Izvor: S media, 21.Mar.2010, 14:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dom je tamo gde neko primeti da te nema
Predstavljamo vam novu knjigu najslavnijeg sarajevskog pisca na svetskoj književnoj sceni i po mnogima, na Zapadu najcenjenijeg savremenog pisca sa prostora bivše Jugoslavije - Aleksandra Hemona. Roman “PROJEKAT LAZARUS” već je doživeo veliki uspeh u Americi, gde ga je New York Times uvrstio u svoj izbor 100 najboljih knjiga u 2008. godini.
“Ja sam umjereno lojalni građanin par država. U Americi - toj razumnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << zemlji - traćim svoje pravo glasa, nevoljno plaćam poreze, dijelim život sa ovdašnjom ženom, i s teškom se mukom prisiljavam da ne zazivam bolnu smrt idiotu predsjedniku. Ali, također posjedujem i bosanski pasoš koji rijetko koristim; u Bosnu idem na mučne odmore i sahrane, i oko 1. marta, zajedno s ostalim Bosancima u Ćicagu, ponosno i skrušeno slavim naš Dan nezavisnosti, uz prigodno svečanu večeru.
… Razastiru salvete preko krila; kače ih na prsa; bore se da objasne konobarima da bi oni salatu uz glavno jelo, a ne kao predjelo; šicaju se omalovažavajućim opaskama na račun hrane, koje zatim prerastaju u prezirne dikusije o američkoj gojaznosti. I ubrzo će ono malo američkog što se u nama nakupilo u tih proteklih deceniju i nešto potpuno izlapiti; svi redom – uključujući i mene – bit ćemo okorjeli Bosanci, svi ćemo imati poučnu priču o kulturološkim razlikama između nas I njih. O tome ja ponekad pišem…”
(“Projekat Lazarus”- Aleksandar Hemon)
Rođen u Sarajevu, američki imigrant od 1992. godine, Aleksandar Hemon za sebe kaže da je po narodnosti pisac. Tako je i njegova nova knjiga – “Projekat Lazarus”, kao i prethodne, priča o imigrantima kao sastavnom delu američkog društva, priča o komplikovanosti identiteta - nacionalnih, rasnih, verskih, i prirodnoj ljudskoj potrebi na pravo svakog od nas na svoju pojedinačnost unutar svih tih kolektivnih identiteta. Najnužnije moguće pitanje koje opseda jednog sarajevskog pisca u Čikagu.
“Ja sve što pišem – pišem iz neke unutrašnje potrebe”, kaže za naš magazin Aleksandar Hemon. “Ja uvijek počinjem pisati iz svog ličnog prostora, iz svog doživljaja. S vremenom, kako pisanje odmiče, to postaje nešto sasvim drugo. Moj dojam i doživljaj ostaje u nekoj kombinaciji, ali to je na kraju nešto sasvim drugo. Kada je sasvim završen, taj svijet je objekat za sebe, i iako sam možda krenuo iz ličnoga prostora dok sam ga kreirao, on je objekat za sebe, i njemu više nije potrebna niti moja prisutnost da bi postojao i nešto značio. Jer uvek se ta moja unutrašnja potreba iskomplikuje pisanjem i onda sećanje na tu prvobitnu potrebu zatim potpuno iščezne. Ono čega se ja sećam jeste jedna stara fotografija zbog koje sam poželeo da napišem knjigu “Projekat Lazarus ”.
Tako je za polazište svog romana Hemon uzeo jednu krvavu priču o rasnoj netrpeljivosti iz istorije grada Čikaga ovekovečenu na dve fotografije koje je video u čikaškom arhivu - 1908. godine čikaški šef policije ubio je jevrejskog imigranta Lazarusa Averbaha jer mu se ovaj učinio sumnjivim baš zbog svog porekla, a onda se sa njim mrtvim slikao želeći da dokaže da je ubijeni Jevrejin disident i anarhista. Te fotografije bile su polazište i za sarajevskog pisca Vladimira Brika, Hemonov alter-ego, koji sto godina kasnije kreće u potragu za istinom ove storije i korenima nesrećnog jevrejskog imigranta. Preplitanje te dve priče gradi narativni tok romana “Projekat Lazarus” i odgovor na teško I bolno pitanje komplikovanosti imigrantskog identiteta, na koje je i sam dugo tražio odgovor i u svom ličnom životu naš sagovornik – Aleksandar Hemon.
“ Moja prošlost, nacionalni identitet i etnički koreni odredili su mnoge stvari u mom životu, moj način razmišljanja, svakako. Stvar je u tome što je Amerika dovoljno otvorena da etnička ili rasna definicija nije relevantna u tom smislu, već je i otvorenija prema ljudima s drugih krajeva sveta. Bosanci u Americi su uglavnom izbjeglice, ne imigranti, te se za njihov odlazak nužno vezuje trauma. Ta trauma proizvodi veliku tugu. Ta tuga se povećava činjenicom da oni imaju osjećaj da moraju birati: biti Bosanci ili biti Amerikanci, tako da na kraju nijedno od dvoje ne mogu zaista biti. Dakle, isključivost situacije je ta koja je turobna. Ono što nije lako izvodivo, jeste pokušati to dvoje integrirati u svoj identitet…”
što je, i kao lajt motiv čitavog romana, ali i kao lična životna istina i otkriće možda najbolje i najdirljivije oličeno u nepretencioznoj Hemonovoj misli - “dom je tamo gde neko primeti da te nema.”
Izvor: S media; Smiljana Popov
