Izvor: Politika, 02.Avg.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mubarak pred sudom
Prvi put u novijoj istoriji arapskog sveta jedan bivši lider odgovara za počinjene zločine
Početak ramazana 2011. ulazi u istoriju arapskog sveta.
Islamski sveti mesec, posvećen uzdržavanju, duhovnosti i molitvama, vreme je kada muslimani treba da se okrenu razmišljanju o značenju zemaljskog i nebeskog života, da saosećaju sa siromašnima i pomognu im koliko mogu.
Ne i ovog ramazana. Ne barem danas u Egiptu, gde će 600 ljudi u Policijskoj akademiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Kairu, a 80 miliona u direktnom TV prenosu, prvi put u novijoj istoriji arapskog sveta pratiti izlazak pred sud bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka, optuženog za ubijanje sopstvenog naroda i za korupciju koja je držala omču oko čitave nacije.
Pritisnut rastućim nezadovoljstvom sveta, koji šest meseci posle svrgavanja „raisa” očekuje da se ispune reformska obećanja i da se odlučno raskrsti sa starim režimom, vladajući egipatski Vrhovni savet oružanih snaga morao je da se saglasi da Mubarak izađe pred sud zemlje kojom je bespogovorno upravljao gotovo tri decenije.
Odbrana će, zna se, zatražiti odlaganje procesa zbog lošeg zdravstvenog stanja 83-godišnjeg Mubaraka, koji je prošle nedelje četiri dana odbijao da uzima hranu, izgubio težinu i izgleda loše, kažu lekari koji o bivšem predsedniku vode računa u bolnici u Šarm el Šeiku, gde je u kućnom pritvoru od hapšenja u aprilu.
Ali, svako odlaganje suđenja Mubaraku, dvojici njegovih sinova i nekolicini bivših funkcionera, pojačalo bi tenziju između vojnog vrha i frustriranih demonstranata, posebno rodbine ubijenih tokom 18 dana krvavih demonstracija. Egipat bi lako mogao ponovo da eksplodira od besa.
Generali iz prelazne vlasti svakako nisu oduševljeni što njihov dojučerašnji vrhovni komandant – oficir kao i oni – može da podeli sudbinu Sadama Huseina, ali su, svesni opasnosti, prihvatili da suđenje počne.
Iako im nedostaje organizacija kako bi postali partner u procesu transformacije, mladi revolucionari – čija je hrabra, spontana borba otvorila šanse promenama – 8. jula su se zbog „manevrisanja” vojnika vratili na kairski trg Tahrir, nezadovoljni što je zbog ubijanja demonstranata do sada osuđen samo jedan pripadnik policije – i to u odsustvu.
Kratki medeni mesec posle revolucije 25. januara, kada su narod i armija opisivani kao „jedna ruka”, završen je tako međusobnim nepoverenjem i nerazumevanjem. Postrevolucionarni period pokazao je da svrgavanje despota ne rešava probleme zbog kojih su Egipćani izašli na ulice, a njih oko 850 pobunu protiv represije platilo glavom. Uz mnogo romantičarskog naboja – što je istovremeno njihova snaga i slabost – mladi traže pravdu za žrtve januarskog nasilja. To što je nema, što se suđenje Mubaraku odlagalo i što vojni sudovi i dalje sude civilima, sve to pripisuju Vrhovnom savetu oružanih snaga, čije je generale Mubarak lično birao pre nego što će se povući 11. februara.
Savet postaje simbol otpora promenama. Njegov lider, feldmaršal Mohamad Husein Tantavi, dočekan je u početku sa oduševljenjem, jer nije dopustio da armija interveniše protiv naroda, ali sada ga ponovo vezuju za Mubaraka – čiji je ministar odbrane bio 20 godina.
U takvoj atmosferi suđenje će nesumnjivo dodatno pojačati decenijske podele egipatskog društva, koje je prvooptuženi decenijama stražarno čuvao kao veliku iluziju.
