Izvor: VOA, 25.Sep.2022, 00:07
Dokumentarac Dušana Gajića "Trideset godina mature" prikazan u Njujorku
Dokumentarni film novinara Dušana Gajića "Trideset godina mature" posle beogradske i briselske premijere, stigao je i do publike u Americi. Prikazan je 22. septembra na Institutu Hariman, u okviru Univerziteta Kolumbija u Njujorku, a autor je posle projekcije razgovarao sa gledaocima. "Za mene je bila čast da se film prikaže na Univerzitetu Kolumbija koji ima svoju reputaciju i značajnu novinarsku školu, i samim tim je to bio bitan događaj za ovaj film. Debata posle projekcije je bila veoma dobra, trajala je dugo, uz veliko prisustvo ljudi slične generacije, ljudi iz dijaspore, koji se na specifičan način prepoznaju u nekim aspektima filma", kaže za Glas Amerike Dušan Gajić. U filmu „Trideset godina mature“, Gajić, koji je dugogodišnji dopisnik Radio-Televizije Srbije iz Brisela, "podvlači crtu" ispod tri burne decenije, razgovarajući sa školskim prijateljima, maturantima Osme beogradske gimnazije, među kojima su današnji novinari, lekari i umetnici, između ostalih Svetozar Putnik, Ljubica Gojgić, Miloš Šaranović, Vesna Pavlović, Dina Divljan i Milorad Miki Krstić. Pored toga, on vodi razgovore sa ćerkom, i decom svojih vršnjaka. Gajićeva generacija, "stasala" je u vreme pada Berlinskog zida i talasa optimizma u Evropi, pre nego što su joj život promenili ratovi 1990-ih na Balkanu. Neostvareni snovi, odnos srpskog društva prema tim ratovima, pitanja krivice i odgovornosti koja nikada nisu razrešena, pitanja uloge međunarodne zajednice - sve su to teme razgovora u filmu. Iako sniman pre rata u Ukrajini, Harimanov institut je u svojoj pozivnici na projekciju naveo da Gajićev film "objašnjava ambivalentan odnos Srbije" prema konfliktu, odnosno njeno razilaženje u gledištima od ostatka kontinenta, i krizu identiteta koju je taj rat izneo na videlo. "Nesporazum sa istorijom" "To je nešto što je univerzitet iskoristio da predstavi film - činjenicu da on, iako je snimljen pre početka sukoba u Ukrajini, na neki način ukazuje, možda, na neke korene tog ambivalentnog odnosa koji Srbija danas ima, često kontradiktornog odnosa prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, kao i u odnosu prema Evropi, za koju, bar još formalno, Srbija i dalje tvrdi da joj članstvo u EU cilj, međutim po retorici, po stavu dominantnom u javnom mnjenju, to se često ne bi moglo zaključiti", kaže Gajić. "I to jeste bilo u centru debate, možda mnogo više nego na nekim ranijim projekcijama. I to dodiruje samu suštinu ove priče, odnosno moju motivaciju, jer izbor da se bavim školskom generacijom nije nastao zbog toga što je ta generacija po bilo čemu posebna i izuzetna, nego zbog zgodne koincidencije da smo završili školu i spremali se da započnemo život u trenutku jedne ogromne promene u Evropi, koja je delovala kao veliko otvaranje, kao stvaranje neverovatnih mogućnosti za kontininent. Tada je sve delovalo možda suviše ružičasto i utopijski, ali to je trenutak u kojem se meni čini da mi počinjemo svoj nesporazum sa istorijom, zbog izbora koji su tada napravljeni, upravo tih godina - 1989. i 1990. Teško je vraćati točak istorije, ali da je tada, recimo, umesto parole "Svi Srbi u jednoj državi", Srbija izabrala Evropu kao slogan, možda bi stvari danas drugačije izgledale, možda bi pozicija međunarodna Srbije u odnosu na takozvana nacionalni pitanja drugačije izgledala. Ali politička elita i većina političara i populacije, čini mi se, je smatrala da mi imamo neka važnija posla, i kada 30 godina kasnije podvučemo crtu vidimo da Srbija