Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vox populi i Vox dei
Kako na pitanje da li je arapski Egipat 2011. isto što i persijski Iran 1979. odgovaraju pesimisti i optimisti
Teheran – Dok najmnogoljudnija zemlja arapskog sveta, Egipat, slavi obaranje Hosnija Mubaraka i spektakularnu pobedu naroda u delu sveta koji je o takvim smenama do pre nekoliko nedelja mogao samo da sanja, Iran slavodobitno poručuje da Arapi treba da počnu da slede primer Islamske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Republike.
Nema onoga ko se bavi ovim vrućim terenom a da ne pokuša da se ogleda u iznalaženju sličnosti i razlika Homeinijeve islamske revolucije kada je posle 2.500 godina srušena persijska monarhija a šah-in-šah Reza Pahlavi nateran da iz Niavaran palate, u čijoj blizini se nalazim, pobegne u egzil iz koga se nikada neće vratiti, opštenarodnog revolta u Tunisu posle koga je predsednik Ben Ali morao da se skloni u Saudijsku Arabiju i masovnog bunta po Egiptu koji je „reisa“ oborio posle tri decenije autoritarne vlasti.
Ništa u ovim delovima sveta nije jednostavno. Još manje lako rešivo. „Ako Bliskim istokom niste zbunjeni, nikada ništa nećete razumeti“, pamtim davno pročitani grafit na nekom kontrolnom punktu mirovnih snaga UN na jugu Libana.
Dakle, da li je arapski Egipat 2011. isto što i persijski Iran 1979?
Pesimisti smatraju da se istorija ponavlja i da će svet posle Islamske Republike, prve teokratije u analima savremene politike ali i istorije islama, dobiti egipatsku teokratiju oličenu Muslimanskom braćom. S jedinom razlikom da je prva šiitska, a da bi druga bila sunitska.
Optimisti, koji su očarani dostignućima s kairskog Tahrira, ističu dubinu socijalnog i političkog zahvata „egipatske revolucije“ i ukazuju da Muslimanska braća nisu stajala iza poziva na mobilizaciju i da mladi Egipćani ne nameravaju da se odazovu sirenama teokratije.
Paralelama se umnogome bave američki mediji. Razumljivo, jer Iran nazivaju jednim od najvećih promašaja američke spoljne politike 20. veka. Iran šaha Reze bio je najsnažniji bastion američkih interesa na azijskom potesu od Japana do Izraela, a danas je najveći neprijatelj SAD u čitavom regionu.
Postoji još jedno uznemiravajuće podsećanje: demokratski predsednik u Beloj kući koga optužuju da je u spoljnoj politici „neiskusan i slab“. Nekada je to bio Džimi Karter, danas je Barak Obama.
Da, za početak ima sličnost: šaha Rezu, Mubaraka i Ben Alija skinula je s vlasti snaga naroda, arsenal njegove nezadržive energije i vulkanske erupcije nezadovoljstva. Sve uspešne revolucije su slične, sve neuspešne tragične se na poseban način, rečeno tolstojevskim rečima.
Analogije prošlosti na stranu, ali mislim da su šanse da radikalni islam Homeinijevog tipa osvoji vlast u Egiptu gotovo nikakve. Barem za dogledno vreme.
Od islamizacije Egipta najviše se plaši Izrael. Premijer Benjamin Netanjahu, čija je zemlja 1979. potpisala mirovni sporazum sa Egiptom, ima tri scenarija: prvi, da Egipat odabere model sekularne reformističke države uz značajnu ulogu armije kao garanta takvih promena.
Od druga dva Izrael strahuje: da Muslimanska braća upotrebe svoj uticaj i postupno okrenu zemlju u suprotnom pravcu ili da Egipat krene putem Irana.
Ajatolasi po Teheranu su očarani takvim scenarijem. Iran 32. jubilej islamske revolucije slavi uveren da je ono što se događa po arapskom svetu ispunjavanje Homeinijevog legata i zasluga njegovih naslednika.
Ali, sem socijalnog bunta mladih, koji je bio pokretačka snaga opšteg gneva, iranska revolucija 1979. i egipatska 2011. nemaju mnogo zajedničkog.
Za razliku od šiita, sunitski islam je decentralizovan. Nema vrhovnog vođe, nema imama ili mesijanskih lidera sposobnih da revoluciju naroda – kakva je bila iranska – stave pod sopstvenu ekskluzivnu kontrolu.
