Izvor: B92, 16.Nov.2009, 20:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju: Scott McCloud
Kao što stih jedne pesme Harija Nilsona (Harry Nilsson) kaže „I’ll say goodbye to all my sorrows, and by tomorrow I’ll be on my way, I guess the Lord must be in New York City", tako se krajem osamdesetih godina prošlog veka jedna grupa prijatelja iz Vašingtona preselila u Njujork, rešena da uspe među ajkulama ovog megalopolisa.
S obzirom da danas, dvadeset godina nakon toga pričamo o njima, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nema sumnje da su uspeli. Njihov bend Girls Against Boys je uz Jesus Lizard, Big Black i Cop Shoot Cop bio sinonim beskompromisnog gitarskog zvuka kog promoviše tada vrlo uticajna diskografksa kuća Touch and Go.
Kombinacijom fenomenalnih albuma („Venus Luxury Baby No.1", „House of GVSB"), harizme njihovog gitariste i pevača Skota Meklauda (Scott McCloud), i grandž ludila koje je potresalo Ameriku devedesetih ,Girls Against Boys su realtivno brzo prevazišli okvire benda sa nezavisne etikete i krajem devedesetih potpisuju ugovor sa velikim Gefenom (Geffen). Na žalost, ispostavilo se da to nije bio baš pametan potez – kako i zbog čega, biće vam jasnije kada pročitate intervju koji sledi.
Uporedo sa Girls Against Boys, Skot je svirao sa bendom New Wet Kojak sa kojim je 2003. godine izdao perfektan album „This is the Glamorous". Nakon toga, Skot napušta Njujork, seli se u Pariz odakle je njegova tadašnja žena, i počinje avanturu nazvanu Paramout Styles. Sve ono što je krasilo muziku Skotovih prethodnih bendova je i dalje tu: i iskrenost, i stil, i energija. Samo, postoji jedna bitna razlika – umesto gitare na distorziji, Skot u Paramount Styles svira akustičnu.
Njegove pesme nikada nisu zvučale ličnije, iskrenije i zrelije, a po prvi put se čuje romantika u njima. Pored Skota, stalni član Paramout Styles je bubnjar Girls Against Boys Aleksis Flajsig (Alexis Fleisig), dok ostatak benda varira u zavisnosti od vremena i mesta. U četvrtak 19. novembra u Living Roomu Beogradskog SKC-a, dolaze u petočlanom sastavu: dve gitare, bas, bubanj i čelo.
Iako je svojim mačo stavom prouzrokovao mokre snove mnogih devojčica u kariranim košuljama tokom devedesetih, a kod njihovih momaka izazivao želju (da ne kažem ljubomoru) da baš tako izgledaju, u razgovoru sa njim to se nikako ne može primetiti. U telefonskom razgovoru, Skot ostavlja utisak vrlo prijatnog, lepo vapistanog, i na moje iznenađenje čak skromnog tipa. Biće da to ima veze sa životnim iskustvom, koje inače izbija iz svakog Paramount Styles stiha.
Od kada živiš u Beču? Znam da si živeo u Parizu do pre par godina...
Da, živeo sam u Parizu dve godine, pa sam se vratio u Njujork na neko vreme, da bi se nedavno preselio ovde u Beč. Ovde sam poslednjih 5-6 mesci.
Kako je živeti u Beču?
Sjajno, Beč je divan grad. Posebno mi se dopada što je nekako u centru Evrope, pa kada pravimo turneje samo iznajmimo kombi iz Praga i svuda stignemo. Devojka mi je Austrijanka, pa je i to jedan od razloga zašto sam ovde.
Zašto si rešio da napustiš Njujork?
U Njujork sam se preslio krajem osamdesetih i u njemu sam živeo sa manjim prekidima sve do 2002. godine kada su Girls Against Boys prestali sa radom na izvesno vreme. Sećam se da sam bio jako uzbuđen i srećan kada sam se doselio u Njujork i ta euforija me je držala čitavih pet godina, toliko mi je trebalo da poželim da živim negde drugde. Volim Njujork, i dalje imam tamo stan koji sada izdajem, ali posle nekog vremena mi je trebala pauza. Sviđa mi se Evropa generalno, a ujedno volim i da živim na različitim mestima, između ostalog to mi daje inspiraciju kada je u pitanju muzika.
Kako si došao na ideju da formiraš Paramount Styles?
