Izvor: JužneVesti.com, 30.Avg.2018, 12:40

Bivši ljudi

I prošle nedelje su, po ko zna više koji put, obespravljeni, osiromašeni, prevareni, ''bivši'' radnici Niša protestovali ispred zgrade gradonačelnika. Koliko već godina ti ljudi traže svoja prava, čekaju jednu ili drugu vlast da im probleme reši omogućujući tako ''državi'' da konačno profunkcioniše u punom kapacitetu, gde će svi zakoni važiti za sve ljude u njoj. Avaj.

Povremeno se pojavi neki politički surfer koji zna kako najbolje odjahati dalje na tom talasu >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << narodnog nezadovoljstva, da bi nakon njega, ponovo ostala mirna i mrtva, ta pučina pusta. Narod.

Prisetimo se samo jednog od najboljih srpskih političkih surfera ikada, sada predsednika države, kako im je onomad, kao premijer, obećao da će im problem neisplaćenih zarada država rešiti u najkraćem mogućem roku... Taj dan, pa verovatno onaj - kada se država ponovo razmeri i razgraniči. Nikad.

U međuvremenu, ljudi koji moraju nekako da žive, snalaze se kako koji najbolje zna i ume. Država takođe. Ona mora biti namirena da bi prestonička i lokalna birokratija nastavila da služi svojoj svrsi, da drži vlast na vlasti, koja god i kakva god ona bila. Zbog toga, ''snaga države'' se pokazuje tako što izvršitelji plene i popisuju imovinu tih nesrećnih ''bivših'' radnika zbog dugovanja državi, uglavnom prema javnim preduzećima čiji je osnivač centralna ili lokalna vlast.

Predlog da se dugovanja jednostavno ''prebiju'' tj. da ljudi svoja neizmerena dugovanja državi kompenzuju njihovim neisplaćenim zaradama, prava koje zakonom garantuje svaka država na ovom svetu, odbijen je od strane aktuelne vlasti sa obrazloženjem da za tako nešto ne postoji ''zakonski osnov''. Potom je opravdanje postalo malo smislenije, da u budžetu nema za to predviđenih sredstava, iako nas uporno sa državnih medija uveravaju kako para imamo skoro kao i blata.

''Bivšim'' radnicima, više od 9.000 njih, koji su radili u šezdesetak niških preduzeća, država na ime neisplaćenih zarada duguje više od pet milijardi dinara. Molim glasače vlasti da se podsete da zarada znači novac koji se radniku isplaćuje na ime rada, troškova odlaska na posao, da podrazumeva i davanja državi na ime različitih vrsta osiguranja, doprinosa na sve i svašta, a najviše na troškove koje ''u ime države Srbije'' pravi odnarođena i podivljala ''elita'', udobno pozicionirana na partijskim sinekurama zbog usluga pruženim vlastima. Svim do sada.

Tu bezglavu hidru je teško secirati pošto joj pipci sežu gotovo do svake naše porodice i kuće. I u ovom autoimunom oboljenju našeg sistema ne postoji njegov isključivi okidač, već samo saučesnici i veća ili manja krivica svih nas za stanje u kome se kao narod i država nalazimo.

Ipak, to ne opravdava. Svi smo valjda postali toliko iskustveno zreli da sistem u kome ti treba ''veza'' za sve, neminovono dovodi do posledica koje najbolje opisuje ona narodna poslovica ''ko ne plati na mostu – platiće na ćupriji''. Nemoguće je imati i naći ''vezu'' za sve. Dakle, prođeš ''sa vezom'' u propalom zdravstvu ili školstvu, ali zaglaviš u nekoj administraciji vezanoj za građevinu. Ili prođeš kod policijca jer ti se šurak zna sa njegovom svastikom i sreli ste se par puta na litije u Donji Neradovac, ali zato zaglaviš sa poreskom inspekcijom jer tu nemaš nijednog rođu niti školskog.

Smejali smo se svi, jednom od tih ''bivših'' radnika, što je tražio da vidi pečat. ''A gde je pečat ?!'' je postao tako još jedan od onih naših univerzalnih, satiričnih anti-depresiva kojima kolektivno prkosimo potpunom slomu centralnog nervnog sistema ovog naroda. Dobro nam je to, spasonosno, ali ponekad, kao povremena terapija a ne stalna. Ovako smo se pretvorili u hronične bolesnike, zavisnike, nesposobne od tog ''smeha'' na bilo koji ozbiljniji i smisleniji otpor tiraniji. Velika većina nas je navučena na ozbiljne medikamente sa pečatom vlasti. To su ljudi umorni i željni tog famoznog ''normalnog života'', koji svoj mir traže u ''sigurnoj i čistoj robi'' koju im u vidu redovnih doza obećane nade veoma ažurno isporučuju vlasti kroz svoje proverene i sigurne kanale komunikacije sa narodom. Medije pod njihovom direktnom kontrolom.

I tako, svi ''bivši radnici Niša'' sa ili bez pečata, postali su, malo po malo i neki bivši ljudi. A i mi sa njima. Ignorisani od sopstvene države, bez ikakve mogućnosti da na bilo šta smisleno u njoj utičemo. Podobni samo kao plaćači poreza i razreza i kao glasačka mašinerija koja će, u ovako osiromašenom i obespravljenom, ''demokratskom'' društvu, i tu svoju jedinu moć – svoj glas birača, ceniti veoma nisko, gotovo bezvredno.

Nisam od onih koji prizivaju revolucije ili se raduju obračunima gde neki ''novi ljudi'' veoma brutalnim metodama smenjuju one stare. Na nesreću, ne vidim ni, istorijski gledano, logičniji izlaz iz ove situacije u kojoj se naše društvo nalazi. Svi akteri koji na procese u društvu imaju ikakvog uticaja su beznadežno zagledani u sopstvene privilegije i samoživo spremni da ih brane po svaku cenu, potpuno nesvesni i nezainteresovani pitanjima neke šire zajednice. Nezabrinuti problemima ljudi koji žive na istom prostoru sa njima, koji dele zajedničke običaje, jezik, istorijsko pamćenje.

U jednoj takvoj društvenoj polarizaciji, gde su zapravo svi ''svoji među svojima'' obično se razbuktavaju najgori mogući građanski ratovi i klasni sukobi. Pošto smo istorijski ponavljači i prepotentne neznalice te kraljice društvenih nauka, neće biti za čuđenje ukoliko nam se u neko veoma blisko vreme ponovo dese takve nemile pojave gde će se ljudi deliti uzduž i popreko, od porodica i familija preko kuća i krajeva.

Danas nam situacija, u kojoj ''bivši'' radnik traži svoja prava, uveren da su ona potpuno zaštićena od države ako ih je ista garantovala svojim pečatom, više i ne izgleda toliko smešna i zabavna. Bivši radnici su proglašeni za bivše ljude jer ih je takvim označila i jedna bivša država, aktuelna još samo po tome što selektivno sprovodi zakone i uspešno koristi monopol fizičke prinude prema svojim pojedinim građanima.

Takva bivša država, ne zna ni šta su joj granice, interesi, perspektiva. Ona je maćeha i neželjena sredina njenim mnogobrojnim državljanima koji od nje beže glavom bez obzira. U njoj se bezbedno osećaju jedino oni koji koriste državnu vlast u sopstvenu korist. Svi ostali su dobili pečat bivših ljudi.

A gde je pečat? Ne, nije više smešno.

Nastavak na JužneVesti.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta JužneVesti.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta JužneVesti.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.