Izvor: Politika, 04.Feb.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mubarak prećutao „dan odlaska”
Nov masovni pritisak na predsednika da se povuče okupio u Kairu stotine hiljada ljudi
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Dan molitve, dan besa ili dan odlaska?
Pozivi mujezina na veliku podnevnu molitvu i propoved su ovog petka u „gradu hiljadu minareta” imali neku sasvim novu snagu.
Egipćani su Hosnija Mubaraka tri decenije bespogovorno slušali, ali stotine hiljada ljudi okupljenih na kairskom Tahriru – muslimani, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hrišćani, sekularni, nezaposlena mladost, razočarana srednja klasa, liberalni intelektualci, hodže i bradati islamisti, devojke pod hidžabima i nikabima i one u zategnutim farmerkama – svi oni od predsednika očekuju da kaže samo jedno: odlazim.
Predsednik odgovara da ne ide. Preživeo je prvi petak od početka revolta 25. januara. Preživeo je „marš miliona” u utorak. Voleo bih da znam šta misli posmatrajući scene „dana odlaska”.
Priznaje da je posle 62 godine u službi države i tri decenije na vlasti umoran, da mu je „dosta”, ali tvrdi da bi njegovo povlačenje u ovom trenutu učinilo da zemlja „potone u haos”. Poput oca koji je uveren da zna mnogo više od svoje zabludele dece.
„Odlazi, odlazi”. „Dole, dole Hosni Mubarak”, uzvraća raznolika masa.
Da li je ova nepregledna masa ljudi koju gledam dovoljna kritična masa da 82-godišnjeg predsednika natera da se povuče? Da Egipat spase od novih ubijanja, razaranja, bezvlašća i ekonomske štete koja se procenjuje na 300 miliona dolara dnevno?
Ili će on to morati da učini pod kombinovanim pritiskom: doskorašnji veliki saveznici sa Zapada poručuju mu da im svojim insistiranjem da ostane do novih predsedničkih izbora u septembru stvara nerešive probleme.
Ne bi me iznenadilo da konačno popusti, da se uskoro obrati naciji i da saopšti da odlazi, čime bi se aktivirao scenario po kome bi bila formirana prelazna vlada kojom bi, uz podršku armije, upravljao novopostavljeni potpredsednik Omar Sulejman.
Armija je ponovila da neće koristiti silu, a premijer Ahmed Šafik potvrdio je da ni Ministarstvo unutrašnjih poslova neće ometati mirne marševe.
Vojska je postavila kontrolne punktove i bodljikavu žicu na nekim mestima i tako potpuno okružila Tahrir i prilaze Trgu oslobođenja kako bi sprečila da se ponovi „krvava sreda” kada je u sukobu Mubarakovih protivnika i simpatizera poginulo najmanje 13 a ranjeno 1.200 osoba.
U očitom pokušaju da pokaže da ulica nije potpuno potisnula državu, na Tahriru se pojavio i ministar odbrane, maršal Mohamed Husein Tantavi, kako bi vojnike ohrabrio da čuvaju red i bezbednost zemlje.
Vlada takođe šalje sličan signal koji bi trebalo da umiri milione koji traže političke, ekonomske i socijalne reforme, kojima je dosta političke represije, recesije i siromaštva, nepoštovanja demokratskih sloboda i ljudskih prava.
Državni tužilac je i četvrtom bivšem visokom funkcioneru, ministru trgovine i industrije Rašidu Mohamedu Rašidu naložio da ne napušta zemlju zamrzavajući njegove bankovne račune.
I dok su pobornici promena počeli da se okupljaju od jutra, posebno posle podnevne molitve petkom – muslimanskim danom odmora – Mubarakovi lojalisti, koji su imali svoj dan odanosti, pojavili su se tek kasnije pokušavajući da probiju bezbednosni kordon koji je postavila vojska.
Do kratkog direktnog sukoba oko 300 Mubarakovih pristalica i pobornika reformi došlo je u blizini trga Talat Harb, ali obračun je brzo zaustavljen.
