Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Mar.2019, 21:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Human Immunodeficience Virus: Manje fame – više testiranja
Narativ o HIV-u od samih početaka nije bio samo medicinske već u jednakoj meri i kulturološko-društvene prirode. Hipokrizija dobija pervertirane oblike onog trenutka kada kao društvo nečinjenjem i etiketiranjem osudimo jednu grupu ljudi na socijalnu smrt, ne razmišljajući da HIV svima nama može da se “desi”
Piše: Marko Oljača
Jun 1981. godine, Atlanta. Kod jednog broja mladih ljudi koji imaju oslabljen >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << imunološki sistem uočava se oboljenje pluća. Iste godine u Njujorku se, takođe kod grupe mladih sa oslabljenim imunitetom, uočava Kapoši sindrom. Bile su to grupe muškaraca istopolne seksualne orijentacije. Daljim praćenjem saznaje se da se ova oboljenja ne vezuju samo za mlade gej muškarce koji imaju oslabljen imunitet već i za osobe oba pola heteroseksualne orijentacije, potom intravenske korisnike droga i hemofiličare.
Sve je upućivalo na to da se oboljenje prenosi seksualnim i krvnim putem.
Pasterov Institut, Pariz, 1983. godina. U laboratoriji je izolovan jedan virus iz povećane limfne žlezde kod pacijenta koji je imao sindrom stečenog gubitka imuniteta koji je nazvan Lymphadenopathy Associated Virus.
SAD, 1984. godina. U laboratoriji profesora Roberta Galloa izolovan je virus koji je bio sličan sa prethodno dva izolovana virusa koji su bili uzročnici leukemije T-limfocita. Dve godine kasnije 1986. godine Međunarodni komitet ga je nazvao HIV (Human Immunodeficience Virus).
Prvi lek retrovir (zidovudin) pojavljuje se 1987, a videks (didanosin) 1991.
O TEMPORA, O MORES: Od tada je prošlo četvrt veka, koliko i traje priča o stigmi, diskriminaciji i “kontroverzama” oko HIV-a. Za tih dvadeset pet godina ljudsko društvo, kultura, nauka i pacijenti prešli su saznajno obogaćujući put koji nije korelirao sa širenjem saznanja – već sa rastom diskriminacije obolelih. Danas se sa HIV-om uz adekvatan terapijski tretman – koji je dostupan u Srbiji o trošku RFZO-a – živi neskraćenim i kvalitetnim životom, a virus se ne može dalje prenositi seksualnim putem.
Uzimanje i podnošenje terapije je lako, bez prevelikih kontraindikacija i neželjenih dejstava. Osamdesetih i devedesetih godina lekovi su bili izuzetno agresivni i toksični, dugoročna supresija virusa nije bila moguća. Već posle nekoliko godina mogli smo očekivati da će HIV pozitivne osobe doći u stanje AIDS-a.
Danas imamo “berlinskog”, odnedavno i “londonskog” pacijenta koji su izlečeni od HIV-a.
Osobe koje žive sa HIV-om mogu da planiraju roditeljstvo i imaju zdravo potomstvo. Dakle, ne postoji nijedan objektivan razlog da se HIV pozitivne osobe ne leče i zaštite kako sebe tako i javno zdravlje. Zbog čega onda u pojedinim regionima i zemljama, ne računajući Afriku, koje potpadaju među dvadeset pet procenata najrazvijenijih zemalja sveta, imamo epidemiju HIV-a ili njenu najavu?
Narativ o HIV-u od samih početaka nije bio samo medicinske već u jednakoj meri i kulturološko-društvene prirode. Način transmisije virusa bio je, i u manje-više istoj meri ostao u zabranu činjenice o prećutnoj saglasnosti da je sramota misliti, a kamoli pričati o seksualnim praksama. Snebivamo se o onome što svi radimo i znamo da postoji. Onoga što je – ako ćemo do kraja biti iskreni – imanentno ljudskoj prirodi.
