Izvor: Politika, 23.Mar.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Džoni – i to je Amerika
Ko su ljudi koji su inspirisali filmove „Pasje popodne” i „Argo”, a ko čovek zbog kojeg se uzdrmao „Njujork tajms”
SLIKE 21. VEKA
Solun – Džoni je jednog vrelog dana 1972, sa još dva drugara, ušetao u bruklinsku banku s namerom da je opljačka za deset minuta. Stvar se protegla na 12 sati, stigla je policija, Džonijeva mama i njegov ljubavnik, zbog čije je operacije promene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pola Džoni i krenuo u ovu avanturu, počeo je i direktan TV prenos, lice romantičnog pljačkaša osvanulo je na naslovnim stranama vanredno štampanih izdanja novina. Još jedna američka zvezda je rođena! Za tili čas oglasio se i Holivud, filmom „Pasje popodne” Sidnija Lameta, u kojem lik Džonija Vojtovica igra Al Pačino (kao Soni, nominovan za Oskara), a sve ostalo je odavno legenda.
A šta je bilo u stvarnosti? O tome, direktno u kameru, govori sam Džoni Vojtovic u američkom dokumentarnom filmu „Pas” Alison Berg i Frenka Keraudrena koji se gleda u jednom dahu, jer akter na živopisan, urnebesan, duhovit i dirljiv način, bez zazora, govori istinu o sebi. O tome kako se oženio, dobio decu, pa tek onda imao prvo homoseksualno iskustvo i to u američkoj vojsci, tokom učešća u Vijetnamskom ratu, o učestvovanju u radu i okupljanju gej-aktivista u Grinič vilidžu, jer je, kako kaže, „gej pokret nastao istog dana kada se čovek spustio na Mesec”, o sudbinskoj ljubavi prema Ernestu Aronu, kasnije poznatom kao Elizabet Debi Eden, s kojim se venčao u Griniču, zbog čije je operacije pljačkao banku i prodao prava za snimanje filma kako bi mu dao novac, o kratkom boravku u zatvoru i svom burnom životu „veselog perverznjaka”, majci, bratu, optimističkom pogledu na život...
Džonijevi intervjui u filmu „Pas” izvanredno su kombinovani s arhivskim i televizijskim materijalom, pa se stiče neophodan utisak kontinuiteta života. Film je sniman tokom nekoliko godina, sve do Vojtoviceve smrti 2006, kada je, iako već teško oboleo od raka, i dalje s smehom i šalom na sopstveni račun, govorio o sebi, deleći autograme prolaznicima koji ne skrivaju oduševljenje što su sreli svoju „američku zvezdu”.
U istom festivalskom programu, pod nazivom „Snimljene uspomene”, našao se i kanadski dokumentarac „Naš čovek u Teheranu” Larija Vajnštajna i Driva Tejlora, koji otkriva nove informacije o istinitoj priči koja je inspirisala i nedavni nastanak filma „Argo” Bena Afleka. Reč je o istraživanju odnosa Kena Tejlora, kanadskog ambasadora u Teheranu tokom islamske revolucije, i američke CIA, tajnim dogovorima SAD i Kanade da se organizuje „Operacija orlova kandža”, akcija spasavanja šestoro američkih diplomata koji su tokom talačke krize 1979. spas pronašli u kanadskoj ambasadi. Dinamično, uzbudljivo, istraživački temeljno i mnogo bolje od filma „Argo”.
Šok u gledalištu donosi još jedna dokumentarna slika iz novije američke istorije. Ona koju je rediteljka Samanta Grant nazvala „Krhko poverenje: Plagijatorstvo, moć i Džejson Bler u ’Njujork tajmsu’”. U dugometražnom dokumentarnom filmu Grantova nudi portret najozloglašenijeg serijskog plagijatora novije istorije, portret Džejsona Blera, uhvaćenog 2003. u krađi na desetine novinskih priča i vesti koje je, uz sve pohvale svog uredništva, objavljivao kao svoje u uglednom i moćnom „Njujork tajmsu”.