nije postala članica EU, za razliku od mnogih članica istočne Evrope i nekih iz bivše Jugoslavije, a nije ostvarila ni nacionalni ciljeve shvaćene na taj miloševićevski način iz 90-ih godina tako da sa te strane – bilans je negativan", ističe autor filma "Trideset godina mature." "Važno je pogledati se u ogledalo" Da li su odluke tadašnjeg srpskog rukovodstva, i kasniji izostanak raskida sa politikom 90-ih, razlog što Srbija godinama "tavori" u predvorju Evropske unije, uz sve manju izvesnost da je članstvo ono što zaista želi. Da li su za srpsko udaljavanje od Evrope i Zapada krivi NATO bombardovanje 1999. godine, i međunarodna zajednica sa stalnim pomeranjem pragova i uslova koji se stavljaju pred Beograd ili je u pitanju kombinacija tih faktora? Ta pitanja, o kojima razgovaraju Gajić i njegovi prijatelji u filmu, često se razmatraju i u srpskoj dijaspori u Sjedinjenim Državama. Gajić smatra da jednostrani narativ o Srbiji kao žrtvi nije zdrav za društvo. "To je moj skromni pokušaj, bez pretenzija da jedan dokumentarni film može da postigne, ali bar može da izrazi šta čovek oseća, a ono što ja osećam je da je neophodno staviti ogledalo ispred sebe i društva, i 30 godina koje se već odavno shvata kao nekakva celina, od te raskrsnice 1989. Mi smo na jednom putu koji nije nužno doneo dobre rezultate, a povremeno je bio veoma dramatičan i katastrofalan, i zdravo je za jedno društvo je da postavi pre svega pitanje šta smo mi u tih 30 godina radili, kakve izbore smo pravili, i da li smo na dobrom putu. Kada utvrdimo kakve smo mi izbore i greške pravili, lako ćemo da govorimo o tome šta su drugi. Umesto toga, dominantan diskurs u Srbiji je upiranje prstom na druge, i shvatanje sebe isključivo u ulozi žrtve. To je lagodna uloga, ona amnestira od bilo kakve odgovornosti i ljude i građane i njihovo političko rukovodstvo, i mobilizuje ljude u opoziciji prema drugima. Danas je to očigledno mobilizacija u odnosu javnog mnjenja u opoziciji prema Evropi, Zapadu. Mi prosto ne možemo da izađemo iz uloge žrtve i danas, umesto da se solidarišemo sa drugim žrtvama, imamo ambivalentan stav prema tome. Sećam se, posle jedne projekcije, kada se obrađivalo pitanje odnosa prema ratnoj intervenciji, bombardovanju Srbije, neko u publici je pitao "zar mi sad treba da volimo NATO?". I sećam se da je odgovor bio da naravno nije reč o afektivnom odnosu, već je potrebno da izađemo iz konflikta koji je započeo 1999 godine ili ranije, da možda nema smisla da 23 godine nakon toga i dalje budemo u mentalnom konfliktu, i drugo - trebalo bi da se dogovorimo kada je reč konkretno o odnosu prema NATO-u šta je zapravo za nas NATO, kakvo je to “strašilo”, jer zapravo to su ako ćemo da krenemo od okruženja, to je naše okruženje, naše susedstvo, to su sve zemlje EU u koje želimo da idemo. Tako da nije loše staviti ogledalo ispred sebe." "Promenili smo se i mi i EU" Čini se da se Srbija, od snimanja filma "Trideset godina mature", još nekoliko koraka odmakla od Evrope. Prema istraživanju agencije Ipsos u aprilu, prvi put u istoriji većina građana Srbije je protiv ulaska u EU - 44% anketiranih. Prema drugoj anketi, koju je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije, mladi u Srbiji su protiv sankcija Rusiji, ali žele da žive na Zapadu. Dušan Gajić kaže za Glas Amerike da je teško reći koliko će još dugo takvo stanje rastrzanosti trajati. "Ono se s jedne strane podstiče, ono je stimulisano, glasovi koji se protive tome su izrazito manjinski. S druge strane, treba razumeti da postoje i drugi koreni te situcije, kao što se često čulo u ovim