Dodatna “komplikacija” javlja se usled saznanja da su osamdesetih godina HIV pozitivne osobe uglavnom bile intravenski korisnici droga. Hipokrizija dobija svoje pervertirane oblike onog trenutka kada kao društvo nečinjenjem i etiketiranjem jednu grupu ljudi osudimo na socijalnu smrt, ne razmišljajući da HIV svima nama može da se “desi”, prenebregavajući činjenicu da HIV pozitivne osobe mogu biti naša braća, sestre, prijatelji...
Progresija medicinskih aspekta HIV-a nije praćena razvojem društvene svesti o HIV-u. Protokom vremena, akumuliranjem naučnih saznanja i praksi, artikulisanjem iskustava, sistematizacijom znanja, HIV za medicinu danas nije nepoznanica, ali jeste za šire društvo. Uprkos nikada kvalitetnijim i dostupnijim lekovima, pacijenti se obraćaju nadrilekarima koji se reklamiraju sveopštim isceliteljskim sposobnostima, usled čega se njihovo zdravstveno stanje komplikuje – nisu retki ni slučajevi umiranja. Indolentan odnos društva, koji se reflektuje kako na pojedince tako i na države koje ne prepoznaju problem ili ga ignorišu, omogućava HIV-u da nesmetano nastavi svoj put. HIV kao tema ostao je u mnogim društvima tabu iako je potreban minimalan trud da on počne da se stavlja pod kontrolu.
TESTIRANJE I RIZICI: Testiranje na HIV nikada nije bilo dostupnije, lakše, brže i pouzdanije, a broj testiranih nikada manji! Podaci Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” pokazuju da je u 2016. godini na teritoriji Srbije testirano samo 8.478 osoba. Nedopustivo mali broj, imajući u vidu zvanične procene da u Srbiji između 1.000 i 2.000 osoba živi sa HIV-om, a da ne zna svoj status. Epidemija HIV-a može se zaustaviti organizovanim i permanentnim akcijama testiranja populacije pod povećanim rizikom od HIV-a i osnaživanjem otkrivenih da otpočnu i istraju u redovnom konzumiranju terapije.
Testiranje je jedini način da se otkrije HIV. Ranim otkrivanjem HIV-a, kada je osoba u fazi primarne infekcije usled koje je broj virusnih kopija izuzetno veliki, lakši je za prenos virusa. Period serokonverzije, kako epidemiolozi naglašavaju, predstavlja “najopasniji” period za prenošenje virusa. Osoba koja je inficirana može se osećati zdravo, kliničke manifestacije izostati, a takvo stanje potrajati godinama.
Rano otkrivanje omogućava da se na vreme počne s terapijom kako bi se izbegle zdravstvene komplikacije koje su neminovne kod nelečenih HIV infekcija. Nažalost, ne tako mali procent ljudi za svoj HIV-status sazna kasno, obično u trenucima pojave zdravstvenih komplikacija koje često trajno naruše zdravlje. U tim situacijama za HIV se sazna tragajući za uzročnicima lošeg zdravstvenog stanja pojedinaca, kada se uradi i test na HIV. Mada ni to nije pravilo, dešava se da lekari godinama leče pacijente od bolesti ili oportunističkih infekcija dok ne posumnjaju na mogući sindrom stečenog gubitka imuniteta.
POTENT: Pored Zavoda za javno zdravlje, uličnih akcija prilikom obeležavanja važnih datuma vezanih za HIV i AIDS, poput prvog decembra kada je testiranje dostupno van zdravstvenih ustanova, Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje – POTENT od aprila pokreće Savetovalište u kojem će u saradnji sa lekarima dva puta nedeljno u večernjim časovima i biće dostupna usluga dobrovoljnog, poverljivog savetovanja i testiranja na HIV. Ovaj koncept testiranja na HIV osmislila je Svetska zdravstvena organizacija i pokazao se kao dobar. Još 1992. godine u Kataloniji je oproban ovaj model, da bi ga već 1994. prepoznala i finansirala tamošnja Kancelarija za zdravstvo. Nakon godinu dana primene dobrovoljnog, poverljivog savetovanja i testiranja, u Kataloniji je broj testiranih povećan za 102,9 procenata!
