevetskoj sceni s Naomi Vots dobiti erekciju i poniziti svog režisera pred prepunom dvoranom, ustvrdivši usput da je njegovo iščitavanje Rejmonda Karvera potpuni promašaj.
Za ulogu Rigana, alijas Birdmena, Injaritu je nepogrešivo izabrao slavnog komičara Majkla Kitona, koji je veoma raspoloženo podario i vrhunsku dramsku ulogu. Uz to, Kiton je u dva filma Tima Bartona bio Supermen, pa mu je i ovakva vrsta tereta slave i te kako poznata i bliska. Injaritu je Kitona u jednom trenutku transformisao u čoveka-pticu ne bi li svom filmskom junaku, ali i gledaocima pokazao i dokazao da nisi niko i ništa ukoliko nisi na „Tviteru”. Čak i na Brodveju. U marketinške svrhe, holivudski producenti već su pripremili lutke Birdmena. Naći će se u redovnoj prodaji pred američku premijeru ovog filma zakazanu za 15. oktobar.
I dok Injarituov film ne mrda iz ambijenta pozorišta (svega nekoliko scena odigrava se u okolnim brodvejskim kafeima), francuski reditelj Kristof Onore je pozorište izveo u prirodu, u parkove i šume provincijskog industrijskog gradića. Tu je pronašao idealno okruženje za svoju adaptaciju Ovidijevih epskih „Metamorfoza” (program „Dani autora”) u kojoj je kompleksna mitološka priča krajnje pojednostavljena. U Onoreovom viđenju Jupiter je mladi, naočiti kamiondžija. Evropa je tinejdžerka koja beži sa školske nastave, prorok Tiresija je lokalni doktor, Narcis je skejter, Orfej je verski fanatik i tome slično... Onoreov senzualni, ali i krajnje erotizovani Ovidije spada u grupu takozvanih art-filmova. Na trenutke je baš „l'art pur l'art”...
U glavnom takmičarskom programu koji se tek zahuktava, viđen je juče i novi dugometražni dokumentarni film Džošue Openhajmera (Amerikanac koji dugo živi i radi u Danskoj), koji je godinama istrajno dokumentovao genocid u Indoneziji šezdesetih godina prošlog veka.
Za prethodni potresan, osvešćujući i po savest čovečanstva alarmantni film „Čin ubistva” Openhajmer je osvojio Oskara. S „Pogledom tišine”, svojevrsnim nastavkom, sada se takmiči za „Zlatnog lava”. U prethodnom filmu priča o stravičnom genocidu (milion brutalno ubijenih indonežanskih „komunista”) bila je ispričana iz vizure nemilosrdnih i brutalnih egzekutora. „Pogled tišine” je iz perspektive porodice koja je preživela genocid i sada se suočava sa ubicom svoje braće.
Taj im ubica bez imalo griže savesti saopštava „da bi, da nije pio krv svojih žrtava, i sam posle odsecanja tolikih glava poludeo”. Kada ga brat žrtve pita kakvog je ukusa krv žrtava, sada bezubi starac a nekada surovi ubica kaže „kao i sva druga ljudska krv, slano-slatka”. Openhajmer će opet izazvati buru, kopajući po prošlosti koju Indonezija, ali i SAD odavno žele duboko da zakopaju.
Dubravka Lakić
objavljeno: 29.08.2014.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