Gotovo istovremeno, kao dokaz da posle raznih ustupaka ponuđenih u poslednja dva dana režim pokušava da spase ono što se spasti može, državna televizija je – dosad nezabeleženo – jednom od aktivista protesta omogućila da javno pozove ljude da ne napuštaju Tahrir obećavajući da će kampanja trajati do Mubarakovog pada.
„Ovo je dan u kome je lepo biti Egipćanin”, oduševljeno mi kaže kolega Ahmed Amr podsećajući da su mnogi novinari državnih medija podneli ostavke odbijajući da po diktatu izveštavaju o najvećoj manifestaciji nezadovoljstva u savremenoj istoriji zemlje.
Uprkos Mubarakovoj izjavi američkoj televiziji da je umoran od vlasti, uprkos potpredsedniku koji opoziciji nudi dijalog, uprkos obećanju premijera da će se istražiti ko je odgovoran za krvoproliće, uprkos odluci državnog tužioca da bivšim ministrima i uticajnim biznismenima zabrani izlazak iz zemlje i zamrzne im račune – sve to nije dovoljno.
Mubarak mora da ide. U redu, pitam na izlazu sa mosta Kasr el Nil dr Mahmuda Amra. Da li su ovi ljudi reprezentativni uzorak 80 miliona Egipćana? Šta je sa ćutljivom masom?
„Demonstranti su samo prvi izrazili nezadovoljstvo koje dele svi. Važno je da je definitivno razbijena psihološka barijera straha. Ako kažem da i u selu iz koga potičem, 200 kilometara južno od Kaira, danas demonstriraju, onda je to odgovor te ćutljive mase.”
Armija na ulazu na most koji vodi ka Tahriru proverava lične karte i pretresa. Ljudi uredno stoje u redu. Za 10 egipatskih funti (120 dinara), barem je to cena za stranca, prodaju se nacionalne zastave kojima su mnogi ogrnuti. Biznis cveta.
U iščekivanju onoga što je Mubarak nazvao „mirnom tranzicijom vlasti”, već je počela borba za neke buduće pozicije. Demonstrantima se ranije pridružio mogući reformatorski kandidat za budućeg predsednika Mohamed el Baradej, doskorašnji šef Agencije UN za atomsku energiju. U petak je to učinio još jedan kandidat – Amr Musa, generalni sekretar Arapske lige i bivši šef egipatske diplomatije.
Dan je počeo loše. U ulici Hasan Sabri kvarta Zamalek otišao sam do džamije Mohab sa idejom da se posle podnevne molitve i propovedi pridružim onima koji će krenuti ka Tahriru. Držao sam blok u ruci.
„Idite odmah”, ljutito mi se na engleskom obratio sredovečni muškarac tek što je skinuo cipele. „U suprotnom ću na svom jeziku pozvati ljude. Bićete u nevolji. Ne znam odakle dolazite, ali mi smo zbog takvih kao vi u nevolji. Jala! Idite!”
Odustao sam od namere da mu na svom skromnom arapskom bilo šta objašnjavam. Strani novinari postali su nepopularni otkako je potpredsednik Sulejman optužio strane medije, satelitske televizije tačnije, da se upliću u sadašnje događaje.
Dan se ipak završio lepim gestom. Napuštao sam Tahrir kada mi je prišao gospodin koji se sa suprugom i ćerkom uputio u grotlo onoga što nazivaju najvećim unutrašnjim potresom Egipta od pobune protiv britanske kolonijalne vlasti davne 1919. godine.
„Uzmite, neka to bude mali suvenir”, pružio mi je pakovanje „hals” bombona.
Dva Egipta. Dva mosta kojima prelaze Nil da bi pokazali svoju ogorčenost, odnosno privrženost čoveku koji je od 1981. određivao njihovu sudbinu. Dva gesta koja nagoveštavaju da li će se, ili neće, stranci vraćati u zemlju faraona.
Boško Jakšić
objavljeno: 05.02.2011