Slična savetovališta postoje u mnogim zemljama Evrope, dok su u Danskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj i drugim zemljama prisutna u više gradova. Savetovalište koje POTENT osniva biće jedino u Beogradu.
Na sreću, kod nas je dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje prepoznato u Strategiji za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Srbiji 2018.-2025. Ministarstvo zdravlja, Institut Batut, epidemiolozi, infektolozi i udruženja građana na zajedničkom su putu da otklone tehničke i zakonske prepreke kako bi se DPST sa jasno definisanim kriterijumima i sistemom monitoringa mogao u punoj meri primenjivati u Srbiji.
Testiranje će obuhvatiti savetovanje pre testiranja, tokom kojeg se procenjuje rizik, priča o iskustvima, prevenciji i, uopšteno govoreći, bezbednom stupanju u seksualne odnose, potom testiranje i savetovanje posle testiranja, kada se tumače rezultati testa.
Testiranje se obavlja takozvanim Kombo Ag-At testovima (antigen-antitelo), za koje je period između šest i osam nedelja (vreme koje je neophodno da prođe od momenta infekcije do trenutka kada se virus testovima može detektovati).
Treba naglasiti da je testiranje besplatno, bez uputa, i da ga je neophodno zakazati. Koriste se “brzi” testovi, a rezultati stižu za petnaest minuta.
Ukoliko se kod nekoga u našem Savetovalištu otkrije HIV, tu ne prestaje naša briga za njega. Zahvaljujući razvijenom sistemu koji imamo, upućujemo korisnike na Infektivnu kliniku Kliničkog centra Srbije, povezujemo s našim parnjačkim savetnicima, psihologom, pravnikom, pomažemo im da prihvate svoj HIV status, ostvare sva svoja prava, istraju u lečenju i ne dozvole da im HIV bilo šta u životu promeni!
Budite odgovorni, testirajte se!
O Udruženju
Udruženje građana Potent nastalo je pre dve godine iz višegodišnjih težnji grupe entuzijastičnih ljudi da pruže drugačiji pristup odgovoru na HIV infekciju, postavljajući kao imperativ svog rada humaniji, odgovorniji i kvalitetniji pristup osobama koje žive sa HIV-om, kao i onima koji su pod rizikom. Misija udruženja je da zaustavi HIV infekciju u Srbiji kroz programe prevencije, edukacije, testiranja i podizanja znanja opšte populacije o HIV-u.
Partneri udruženja su, pre svega, svi ljudi dobre volje i plemenitih namera, nadležne institucije Republike Srbije, organizacije civilnog društva, kompanije i svi oni koji žele i mogu dati doprinos ostvarivanju ciljeva.
U okviru udruženja radi Savetovalište, organizovali su akcije testiranja na HIV brzim testovima, razvili program parnjačke podrške koji se uspešno primenjuje, pružaju psihološku i pravnu pomoć, zagovaraju uvođenje novih lekova na pozitivnu listu (PeEP i PEP), izmenu zakona, pomogli su uvođenje e-recepta i informacionog sistema na Infektivnoj klinici u Beogradu, obezbeđuju donacije za Infektivnu kliniku u vidu higijenskog materijala, računarske opreme, nameštaja, renoviranja soba i toaleta. Uključuju pacijente, zajednicu, volontere, lekare, stručnjake, širu javnost i sve zainteresovane u rad. U planu je osnivanje Fondacije, otvaranje Sigurne kuće, razvijanje ostalih usluga prevencije i sistemsko zbrinjavanje socijalno najugroženijih.
Rizici
Seksualno aktivno stanovništvo često je stava “neće to mene”, a ne znaju da i jedan nezaštićen seksualni odnos može biti dovoljan da se osoba zarazi. Gradacija rizika kaže da su gej muškarci u najvećem riziku jer je najveća verovatnoća da će do prenosa HIV-a doći analnim seksom, potom vaginalnim i na kraju oralnim. Pod povećanim rizikom su još intravenski korisnici narkotika (doduše u mnogo manjem riziku nego nekada jer programi zamene igala danas su poprilično razvijeni) i seks radnice i radnici.