Iran je islamistički režim. Ajatolasi, konzervativne tehnokrate na vlasti, Revolucionarna garda ili paravojna milicija Basidža, svi oni sebe doživljavaju kao čuvare ideološke ortodoksije. Sekularna opozicija ne postoji. Ogromna većina od 72 miliona stanovnika su šiitski muslimani.
Egipat ima mahom sekularnu vlast bez stožerne ideologije. Njegovi predsednici vladali su mešavinom nacionalizma, panarabizma, kontrolisanog političkog pluralizma i islamizma. Armija oličava pragmatičan, nacionalni etos koji nije bio suprotstavljen mnogim zahtevima demonstranata na Tahriru.
Za razliku od Irana, u Egiptu je malo teoloških disidenata kakav je bio Homeini. Država je u najvećoj meri nacionalizovala džamije. Muslimanska braća, najveća verska partija, davno su odustali od oružane borbe. Insistiraju na „civilnoj vlasti“ i kažu da neće imati predsedničkog kandidata.
Žele da islam ima ulogu u javnom životu – obrazovanju, pravu i moralu društva – ali ne žele da Egipat pretvore u islamski kalifat. Reklo bi se da su Braća politički aktivisti koji imaju važno mesto, ali podjednako su važni i sekularni nacionalisti ili sindikalni aktivisti. Deset odsto od 80 miliona su hrišćanski Kopti.
U Iranu su uticajni „bazari“, trgovci, podržali islamski kler. U Egiptu mnogi biznismeni vide svoju šansu u odlasku korumpiranog režima koji je štitio „debele mačke“.
Ogromna je razlika i u odnosu prema Izraelu. Za pretpostaviti je da u Egiptu niko, ne barem za dogledno vreme, neće preispitivati „hladni mir“ s jevrejskom državom.
S druge strane, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad preti da će „spržiti“ Izrael a pre dva dana je na godišnjicu islamske revolucije obećao da će Bliski istok posle svega što se dogodilo u arapskom svetu biti „oslobođen“ Izraela i američkog uticaja.
Egipat bi da sačuva dobre odnose sa SAD. Iranu je Amerika i dalje „velika satana“. Kairo i Teheran, i njihove revolucije, ni na tu temu nemaju ništa sličnog.
Iran možda i može da dokazuje očinstvo nad potresima po arapskom svetu, ali ajatolasi bi – hvaleći promene u Egiptu i Tunisu – morali da razreše neke po njih nezgodne dileme.
Isti zahtevi za demokratizacijom političkog života, ljudskim pravima, slobodnim izborima, borbi protiv korupcije ili represije čuli su se na trgovima Teherana 2009. i Kaira 2011.
Priznavanje domaćih korena egipatskih problema implicitno podrazumeva priznavanje sličnih korena revolta u Iranu posle predsedničkih izbora 2009.
Štaviše, priznavanje prava Egipćanima da sami reše svoje probleme takođe je i posredno priznavanje prava Irancima na istu recepturu – što bi značilo eliminaciju svete zaštićenosti ajatolaha i kraj ere Vrhovnog vođe čija je reč poslednja kada se odlučuje o najvažnijim pitanjima zemlje.
Iran je u poslednje dve godine, umnogome zahvaljujući sankcijama i pritiscima spolja koji homogenizuju naciju, povratio socijalni mir, ali zemlja je od tada razapeta između Voxpopuli i Voxdei, između reformista – koji žele normalizaciju odnosa sa Zapadom i ublažavanje kontrole nad svakodnevnim životom, i konzervativaca – koji uz podršku ruhanija – sveštenstva – pokušavaju da održe striktne norme islama.
U Egiptu, možda i zbog konstantnih obračuna sa islamistima, Voxdei ni izbliza nema snagu ajatolaha iz svetog šiitskog grada Koma.
Lako može da se dogodi da se zazor od izvoza iranske revolucije u Egipat pretvori u strah uvoza egipatske revolucije u Iran.
Vašington može da odahne što mnogo toga razdvaja Iran 1979. i Egipat 2011, ali Obama će morati štošta da promeni da ne počne da liči na Kartera jer kao što je bila moćna radijacija islamske revolucije, tako će se i eho egipatske tek slušati.
Dramatičan rasplet imaće ogromne posledice i šire od regiona. Pre svega u odnosu Zapada prema Arapima. Egipćani su danas jednostavno obavezali Zapad da zbog svojih uskih interesa više ne podržava arapske despote istovremeno pričajući apstraktno o nekoj demokratiji, ljudskim pravima i opštem prosperitetu.
Boško Jakšić
objavljeno: 13.02.2011
