Izvor: Blic, 29.Okt.2011, 16:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko kaže da srpski nije za operu
Izvođenje opere „Mileva“ naše kompozitorke sa njujorškom adresom Aleksandre Vrebalov, prema libretu Vide Ognjenović i u režiji Ozrena Prohića, pružilo je retku priliku da naša publika čuje kako srpski jezik zvuči kada se čuje u jednoj operi.
U ovom ambicioznom i vizuelno upečatljivom delu ispričana je životna priča naše najpoznatije naučnice Mileve Marić Ajnštajn, čija je briljantna naučna karijera ostala u senci njenog supruga, naučnog superstara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Alberta. Ajnštajnovi posteri danas mogu da se vide u sobama pametnih klinaca širom sveta, a o Milevi se i danas malo zna izvan naučnih krugova.
Kompozitorka Aleksandra Vrebalov kaže za „Blic" da je prvi izlazak pred publiku sa ovakvim delom doneo želju da se slušalac oseća dobrodošlim u tom izmaštanom svetu, i da mu ne bude dosadno.
Nismo svesni svojih kvaliteta
Kako iz njujorške perspektive izgleda klasična muzika u Srbiji?
- Kada bi ova jesen bila uzorak, izgleda fantastično - Bemus, sa nekoliko premijera i vrhunskim gostima iz celog sveta je upravo završen, Tribina kompozitora sa pregledom najnovijih ostvarenja samo što nije počela, Srpsko narodno pozorište je imalo praizvedbu celovečernje operske narudžbine čime se u ovakvoj ekonomskoj situaciji ne mogu pohvaliti ni mnogo temeljnije operske kuće u svetu... Mi imamo fantastične i posvećene muzičare i ogroman potencijal i u ljudima i institucijama, i volela bih da smo ga više svesni.
- Istovremeno, postoji zaštitnički osećaj prema izvođačima, orkestru - da svako izvođački zahtevno mesto, ili svako mesto gde je neko blistao na probama ponovo i na predstavi dođe do punog izražaja, da se ta sugestivnost i snaga prenesu na gledalište - kaže kompozitorka.
Kako je došlo do toga da pišete operu baš o Milevi Marić?
- Kada je Srpsko narodno pozorište reklo da je zainteresovano za operu sa lokalnom temom povodom 150. sezone, Mileva Marić mi je, kao istaknuta sugrađanka, sa velikom i teškom sudbinom bila prvi izbor. Milevina životna priča je umnogome slična bilo kojoj savremenoj priči o partnerskim i porodičnim odnosima, ljubavi i odricanju, ali je istaknutija u smislu da o nosiocima radnje više znamo iz jednog drugog, mnogo pozitivnijeg konteksta. Ovde pogotovo mislim na Ajnštajna kao kulturnu ikonu, koji je simbol genijalnosti i humanizma XX veka i čiji komplikovan privatni život nije bio u skladu sa imidžom koji je oko njega stvoren. Ta dvostruka kontroverza u paru Marić-Ajnštajn mi je bila inspirativna - Milevin položaj u Srbiji gde je tretiramo ili kao vrhunsku naučnicu kojoj je uskraćena slava ili kao gubitnicu, i Ajnštajnov imidž genija širom sveta koji nam ne dozvoljava da ga vidimo kao ljudsko biće koje, samim tim, mora i da pravi greške. Ja bih volela da nam Mileva Marić bude važna čak i ako nije doprinela teoriji relativiteta, kao i da civilizacijski odrastemo i da se ne zanosimo heroizmom i bezgrešnošću svojih junaka. Takvo držanje strane, moralisanje, prikrivanje ljudskih slabosti naših uzora je vid totalitarizma (totalitarizma kao mejnstrima kulture Zapada u slučaju Ajnštajna) i udaljava nas od osvešćenog pogleda na realnost i na naše mesto i odgovornost prema njoj.
Koliko ste zadovoljni libretom Vide Ognjenović? Kada sam izašao s predstave, nekoliko puta sam čuo komentare koji se svode na to da srpski jezik nije za operu...
- Možda to mislimo jer nam je naš jezik običan, a operu smatramo nečim visokoestetizovanim, pa se malo na taj način sami umanjujemo. Naš divni jezik se divno peva, u operi, na slavama, uz tamburaše, jednako - pomislite samo na sve prelepe pesme koje su vam obeležile život. Mislim da se više radi o našim navikama da čujemo operu na nekom drugom jeziku i o našoj maloj operskoj istoriji u kojoj nismo imali toliko prilike da se saživimo sa srpskim jezikom kao operskim jezikom. Opera je ekscentrična forma, sve je u njoj prenaglašeno, i slušati naše reči u takvoj jednoj nesuzdržanoj ekspresiji nije u skladu sa našim kolektivnim prizemnim i ponekad ciničnim pogledom na svet. Pošto naša celokupna operska baština ne obuhvata više opera nego što su ih samo Verdi i Vagner sami napisali, verujem da ćemo vremenom, uz budući veći repertoar srpskih opera zavoleti i zvuk našeg jezika u toj ekstravagantnoj formi. Na drugim jezicima tekst libreta možemo da mistifikujemo jer reči slušamo kao muziku, a ne kao značenje, ali ako pratite prevod stranog libreta na srpski u toku operske predstave, tekst često zvuči ili prozaično ili preromantično jer tek uz muziku shvatamo koliko je jezik štur i ograničen da izrazi najsuptilnija osećanja. Što se tiče konkretnog libreta Vide Ognjenović za „Milevu", on je zaslužan za mnoge pozitivne komentare na račun radnje koja teče vrlo dinamično, i u kompaktnom narativu. Vidin libreto mi je bio glavni oslonac u stvaranju emocije muzikom, jer je psihološki definisao karaktere i njihove međusobne odnose na briljantan način. Dakle, i ono što nije pevano u operi nego je postojalo kao atmosfera, ili orkestarska boja, proizašlo je iz preciznosti i dramatike libreta, jer libreto nisu samo reči u operi, nego mreža, raster po kom se muzika i emocije kreću.
Povezane vesti: Opera "Mileva" u Beogradu: Vrhunski umetnički doživljaj Opera "Mileva" Aleksandre Vrebalov na 43. Bemusu