To se desilo pre pet godina, kada sam se preselio u Pariz i kada mi se muzika generalno smučila. Imao sam samo akustičnu gitaru sa sobom, i pitao sam se kako bi zvučale moje pesme na tako ograničenom izboru instrumenata. Zanimalo me je da li mogu na akustičnoj gitari da napišem bolje pesme. Tako je počelo. U početku sam snimao sa bubnjarem Girls Against Boys Aleksisom a kasnije su nam se priključili drugi muzičari. Nakon što smo napisali tih prvih 5-6 pesama, prošlo je dosta vremena dok Paramount Styles nisu zvanično počeli da postoje, prvenstveno zbog toga što je to bilo jedno skroz novo iskustvo za sve nas i trebalo nam je malo da se snađemo. Jedino u šta sam bio siguran je da mi se ne svira glasna muzika, da želim da probam nešto novo na akustičnoj gitari i iz toga su se izrodili Paramount Styles.
Da li se i koliko razlikovao sam proces snimanja albuma sa Paramount Styles u odnosu na Girls Against Boys?
Da, vrlo se razlikovao i želeo sam da se razlikuje. Sa Girls Against Boys sam ulazio u studio sa već gotovim pesmama, dok sa Paramount Styles to nije bio slučaj. Pre početka snimanja, znao sam samo kako će zvučati bubanj i akustična gitara, dok su se ostali instrumenti nasnimavali postepeno, jedan po jedan. Paramount Styles mnogo više koriste prednosti studija nego što smo to radili u Girls Against Boys.
„Come to New York", jednu od najlepših pesama sa albuma „Failure American Style", napisao si u momentu kada si se preselio u Pariz. Koliko ima ironije u tome?
Ni sam nisam siguran da li me Njujork više podseća na magnet ili na crnu rupu. Istina je da ima ironije u toj pesmi, ali isto tako ima i iskrenosti – ljudi zaista odlaze tamo da steknu ime, da postanu popularni u onome čime se bave. Za mene ta pesma predstavlja Njujork koji volim, onaj u koji sam se doselio krajem osamdesetih. Nije baš nostalgična ali definitivno ima veze sa mojom proslošću. U stvari, kad bolje razmislim, većina Paramount Styles pesama govori o mojoj prošlosti.
U „More Than Alive" tvoj glas zvuči drugačije nego na ostalim pesmama sa albuma – mnogo jasnije, bliže... U čemu je trik?
Mislim da je razlog tome što u „More Than Alive" pevam dosta tiho i jako sam blizu mikrofona, tako da se čuje moje disanje čime se postiže taj intiman efekat prisnosti. Nije bilo nikakvih trikova, sve je snimljeno uživo bez nekih efekata.
Ta jasnoća tvog glasa u „More Than Alive" me malo podseća na glas Kurta Kobejna (Kurt Cobain) u pesmi Nirvane „Something in the Way"...
Da, čudno je to. I Nirvana i Girls Against Boys su počeli da sviraju otprilike u isto vreme, mada muzički nismo imali mnogo veze. Jako volim spore pesme od Nirvane. Njihov „Unplugged" mi je jedna od najdražih ploča svih vremena – tako je iskrena od početka do kraja. Dopada mi se njegov način pevanja na tom albumu. Inače, od kada češće sviram akustičnu gitaru, imam utisak da muzika koja je uticala na mene više dolazi do izražaja. Tako mi se nekad desi da dok pišem pesmu, provalim da ona u stvari baš liči na Sonic Youth ili Nirvanu npr. I ne smeta mi to uopšte, dok god je pesma dobra (smeh).
Reci mi kada će Paramount Styles izdati drugi album?
Album će izaći 24. marta sledeće godine, a singl sa tri pesme bi trebao da se pojavi krajem januara. U suštini, ceo album je skoro gotov, ostalo je još samo par pesama da se izmiksuje, tako da ćemo u Beogradu svirati neke od tih novih pesama. Malo mi je krivo što sada dolazimo bez nove ploče, ali kada je izdamo doći ćemo opet.
Šta se trenutno dešava sa Girls Against Boys?
Zvanično smo prestali sa radom krajem 2002. ali i dalje sviramo desetak koncerata godišnje na mestima na kojima ljudi žele da nas čuju. I dalje volim naše stare albume, volim da sviram te pesme uživo, ali mislim da nećemo skorije ništa snimati. Jedan od razloga zašto je to tako je što svi živimo na različitim mestima. U stvari, sledeće godine će biti tačno 20 od našeg prvog albuma, tako da se možda može desiti da nešto i snimimo tada.