Napuštajući decenije koje je provela u tamnoj komori autoritarnosti, egipatska politika je u postrevolucionarnim danima pokazala da ume da se usija – da bi se potom hladila. Poslednjih nedelja politička scena, koju su zauzeli ostrašćeni akteri stvoreni velikim praskom januarske revolucije, postala je gotovo zastrašujuće polarizovana.
Pet meseci posle obaranja Mubaraka, Egipat se suočio sa rastućim podelama: između vojnog vrha koji je nasledio vlast, konzervativaca i, gle ironije, islamista koji su najviše trpeli u danima pre revolucije, na jednoj strani, i sekularnih i liberalnih snaga srednje klase, kao i mladeži koja je oborila Mubaraka, na drugoj. Potom podelama između liberala i islamista, unutar gotovo svih političkih grupacija.
Autentični protagonisti revolucije 25. januara nisu motivisani osvetom, ali sve više strahuju da vojnici i islamisti pokušavaju da potope reforme koje bi vodile istinskoj demokratiji.
Posle nedelja mahom mirnih protesta, postrevolucionarna kriza ušla je u fazu nasilnih konfrontacija. Uvećavajuća tenzija prelazi granice retorike: u danu u kome se obeležavala Naserova revolucija 23. jula 1952, u napadu simpatizera armije na protestni marš u Kairu povređeno je više od 300 osoba. Poslednja potvrda sve dublje polarizacije zabeležena je 28. jula, kada su desetine hiljada islamista ispunile Tahrir zahtevajući da se Egipat striktno pridržava islamskih zakona. „Petak jedinstva i volje naroda” pretvorio se u petak demonstracije moći konzervativnog islama koji propovedaju salafisti i nešto umerenije Muslimanske braće, grupe koja je, za razliku od rascepkanih sekularista i liberala, ubedljivo najorganizovanija politička formacija u zemlji.
Mubarakova sudbina takođe deli Egipat. Jedni bi voleli da bude osuđen. Pod A: na smrt, pod B na zatvor. Podsećaju da računi Mubarakovih jesu zamrznuti, ali njegovo bogatstvo je i dalje nepoznato. Hoće da znaju gde su pare.
Drugi, njegovi lojalisti, kojih nije malo, očekuju da mu se sačuva dostojanstvo. Smatraju da je ostareli i bolešljivi Mubarak već prošao kroz mnogo toga i da ga treba poštedeti, posebno u vremenima kada obnovljena nestabilnost povlači nostalgiju za njegovim vremenima.
Saudijci su egipatskoj armiji ponudili milione dolara samo da bivši predsednik ne izađe pred sud. Armija bi, pak, najviše volela da je već umro, jer bi tako izbegla probleme u kojima se našla.
Postoje i ozbiljnije dileme koje okružuju nesumnjivo istorijski proces. Mubaraka izvode pred porotu naroda, ali šta je sa nekim njegovim najbližim saveznicima? Zar sadašnji ministar pravde nije bio u Mubarakovoj vladi?
Vrhovni savet oružanih snaga ima sve razloge da bude nervozan. I dalje drži moć, ali armija je – bez obzira na simpatije koje je stekla odlukom da ne napada narod – na meti sumnjičenja da je profitirala od korupcije Mubarakove epohe.
U zemlji koja je i dalje više nego rovita, ali je izgubila strah, generali svakako znaju da raspoloženje javnosti preko noći može da se okrene protiv njih. Dileme nisu razrešene.
Vladajući Savet je u jednom trenutku optužio Pokret 6. april, organizaciju mladih koja je značajno doprinela revoluciji, da unosi razdor između naroda i armije, ali je feldmaršal Tantavi brzo korigovao situaciju tvrdeći da vojska radi za demokratski Egipat.
Takav Egipat očekuje da danas Mubaraka vidi u sudnici. Da li će se on pojaviti, nije izvesno. Lekari tvrde da je u depresiji i da je suviše oronuo. Ministar zdravlja ne misli tako. Prošle nedelje je rekao da je Mubarak „dobro” i da će biti prebačen za Kairo.
Kako god da bude, revolucija, a Egipćani vole tako da je zovu, znači promene unutar sistema, ne samo njegovih simbola.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.08.2011
