Izvor: Politika, 21.Avg.2013, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri lekcije iz demokratije
Kao večiti general posle bitke, društvena nauka je bila zatečena ne samo egipatskom tragedijom već i vrelim letom u Turskoj i Brazilu
Vojna brutalnost u Egiptu ponovo je obradovala ljubitelje ironije. Zar je moguće da jedan demokratski revolucionarni pokret, kome je zavideo ceo svet, za manje od dve godine stvara svoju sopstvenu noćnu moru? Zar da jedan istorijski trenutak nacionalnog ujedinjenja postane uvodna špica za građanski rat? Zar je lek protiv Mubaraka pogoršao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvari više od bolesti?
Moglo bi se oprostiti mišljenje da je sve krenulo naopako upravo zbog masovnih društvenih pokreta. Zaboravljamo da u drugim društvima slični pokreti nisu otvorili pandorinu kutiju, već učvrstili i demokratiju i – uprkos površnom utisku – dugoročnu stabilnost. I to svega pre nekoliko meseci.
Kao večiti general posle bitke, društvena nauka je bila zatečena ne samo egipatskom tragedijom već i vrelim letom u Turskoj i Brazilu. Masovni protesti (još nedovršeni) su uzrujali svetska tržišta, naježili vladare na svim kontinentima, i probili nacionalne rekorde po veličini, rasprostranjenosti, i broju žrtava. Kritičari kapitalizma su videli zakasnelu reakciju na svetski neoliberalni poredak, dok su entuzijasti doživeli nemire kao lokalizovane, kratkotrajne i bezazlene (,,bolovi rasta”, kažu urednici „Vašington posta”). Između arapskih proleća i egipatskog puča, ovi nemiri su poučan pogled u budućnost – uz dužni optimizam – i za zemlje našeg kalibra.
Lekcija 1: Društveni pokreti će biti u porastuuz demokratizaciju. Decenijama je teza bila da će, uz širenje demokratije, pokreti erozijom nestajati. Kada ljudima obezbedite formalne demokratske kanale, oni će odložiti svoje pištaljke i gas maske zarad glasačkih listića. Danijel Bel, sveta krava Harvarda, je uveravao da su masovni pokreti, uz ideologiju, stvar prošlosti. Međunarodna tela ubeđuju autokratske režime (uključujući sirijski) da se prepuste demokratiji ne iz ljubavi prema Zapadu, već zbog samointeresa. Ako želite trajno eliminisati javne nemire, demokratizujte! Turske vlasti su 2007 sa rekordnih 50 odsto glasova ušli u parlament, postali model parlamentarne integracije islamskih stranaka u Egiptu i Tunisu, pa čak i sa Kurdima su napravili značajne korake(nečuvene za, recimo, Tursku devedesetih). Brazilski put od autoritarizma i vojne diktature do Obamine ode Brazilu kao ,,modelu demokratije za arapski svet” (2011), bio je jednako impresivan. U oba društva, ipak, pokreti su eksplodirali ne samo uprkos funkcionalnim demokratskim institucijama i slobodnim izborima, već zbogi protiv njih.
Lekcija 2: Nedefinisanost je prednost. Poređenja turskih i brazilskih protesta sa ,,Okupiraj Volstrit” su površna, ali razumljiva: te pokrete karakteriše nedostatak jasne organizacione hijerarhije, raznolikost vođa i predstavnika (ako se uopšte mogu identifikovati), i tvrdoglav otpor prema rešavanju problema formalnim institucionalnim kanalima. Još veselije, ispostavilo se da su originalni zahtevienviromentalista za održavanje Taksima, odnosno korisnika autobusa za smanjenje cena karata, samo vrh ledenog brega. U pokrete su uletele struje iz praktično svih ideoloških i demografskih kategorija (takozvani I mi smo ovde!pokreti). Sa kim i o čemu, onda, država da pregovara? Brazilske vlasti, a Erdogan još više, raznolikost demonstracija su izjednačili sa vandalizmom i ekstremizmom, te lakše opravdali prekomernu silu. Ali strategija nedefinisanosti ima i svoje prednosti. Ti pokreti su masovniji, inkluzivniji, izdržljiviji i fleksibilniji u svojim zahtevima. Državne koncesije, zbog takvog pritiska, su osvojene u više oblasti.Iluzija je bila da će institucionalna demokratija obezvrediti vaninstitucionalnu mobilizaciju; naprotiv, prva ne funkcioniše bez druge.
Lekcija broj 3: Ekonomski rast ne znači ništa. Takozvananova tržišta, među kojima su Turska i Brazil bila najuzornija, imaju 80 odsto svetskog stanovništva, a 40 odsto globalne ekonomije. Dok je razvijene zemlje razarala kriza, ove buduće superprivrede su dosledno rasle i do osam odsto godišnje. Priliv i stvaranje kapitala su bili sve impresivniji, dok se siromaštvo i nezaposlenost smanjivalo po stopi o kojoj Evropa sanja. Od 2003. do 2011, četrdeset miliona Brazilaca je iz siromaštva prešlo u srednju klasu. Turska je postala udžbenički primer sužavanja nejednakosti, a samo od turizma zarađuje više nego BDP većine zemalja sveta. Kada dovoljno ljudi uživa u nekoj verziji američkog sna, govorilo se, masovni protesti će biti nepotrebni.Ko je lud da ide na ulicu ako ima frižider, automobil i svoju malu bašticu? Ispostavilo se, naprotiv, da rast srednje klase znači i rast srednjoklasnih zahteva. Državni kapacitet izvesno počne da zaostaje za javnim očekivanjima. Glavni motor društvenih pokretaje upravo bila nesposobnost političkih institucija da isprate nagle promene u ekonomskoj sferi. Sasvim suprotno odtrijumfalističkih teza mnogih ekonomista, privredni rast je talac društvene i političke podloge.
Sociolozi su sjajni u predikcijama…o prošlosti. Često se čuje pitanje: ,,Kada će političari konačno početi da rade ono što treba?” Odgovor iz Turske i Brazila je jasan: kada ih društveni pokreti nateraju na to. Sebi smemo dopustiti ovo predviđanje: demokratija će biti onoliko kvalitetna koliko je konstantnog, udruženog i agresivnog javnog pritiska.
Danilo Mandić
objavljeno: 16.08.2013.
Pogledaj vesti o: Nemiri u Egiptu