Pre deset godina Girls Against Boys su potpisali za Geffen za koji ste izdali album „Freakonica". Reci mi nešto o iskustvu na mejdžor etiketi?
Bili smo prilično iznenađeni velikim interesovanjem od strane velikih kuća u to vreme. Ta pažnja nam je prijala, zaradili smo dosta para, ali je na kraju to uništilo bend. Naime, sa Gefenom smo potpisali ugovor za tri ploče, međutim četiri meseca nakon što je „Freakonica" izdata, Gefen je prestao da postoji samostalno, odnosno postao je deo Universala, a samim tim Universal je postao vlasnik našeg ugovora.
Po ugovoru, trebalo je da izdamo još dva albuma za njih, ali oni to nisu hteli jer se po njima „Freakonica" nije dobro prodavala. Nisu hteli da nam omoguće snimanje novog albuma, a mi nismo mogli da izdamo za nekog drugog jer smo bili pod ugovorom sa njima, bili smo bukvalno zarobljeni. Oni su želeli da se bend raspadne jer tako ništa ne be morali da plate. Nakon tri godine koje smo proveli u tom ludilu, naši i njihovi advokati su postigli dogovor, dobili smo pare koje su nam dugovali i konačno smo bili slobodni. Iako smo ubrzo nakon toga izdali „You Can’t Fight What You Can’t See" za malu kuću Jade Tree, stanje svih u bendu je bilo loše, osećali smo se iscrpljeno, isceđeno.
Ali u poređenju sa albumom „Freakonica", „You Can’t Fight What You Can’t See" je bio mnogo bolji...
Da, taj album je definitivno bio mnogo bolji. Mada, čak i tokom snimanja te ploče postojao je pritisak u bendu koji je počeo još dok smi bili na Gefenu. Svi su mi govorili da treba da pišem melodičnije pesme, da sve ono što radim ne valja. Pitao sam se kako je moguće da ne valja ovo što radim jer to isto radim već deset godina i upravo nas je to dovelo do pažnje velikih kuća...Malo sam se izgubio pod tim pritiskom.
Ko ti je to pričao, od koga je dolazio taj pritisak?
Svi bukvalno, čak i članovi benda. U svakom bendu postoji taj kreativni deo, ali takođe nimalo nije zanemarljiv ni biznis aspekat. Imali smo konstantne rasprave u okviru benda – u kom pravcu dalje, kako će zvučati nove pesme..I po mom mišljenju, na kraju smo izgubili one osnovne motive koje smo imali kada smo počeli da sviramo. Ne krivim nikoga iz benda zbog toga, to je bio pritisak kome smo sami sebe izložili – logično je da svako teži da mu grupa zvuči bolje, da želi da dopre do što većeg borja slušalaca, ali ukoliko nemaš dovoljno iskustva može ti se desiti da izgubiš onu bazičnu ideju. Mislim da se upravo to nama desilo. Tako da kada smo snimili „You Can’t Fight What You Can’t See" bilo je kasno da se nešto drastičnije promeni.
U jednom intervjuu si rekao da ste bili primorani od strane diskografske kuće da produkcija albuma „Freakonica" zvuči onako kako je zvučala, ispolirano i sladunjavo. Jel to istina?
Moguće da sam to rekao, ali najvažnija činjenica je da smo svi mi iz benda svojevoljno učestvovali u tom gubljenju kompasa. Angažovali smo novog producenta, želeli smo da album zvuči u isto vreme dobro i malo komercijalnije u odnosu na prethodne, ali nije tako bilo. Ja sam se skroz izgubio tokom snimanja albuma. Pre nego što smo ušli u studio, te pesme su zvučale mnogo bolje, bio je to klasičan Girls Against Boys zvuk. Na žalost, u želji da zadovoljimo tu imaginarnu publiku koja se loži na hitove koji se vrte po radio stanicama izgubili smo svu moć.
