Izvor: Politika, 25.Sep.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je rekao Tantavi
Svedočenje sadašnjeg šefa egipatskih vojnih vlasti i Mubarakovog ministra odbrane tokom dve decenije, ključno za sudbinu svrgnutog predsednika
Ključni svedoci počeli su da se pojavljuju pred egipatskim tribunalom pred kojim svrgnuti predsednik Hosni Mubarak odgovara za optužbu da je tokom januarskih demonstracija naredio/dozvolio upotrebu bojeve municije.
Svedočenja feldmaršala Mohamed Husein Tantavija, aktuelnog šefa vladajućeg Vrhovnog saveta oružanih snaga, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << načelnika generalštaba Sami Enana, bivšeg šefa obaveštajne službe Omara Sulejmana, sadašnjeg i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Mansura Esavija, odnosno Mahmuda Vagdija odlučiće sudbinu optuženog.
Porodice najmanje 850 žrtava egipatske Revolucije 25. januara nestrpljivo iščekuju pravdu i sve glasnije sumnjaju da prelazne vlasti u uniformama čine sve da spasu svog doskorašnjeg vrhovnog komandanta.
Maršal Tantavi, koji je dve decenije bio Mubarakov ministar odbrane, pojavio se pred sudom u subotu. Svedočio je na sesiji zatvorenoj za javnost na koju je došao toliko rano da su advokati porodica žrtava stigli kada je on već napustio zgradu kairske Policijske akademije, pa im je tako bilo uskraćeno da postavljaju pitanja.
Sem 83-godišnjeg Mubaraka, sudi se bivšem ministru unutrašnjih poslova Habib al Adliju, dvojici Mubarakovih sinova i jednom broju oficira policije. Optuženi su za konspirativni plan ubijanja demonstranata i za korupciju.
Tantavi je prihvatio da se kao vojno lice pojavi pred civilnim sudom kako bi „potvrdio vladavinu prava koja mora da bude vodilja egipatske države posle 25. januara”.
Ipak, okolnosti pod kojima je maršal izbegao da se suoči sa advokatima odbrane samo pojačavaju sumnje u tok suđenja bivšem predsedniku koga su nezapamćeni protesti širom Egipta ipak primorali da se povuče sa položaja 11. februara i ode za Šarm el Šeik gde je od aprila hospitalizovan.
Javnost, posebno porodice žrtava, kritikuju tužilaštvo da se nije potrudilo da pribavi valjanije dokaze iako je pregledalo – tvrdi se sasvim beskorisne – video snimke Direktorata opšte bezbednosti koji pokazuju obračun policije sa mirnim demonstrantima između 25. i 31. januara.
Na osnovu onoga što je procurilo do javnosti sa svedočenja generala Sulejmana, on je sudu rekao da Mubarak nikada nije izdao naređenje da se puca. On kaže da je Mubaraku podneo izveštaj nekoliko dana pre 25. januara u kome se upozorava da „nezapamćen nivo opšteg nezadovoljstva oko planova da Gamal Mubarak bude imenovan za (predsednikovog) naslednika može da isprovocira masovnu pobunu”.
Sulejman, koji je bio član najužeg Mubarakovog kruga tokom 18 dana revolucije, tvrdi da nikada nije čuo da je Mubarak izdao naređenje da se puca, a da je policija koristila bojevu municiju samo da bi sprečila napade na policijske stanice i na štab u međuvremenu rasformirane Mubarakove Nacionalne demokratske partije.
Ministar Esavi, koji se tokom revolucionarnih dana nalazio u Francuskoj a na položaj imenovan 5. marta, odgovarao je na pitanje advokata porodica žrtava o odgovornosti i obavezama ministra unutrašnjih poslova –posebno oko toga da li je policija mogla da otvori vatru a da prethodno ne dobije naređenje šefa države.
Bivši ministar Vagdi, imenovan od Mubaraka 30. januara, bio je pošteđen svedočenja o ranijim događanjima ali je morao da objasni incidente vezane za „Bitku kamila”, kada su Mubarakovi lojalisti na kamilama napali demonstrante na kairskom Trgu Tahrir kada je poginulo 11 osoba.
Svi se ipak slažu da će je Tantavijevo svedočenje ključno za Mubarakovu sudbinu. Proces je od starta skopčan sa raznim komplikacijama.
Devetorica svedoka tužbe tvrde da je pripadnicima snaga reda podeljena bojeva municija, ali branioci optuženih lako mogu da dokažu da to još uvek ne znači da su Mubarak i Adli bili ti koji su naredili da se upotrebi.
Argumenti o komandnoj odgovornosti oslabljeni su iskazima svedoka optužbe koji dopuštaju mogućnost da su komandanti na terenu sami mogli da odluče o upotrebi bojeve municije bez regerisanja višim komandama.
Da sve bude složenije, ključni materijalni dokazi, poput snimaka bežične komunikacije između Adlija i visokih funkcionera njegovog ministarstva 28. januara, su uništeni – ironijom sudbine od jednog generala koji je sada svedok tužbe.
Da li je postojao misteriozni „Plan 100” kako bi se demonstranti sprečili da dođu do Trga Tahrir? Da li je on sadržao direktive pucaj-da-ubiješ?
Jedno je sigurno: ukoliko egipatski narod – vrhovni sudija javnog mnjenja – ne bude uveren da su presude u skladu sa magnitudom počinjenih zločina, neće sedeti skrštenih ruku. Uostalom, sledeći 25. januar nije mnogo daleko.
Boško Jakšić
objavljeno: 26.09.2011
