Izvor: B92, 31.Jul.2010, 19:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa bez hotela (1)
Upoznajte se sa novim servisima za kratkoročno izdavanje smeštaja, poput AirBnB, iStopOver i Crashpadder, piše New York Times
U sred prohladnog, ali vedrog pariskog popodneva sedeo sam u svojoj sobi, smeštenoj u zgradi s početka 20. veka u Desetom arondismanu. Popeo sam se na galeriju gde je se nalazi krevet i posmatrao ulicu kroz ogromne prozore koji su se prostirali maltene od poda do plafona.
Pored mene je stajala flaša Bordoa, a u slučaju da ogladnim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mogao sam da se poslužim kornflejksom, mlekom i jogurtom. Dobio sam i telefonski broj na kojem sam mogao da dobijem preporuku za restoran, ili, na primer, dodatni gel za tuširanje. Ali, bilo mi je dovoljno da samo sedim pore prozora i klimam glavom svojim novim susedima dok iznose bicikle na ulicu i kreću ka kvartu Marais koji vrvi od kafea.
Gosti hotela debelo plaćaju za ovakvu udobnost, ali ja nisam bio u hotelu, niti u nekom pansionu za turiste. Bio sam u stanu čoveka po imenu Julien Szeps, 26-godišnjeg šefa kuhinje kojeg sam upoznao kroz novi servis za kratkoročno izdavanje smeštaja AirBnB.com. A ceo taj studio-apartman bio je samo 65 € za noć, što uopšte nije mnogo za ceo stan sa potpuno opremljenom kuhinjom i kupatilom, na manje od 10 minuta peške od Luvra.
Servis AirBnB preko kojeg sam došao do ovog apartmana je najveći te vrste, ali ne i jedini. U poslednje dve godine ih je niklo nekoliko, sa imenima poput iStopOver.com i Crashpadder.com. Oni će vam obezbediti praktičnost jednog hotela, udobnost sopstvenog doma i cenu malo skupljeg hostela. Uprkos tome što su propisi vezani za podzakup često zbunjujući, ovaj novi oblik kratkoročnog izdavanja definitivno prodire u turističku industriju u čitavom svetu; samo u državi Njujork danas postoji više od 3.500 stanova koji se daju u kratkoročni zakup.
Društveno umrežavanje prvi put je ostavilo traga na ljude koji putuju 1999. godine, kada je nastao servis Couchsurfing u okviru kojeg članovi nude kauč viška – ili krevet, ili prostor na podu – kolegama kaučsurferima, i to besplatno. Servis je nastao kao društveni fenomen, a danas ima gotovo dva miliona članova u 238 zemalja.
Društvene mreže za privatne pansione su prirodan sledeći korak, ali sa značajnom razlikom: plaćanjem. Osim toga, turista u ovom slučaju stiče mogućnost da vidi neki novi grad kroz oči lokalaca, ali istovremeno je i zaštićen od mogućih razočarenja: kad dogovarate smeštaj preko Couchsurfinga, nikad ne znate šta ćete dobiti (jer ipak, ništa niste platili), dok na sajtovima poput AirBnB postoje detaljni opisi privatnih soba i apartmana za izdavanje, uz odgovarajuću zaštitu ukoliko stvari krenu pogrešnim tokom.
Ovi novi servisi nastali su u idealnom trenutku. Uz pomoć starog dobrog Couchsurfinga možete spavati na dušeku u nekom sovjetskom soliteru u Poljskoj, ili u luksuznom stanu u Madridu. Ali vremenom, poželećete više privatnosti, naročito ako putujete s partnerom, i odgovaraće vam da date nešto novca kako biste imali garantovan krevet. A ovi novi servisi omogućavaju upravo to.
Stvar je u tome da čovek odrasta i da mu treba više komfora, dok njegov bankovni račun često ostaje u adolescenciji pa su skupi hoteli često izvan mogućnosti. Tako sam odlučio da testiram neke od ovih novih društvenih mreža za privatne pansione. Rešio sam da krenem sa sajtom Crashpadder.com koji je nastao pre dve godine i koji pokriva 59 zemalja. U Londonu vam treba sreća da nađete hotel za manje od 100 funti, ali na prvoj stranici pretrage na sajtu Crashpadder pojavili su se kreveti već za 21 £. U gradovima na severu poput Mančestera ili Lidsa (Leeds), krevet ste mogli naći i za manje od 10 £.
