Izvor: B92, 29.Mar.2012, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li sam, sa 34, "roba bez kupca"?
Imam 34 godine i živim u Njujorku. Nedavno sam otišla do agencije za upoznavanje i izašla sa par muškaraca. Jedan je imao fejslifting i non-stop se gledao u ogledalo, drugi je bio 51-godišnja izanđala kopija Majkla Boltona.
Nazovite to ženskom intuicijom, ali nekako sam znala da ni sa jednim od njih neću stati pred oltar.
Kada sam se ponovo obratila agenciji i tražila neke prikladnije kandidate, vlasnik >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << me je obavestio da je moje godine „teško prodati” jer većina njegovih klijenata - muškaraca starijih od 35 - plaća visoku članarinu da bi upoznala pametne, uspešne, atraktivne i - mlađe žene.
„Ali ja izgledam kao da imam 25 a neko mi je jednom rekao da ličim na Andželinu Džoli”, zakukala sam. „To je biologija”, rekao mi je nezainteresovano. „Svi znaju da žene s godinama imaju sve manje jaja”.
Naravno da ne poričem činjenice vezane za ženinu plodnost kad uđe u određene godine, društvo nas stalno podseća na naš biološki sat, ali ne mislim da je „prekretnica” koja mi se bliži sledeće godine razlog da se udam za tipa sa fejsliftingom.
Pošto su šanse da nekog upoznam u baru skoro ravne nuli, u gradu gde na pet žena dolazi jedan muškarac, odlučila sam se na online muvanje. Bez obzira što sam navela godine, brzo mi je stiglo preko 250 poruka od raznih muškaraca koji se očigledno ne lože na klinke.
Ipak, jasno mi je zašto su mi u agenciji savetovali da snizim kriterijume i razmotrim dasu koji liči na Majkla Boltona tj. da budem srećna što me neko uopšte hoće.
Razumem i zašto oni preko 35 traže dvadesetogodišnjakinje: iz krajnje površnih razloga, zato što već imaju decu iz prethodnih veza pa ne žele da se u bližoj budućnosti razmnožavaju te im ne treba neka kojoj otkucava biološki sat ili uopšte ne žele decu, ali žele da drže sve opcije na stolu, za svaki slučaj.
A za agente ovo je biznis a žene su roba. Polutke koje imaju svoj rok trajanja. Zaboravite svetost veze. Ako gledate na brak kroz staromodne naočari, možda profesionalno „provodadžisanje” ima smisla - spajanje ljudi iz sličnih društveno-ekonomskih miljea koji imaju zajedničke ciljeve. I sigurna sam da kod većine može da upali, kao što je slučaj vekovima unazad.
Ali za mene, beznadežbog romantika - i odlučnu da ne započinjem vezu sa nekim bez leptirića u stomaku - smatram da je previše zastrašujuće, previše proračunato i zasnovano na okolnostima koje nisu pod mojom kontrolom (npr. datum mog rođenja), te da nije dozvolilo prirodnom toku stvari i ljudima iz različitih slojeva društva da međusobno ukrste puteve i možda se zaljube onako kako sam se uvek nadala da će se meni desiti: na večeri kod prijatelja, na aerordomu ili dok se penjem uz Mont Everest - nikad se zaista ne zna.
„Ovo je igra brojki”, kaže moja prijateljica psihoterapeut. Možda ću morati da poljubim dosta žaba dok ne naletim na svog Breda Pita. Ali ne mislim da sam roba koja nema kupca. Samo da je tržište zeznuto.
Mislim da je samo važno da izađete među svet, bilo preko agencije bilo na svoju ruku. I možda, u početku, sakrijete godine.
Foto: photostock / FreeDigitalPhotos.net