Svaki naš prethodni album je bio snimljen za 2-3 nedelje, dok smo „Freakonica" snimali 6 meseci. A ako provedeš 6 meseci u studiju, gotovo je sigurno da ćeš poludeti. Pogledaj npr Guns’n’Roses koji su 10 godina snimali album koji ni na šta ne liči. I kada ti se to desi, teško je vratiti se nazad. Meni su trebale godine da se povratim. Čini mi se da sam konačno uspeo sa Paramount Styles. Iako su naše pesme mnogo tiše nego Girls Against Boys, iskrenost kojom odiše Paramount Styles me podseća na onu iskrenost koju su Girls Against Boys imali na samom početku.
Ne znam kako se može desiti da izgubiš tu iskrenost, ali ja sam je izgubio tada. Bar na neko vreme.
Da, srećom samo na neko vreme, jer si se već 2003. vratio sa bendom New Wet Kojak sa kojim si izdao album „This is the Glamorous" koji je te godine bio album godine u mojoj emisiji. Postoje li šanse da New Wet Kojak ponovo zasvira?
Šansa uvek postoji, ali nisam siguran da će se to desiti u skorije vreme. Ja volim New Wet Kojak albume, ali činjenica je da bend nikada nije bio mnogo poznat, a samim tim su nam i turneje bile skupe, da ne kažem neisplative. Neki članovi su se preselili u Kaliforniju, neki su ostali u Njujorku, ja sam otišao u Pariz tako da smo se raspali. To je problem sa bendom koji ima istu postavu – nekom odgovara da idemo na turneju u septembru, drugom odgovara bilo koji mesec osim septembra i tako mogu proći godine dok se ne dogovrite (smeh). Kada su u pitanju Paramount Styles toga nema, kod nas nije nephodno da se uvek pet istih ljudi složi oko jedne ideje. Aleksis i ja smo osnova, dok drugi članovi dolaze i odlaze.
Zanima me tvoje mišljenje o današnjoj alternativnoj muzici. Misliš li da je današnjim bendovima novac veći motiv nego što je bio bendovima iz tvoje generacije? Misliš li da su bendovi bili iskreniji pre 20 godina nego danas?
Mislim da jesu. Kada sam ja počinjao, krajem osamdesetih, niko nije razmišljao da će ikada dobiti priliku da snima za neku mejdžor diskografsku kuću. Mislim da klinci danas kada započinju bendove očekuju mnogo veći novac nego što će ga u stvari zaraditi (smeh).
Da, mislim da je puno bendova koji bi se mogli pronaći u jednom tvom stihu: „I just wanna be different like everybody else"...
(smeh) Upravo tako
Negde sam pročitao da si tokom poslednje turneje sa Girs Against Boys početkom ove godine u Rusiji bio pretučen i opljačkan. Istina?
Da, istina
Kako se to desilo?
To se desilo prošlog februara u Sankt Peterburgu nakon što sam ustopirao taksi. Tamo je normalna stvar da ti staju kola na kojima ne piše „taksi" - samo je dovoljno da vozač zna gde se nalazi mesto na koje ideš i da se dogovorite oko cene. Te noći, ja sam išao iz nekog kluba u hotel, i jedna takva kola su mi stala. Na žalost, umesto u hotel odvezli su me do reke, gde su mi tražili pare, počeli su da me tuku, izvadili su čak i nož. Onda su me odvukli do bankomata, tražili su da ukucam svoju šifru i dam im pare. Nekako sam uspeo tu da im pobegnem, otrčao sam u neki supermarket koji je za divno čudo radio u te sitne sate..Jurili smo se po tom supermarketu, i jedva sam nekako objasnio prodavcu da pozove policiju. U tom momentu razbojnici su pobegli, policija je došla, videla me svog krvavog i prebijenog, i verovao ili ne, narednih dvadeset sati sam proveo u policijskoj stanici, objašnjavajući im šta mi se desilo.
I nakon toga si otišao pravo na koncert?
Da, pravo iz policijske stanice sam otišao na binu. Pravo rock’n’roll iskustvo (smeh)
Kad smo kod rock’n’rolla, šta slušaš ovih dana?
Sviđa mi se engleski bend Archive. Mislim da su iz Engleske, nisam siguran - nikada ih nisam video uživo i ne znam ništa o njima. Oni sviraju neku suludu mešavinu Radiohead zvuka i hip hopa. Način na koji pristupaju muzici me malo podseća na Girls Against Boys iako je sama muzika skroz drugačija. Ne mogu da se setim kako im se zove ovogodišnji album, ali ga svakako preporučujem.
Pogledaj vesti o: Vašington