Da biste rezervisali, morate kreirati profil na sajtu. Za razliku od sajta Expedia.com ili nekog drugog tradicionalnog servisa za rezervacije, ovi novi sajtovi u mnogome zavise od društvenog umrežavanja, i članovi se podstiču da za svoj profil postave fotografiju i nekoliko rečenica o sebi. Nekoliko puta sam pisao i brisao i na kraju odlučio da stavim sledeće: "Ćao svima. Imam 26 godina i živim u Londonu. Volim kinesku hranu i italijanske fudbalske dresove iz 1990ih.”
Zatim sam počeo da listam rezultate pretrage. Našao sam luksuzan apartman u severnom Londonu čiji je vlasnik stručnjak za informacionu tehnologiju, a renta je u ovom slučaju bila £65, i to onih dana kada je vlasnik na odmoru. U kvartu Bloomsbury, čovek izdaje sobu £35 za noć. Ali za put po Evropi trebao mi je krevet u blizini železničke stanice St. Pancras, tako da sam izabrao "čistu i jednostavnu sobu sa hromiranim bračnim krevetom” po ceni od £50 u nekad ofucanom kvartu Kings Cross, koju je izdavala 39-godišnja žena, koja se bavi trgovinom antikvitetske garderobe.
Kad na kraju na Crashpadderu nađete sobu koja vam odgovara, sa domaćinom možete komunicirati putem internog sistema za slanje poruka i postaviti mu sva pitanja koja vas zanimaju. (Da li da ponesem peškire? Da li imate mačke?) Domaćin će novac tražiti ili odmah, ili po dolasku.
Nedelju dana nakon što sam rezervisao sobu, spakovao sam stvari i krenuo sporednim ulicama kvarta Kings Cross u potrazi za zgradom od crvene cigle iz 1920ih gde Rachelle Hungerford-Boyle živi na trećem spratu.
Zazvonio sam na interfon, prošao kroz kapiju, i video gospođu Hungerford-Boyle kako stoji na balkonu i čeka me. Promigoljio sam se između osmogodišnjaka koji su u dvorištu igrali fudbal i ušao u zgradu. Dnevna soba njenog malog stana bila je puna polovne garderobe koju je kupovala po pijacama širom sveta.
Moja soba bila je sasvim dobra - veličine nešto preko 3 sa 3 metra, sa bračnim krevetom i vratima na zaključavanje. Kuhinju sam mogao slobodno da koristim, kao i i kupatilo i tuš. S obzirom da je ovo bilo moje prvo iskustvo sa društvenim pansionima, odmah mi je bilo jasno šta neću dobiti. Nisam mogao da hodam unaokolo go, i nisam imao sobaricu. Ali s druge strane, G-đa Hungerford-Boyle, nameštajući svoj privremeni krevet u dnevnoj sobi (gde spava kad ima goste), sugerisala mi je da posetim Simmons, dobar pab tu odmah iza ugla.
Sledećeg jutra seo sam na voz Eurostar za Pariz, gde sam rezervisao smeštaj preko sajta AirBnB.com. Sedište tog sajta je u San Francisku, a njime rukovode Joe Gebbia i Brian Chesky, cimeri koji su rešili da tokom jedne konferencije za dizajn gostima izdaju sobu viška. Ideja je rođena.
Sajt je počeo sa radom 2007, ali je posao počeo da se razvija tek sledeće godine kada su u Denveru održane konvencije Demokrata i Republikanaca. Kada je u Denveru ponestalo slobodnih hotelskih kreveta, više od 300 lokalaca je kroz sajt AirBnB izdalo svoje sobe. Tako je pukom slučajnošću otvoreno novo poglavlje za industriju turističkog smeštaja.
AirBnB danas u ponudi ima sobe za svaki pariski arondisman, uključujući sobe za 10 € u zapadnim predgrađima, kao i splav na Seni po ceni od 220 € za noć. So obzirom da je bio prvi takav veb sajt o kojem su pisali mediji, AirBnB je u međuvremenu uspeo da razvije ogromnu i lojalnu bazu korisnika. Pojedini stanovi i kuće imaju čak i do 70 recenzija korisnika, što budućim gostima daje veći osećaj pouzdanosti. Sve radi slično kao eBay: uvek ćete pre nešto kupiti od prodavca na eBay-u koji ima dobar feedback.
U nastavku: Evropa bez hotela (2)