raspravama. Kada je reč o odnosima sa EU, to je dvosmerna ulica, i ovih 20 godina pokazuju kratkovidost evropskih politiak prema Srbiji i jednu impotentnost tog procesa, kada je reč o zapadnom Balkanu, nemoć da deluje kao faktor pozitivnih promena u regionu, i to traje i dalje tako da je frustracija sa te strane razumljiva. Osim toga, stvari ne stoje u mestu protokom godina, sve se menja, mi smo drugačiji, vizija mojih školskih drugara se promenila u odnosu na devedesete, ali se promenila i EU, to nije ona ista tvorevina kao kad smo mi pre 20 godina počeli tevropski put. Videli smo da postoje brojni problemi unutar EU i da samo članstvo nije rešenje za njih, ali s druge strane, negde zdrav razum i razni drugi racionalni razlozi pokazuju da je to stvar koja može da pomogne i dalje. Tako da ako bude zdravog razuma, ako bude raicionalnosti i preispitivanja, stvari se mogu promeniti, kao što su se menjale poslednjih godina u drugom pravcu." Dok se Srbija danas u zapadnim medijima često kvalifikuje kao saveznica Rusije i pro-ruski orijentisana, Gajićev film podseća na celu generaciju prozapadno orijentisanih mladih ljudi, od kojih su mnogi izgubili taj entuzijazam. Dušan Gajić kaže da je na projekcije u Briselu došao veliki broj ljudi koji rade u evropskim institucijama, i interesuju za Zapadni Balkan. "Ono što film njima nudi je, pretpostavljam, drugačija perspektiva, i istorijska pozadina i kontekst nekih današnjih pristupa. U tom smislu, on može da olakša razumevanje sadašnjih pozicija, i pokaže kontinuitet aspiracija koje možda nisu naišle na adekvatan odgovor u diplomatskim krugovima u zapadnoj Evropi i SAD. Takođe zanimljiv aspekt ovih projekcija je kako reaguju ljudi iz regiona, koji se više ne sećaju 90-ih, ne samo u regionu nego često i u Srbiji. I u reakcijama ljudi iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, zanimljiva dimenzija je da im film omogućava da vide kako je određena populacija, određena grupa ljudi sa nekim pogledima na svet, proživela sve te godine, da je postojao jedan demokratski pokret tamo, za šta oni često i ne znaju ili je zaboravljeno." "Svaka generacija ima sopstvenu šansu" Uprkos tome što ukazuje na bolnu raspolućenost društva i izgubljeno vreme, "Trideset godina mature" nudi optimizam. Neki od Gajićevih vršnjaka koji su se iselili u inostranstvo planiraju povratak u Srbiju, bar u penziji. Istovremeno, raste nova generacija mladih, odgajanih na vrednostima u koje su verovali njihovi roditelji, iako nije zadovoljna rezultatima koje su im roditelji ostvarili. U filmu "Trideset godina mature", vidimo i Gajićevu ćerku kako podnosi prijavu za sprsko državljanstvo. !"Tokom rada na filmu se pokazalo da to nije samo susret sa sopstvenom generacijom i stavljanja prsta na čelo, nego je neminovno i pogled na generaciju naše dece, njihovu percepciju ne samo našeg vremena, nego onoga gde žive, i šta su njihove perspektive. Bez obzira što neki od njih nas osuđuju i smatraju da bilans naše generacije nije pozitivan, optimizam je u ljudskoj prirodi, i trudimo se da vidimo nešto pozitivno a to je da svaka nova generacija ima sopstvenu šansu, i nisu dužni da budu osuđeni na nasleđe prethodnih. naslešem prethodnih. I činjenica da vidimo pripremu i dobijanje srpskog državljanstva za devojčicu koja odrasta u Briselu nije patriotska poruka već pre svega poruka optimizam, da ne pristajemo na to da smo određeni nekim teškim istorijskim nasleđem i da naprosto svaka generacija treba da ima svoju šansuž. Mada, predaja tog državljanstva je ujedno i predaja jednog tereta i bremena, kao što znamo."
.jpg)