Film Grantove, osim samim Blerom, koji direktno i uz mnogo opravdanja govori o sebi i svom činu (objavio je dobro prodavanu knjigu i već godinama je uspešan kao „lajf kouč”, sa 200 stalnih klijenata), nezapamćenom skandalu koji je uzdrmao poziciju „Njujork tajmsa” i vodećim urednicima ovih novina, bavi se i nekim od suštinskih pitanja krhkosti poverenja javnosti u medije. Grantova delimično „kroji” film i kao sapunsku operu o Afroamerikancu kojem se podmeće (Bler je Afroamerikanac) napumpana „Bler afera”, što podrazumeva otvaranje tema rasizma, zabluda, borbe za vlast unutar hrama „Njujork tajmsa”, čak i mentalnih bolesti. U celini, ipak jasno i glasno udara šamar hipokriziji, zalazeći dublje u sfere vlasti i politike, veze politike i medija, poziva vodeće medije na etiku i punu odgovornost.
O odgovornosti grčkih medija u doba vladavine vojne hunte u Grčkoj (1967–1974), koja se ne bi mogla nazvati nikako drugačije do – cenzura, govori uzbudljivi dokumentarac „Naklonost prema narodu” Vasilisa Duvalisa. Osim bogatog i vrsno ukomponovanog arhivskog materijala iz života Grčke toga doba, u film su uključeni i cenzurisani inserti iz filmova, žurnala, emisija, intervjua, čak i iz prenosa sletanja čoveka na Mesec. A zbog brige za narod zabranjen je, između ostalih, bio i Bunjuelov film „Lepotica dana”. Duvalisov film otkriva i veliki broj tajnih izveštaja cenzorskog odbora koji se sada objavljuju prvi put i otvara sliku sistema kontrole i svih mehanizama, slikajući detaljnu fresku Grčke toga vremena.
Među mnogim od izvrsnih ovogodišnjih grčkih dokumentaraca našao se i „Kalivrita – Ljudi i senke” Ilije Janakakisa, potresno svedočanstvo o žiteljima mesta u kojem su Nemci tokom Drugog svetskog rata, u znak odmazde za akcije grčkih partizana, počinili pokolj pobivši sve stanovništvo starije od 14 godina. Nekadašnji kalivritski siročići danas su sedamdesetogodišnjaci i još se bore s krvavim slikama i pitanjima ko su zaista, šta im se dogodilo, zašto im se dogodilo. Sve u svetlosti Grčke koja je sada u EU i partner Nemačke koja i danas kroji grčku sudbinu.
Ukrajina nije bordel
I tema nenasilnih protesta nezadovoljnika širom sveta bila je jedna od čestih među filmovima o ljudskim pravima i borbi za pravdu. U „Svakodnevnoj pobuni” Araša i Armana Riahija analiziraju se protesti od „Okupiraj” (SAD), španskih, Arapskog proleća, iranskih buna, pa sve do ukrajinskih toples-aktivistkinja iz grupe „Femen”. Autori u filmu postavljaju i pitanje šta Srbija ima sa tim i odgovor daju kroz pojavljivanje Srđe Popovića kao direktora „Kanvasa”, Centra za nenasilnu akciju i strategije.
Pripadnice ukrajinske toples-feminističke grupe „Femen” zvezde su i australijskog filma „Ukrajina nije bordel”, u kojem autorka Kiti Grin analizira ovu senzaciju, duboko uranja u motive i ciljeve delovanja ovih devojaka koje se bore protiv patrijarhalnog društva, seksualnih i političkih represija i predrasuda prema (lepim) ženama, i kopajući još dublje otkriva i da iza fenomena „Femen” stoji ipak muškarac – Viktor Svijatski, čovek koji povlači konce i dobro zarađuje na slavi ovih devojaka.
Dubravka Lakić
objavljeno: 24.03.2014.
