Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suzavac i strah od nepoznatog
Kako je egipatska armija za deset meseci protiv sebe okrenula narod
Egipatska armija je odlukom da ne interveniše protiv naroda omogućila svrgavanje Hosnija Mubaraka i pobedu revolucije 25. januara.
Deset meseci kasnije, mrtvi se ponovo odnose sa kairskog Tahrira, gde demonstranti zahtevaju čvrste garancije da će se vojnici koji drže prelaznu vlast definitivno i brzo povući prepuštajući Egipat demokratskom eksperimentu sa civilima.
Eksploziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ranije ovog meseca najavio zamenik premijera Ali el Silmi predlogom da armija faktički bude izuzeta od kontrole parlamenta koji bi trebalo da bude biran ove nedelje.
„Dokument el Silmi” je u direktnoj suprotnosti sa ranijom deklaracijom vladajućeg Vrhovnog saveta oružanih snaga (SCAF), kojom bi novi parlament dobio mandate da izabere skupštinu 100 poslanika, čiji je zadatak pisanje novog ustava.
Posle Mubarakovog pada 11. februara, SCAF – čiji je šef, feldmaršal Mohamad Husein Tantavi dve decenije bio ministar odbrane – u zvaničnom kominikeu potvrdio je da će se transfer vlasti na izabranu vladu obaviti za šest meseci i da će se predsednički izbori održati do kraja ove godine.
Od toga se odustalo bez objašnjenja.
Parlamentarni izbori zakazani su za 28. novembar sa trajanjem do januara, ali predsednički izbori pomereni su za 2013, što znači da bi vojnici bili na vlasti pune dve godine.
I dok armija pokazuje želju za nadustavnom pozicijom garanta poretka, mira i bezbednosti, Egipćani to ne žele. Prepoznaju da se iza svega krije želja za očuvanjem privilegija koje je vojska uživala u Mubarakovim vremenima.
Strahuju od post-Mubarakovog Egipta – samo bez Mubaraka. Plaše se od eksproprijacije revolucije koja je plaćena sa 1.800 života. Nisu bili oduševljeni odnekud lansiranim posterima sa tekstom „Tantavija za predsednika”.
Mnoge političke grupe, uključujući i najorganizovaniju i najpopularniju Muslimansku braću koju predstavlja Partija slobode i pravde (FJP), odmah su reagovale na „nedemokratski plan” organizujući u petak na Tahriru veliki protestni skup, mahom islamista.
U naredna tri dana ugašeno je najmanje 35 života, 1.700 je ranjeno. Pitajući se u kom to Egiptu žive, gotovo sve stranke osudile su nasilje vlasti prema demonstrantima. Vodeća liberalna opozicija iz Pokreta 6. april je zgrožena.
Zaoštrena bitka uoči prve faze glasanja dobila je novu dimenziju. Više politički partija i nezavisnih kandidata najavilo je da će suspendovati izborne kampanje, što preti da ugrozi legitimitet prvih slobodnih izbora posle decenija autoritarne vlasti na čijem su čelu uvek bili oficiri – od Gamala Abdela Nasera preko Anvara el Sadata do Hosnija Mubaraka.
Prema jednom nedavnom ispitivanju, čak 75 odsto Egipćana je za civilnu vladu, što ne znači da su za potpuno odvajanje religije i države. Manje od četvrtine je za islamski oblik vladavine, mada većina njih nije za teokratiju.
I dok se smatra da samo tri stranke imaju prave sledbenike – sekularni Vafd, liberalni Gad i FJP – samo jedan procenat opravdava vojnu vlast.
Nezadovoljstvo vladavinom vojnika dodatno uvećava sporost sprovođenja drugih obećanih reformi. Od efikasnijih suđenja krivcima za korupciju i za žrtve tokom revolucionarnih potresa do 12.000 civila kojima se industrijski sudilo pred vojnim sudovima. Ili zbog obračuna sa hrišćanskim Koptima.
Većina Egipćana misli istovremeno da su ekonomski uslovi gori nego pre revolucije. Deset meseci slobode nije se osetilo u životu običnog čoveka.
Brinu rast cena, nezaposlenost, nedostatak bezbednosti, zarade, siromaštvo. Svaki peti od 84 miliona Egipća živi ispod granice siromaštva, 40 odsto nikada nije naučilo da ovlada pisanjem ili čitanjem. Polovina mladih između 20 i 24 godine i dalje je bez posla.
Postrevolucionarno vreme suviše je kratko da bi zalečilo rane stvarane decenijama autokratskom vlašću, represijom, korupcijom koja je stvorila dramatične socijalne razlike.
Egipćani žele da vide barem spremnost da se zemlja brže otrgne od turobne prošlosti, ali optimizam mesecima splašnjava. Drastično je smanjen broj onih koji veruju da Egipat ide u pravom smeru.
Neizvesnost i tenzija se uvećavaju, dok Egipat postaje sve podeljenije društvo. Da li će, poput Tunisa, uspeti da balansira pretežno islamski identitet i civilnu demokratiju?
Sekularisti, liberalni muslimani ili hrišćanski Kopti sa strahom posmatraju napredovanje islamističkih snaga. Ne samo umerenije Muslimanske braće, već i radikalnih salafista – lokalne varijante vehabija.
Skrivene ambicije armijskog vrha učinile su da se dva do juče suprotstavljena islamska krila ujedine.
Strah od nepoznatog najednom je zauzeo prostor radovanju koje je Egipćani trebalo da imaju uoči prvih slobodnih izbora. Vrata budućnosti „arapskog proleća” bila su otvorena deset meseci. Arapska zima kao da ih zatvara.
Boško Jakšić
objavljeno: 22.11.2011.
