Izvor: Politika, 30.Jan.2011, 15:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mubarak bira generale, narod traži promene
Vojska drži centar Kaira, dok posle bekstva policije dobrovoljačka mladež s motkama brine za bezbednost dramatično promenjenog grada
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Egipat je juče dobio novu vladu, nepunih 12 sati pošto je predsednik Hosni Mubarak prethodni kabinet žrtvovao da bi sačuvao vlast, suočen s nezapamćenim neredima po zemlji i zahtevima da se povuče.
Mubarak je mnoge neprijatno iznenadio braneći način >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na koji su se snage reda suprotstavile talasu demonstracija – neki kažu revoluciji – koja od utorka potresa najmnogoljudniju arapsku zemlju. Govori se o stotinu mrtvih u protestima po Kairu, Aleksandriji, Suecu i drugim gradovima, više od hiljadu ranjenih, još toliko uhapšenih.
Za novog potpredsednika, mesto na koje Mubarak nije hteo nikoga da imenuje otkako je 1981. došao na vlast, odabran je Mahmud Omar Sulejman, general, šef glavne obaveštajne službe, predsednikov lojalista koji je pominjan kao njegov naslednik, glavni egipatski pregovarač sa Izraelom, siva eminencija Bliskog istoka.
Potvrđujući oslonac na armiju, koja je posle prošlonoćašnjih paljevina juče ovde obezbeđivala glavne vladine zgrade, Mubarak je za premijera imenovao još jednog vojnika, bivšeg komandanta vazduhoplovstva, maršala Ahmeda Šafika.
Izgleda da je 82-godišnji predsednik odabrao rizični način da odgovori na revolt naroda.
Pokušao je da smiri opšti narodni bunt zbog siromaštva, nezaposlenosti, korupcije i autoritarne vlasti poručujući da razume teškoće ljudi, ali je odmah – to je jače od njega – pripretio rekavši da tanka linija deli slobodu od haosa i da neće dopustiti da se Egipat destabilizuje.
To što Mubarak naziva haosom, a Egipćani plodovima gneva, vidljivo je po Kairu koji je, uprkos policijskom času, bio poprište žestokih sukoba demonstranata i policije.
Zastrašujuće praznim putem krenuo sam juče sa aerodroma. U blizini Mubarakove rezidencije tenkovi, borna kola, zapreke.
Taksista je lutao, pokušavajući da nađe bezbedan put ka drugoj obali Nila. Ako predsednika na zemlji štite njegovi pretorijanci, a iz vazduha vojni helikopteri koji stalno nadleću 18-milionski grad, bezbednost građana su na sebe prošle noći preuzele grupe mladića opremljenih motkama.
Pokrivaju svaki ćošak da ne bi došlo do vandalizma i masovnih pljački, kakvu je doživela jedna velika samousluga u omiljenom kvartu stranaca, Maadiju.
„Policija se razbežala. Pokušavamo da spasemo grad. Mubarak čuva samo sebe”, rekao mi je Ahmed, stojeći pored podignutih barikada i metalnim roletnama zabravljenih radnji u kvartu Hoda el-Koba. Slično je bilo i na Zamaleku, gde su smeštene mnoge ambasade. Povremeno su odjekivali pucnji. Po ulici su se valjali pocepani ostaci Mubarakovih zvaničnih portreta koji su krasili svaku sobu svake javne ustanove. Do pre neki dan tako nešto je bilo nezamislivo. Svako se plašio da javno bilo šta kaže protiv reisa.
Benzinske pumpe su zatvorene. Preti nestašica hrane.
U Aveniji Ramzes još je tinjala spaljena šestospratnica koja je do prekjuče bila policijska stanica. Prošli smo pored avetinjske zgrade spaljenog sedišta vladajuće Nacionalne demokratske partije.
Jedan od najviših funkcionera stranke je Mubarakov sin Gamal za koga se tvrdi da bi u dobroj tradiciji arapskog nepotizma trebalo da nasledi oca posle predsedničkih izbora ovog septembra.
Nije neobično da je zgrada bila meta demonstranata, ponajviše mladića, uključujući i mnogo onih koji imaju diplomu, ali ne i posao. Trg Tahrir i sinoć je bio zlokobno prekriven gustim crnim dimom. Tu, u blizini, juče ujutro je pokušan upad u egipatski Nacionalni muzej, ali je pljačka, po uzoru na onu u Bagdadu 2001, srećom sprečena.
Ne obazirući se na policijski čas, demonstranti su pokušavali da upadnu u zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Razbijeni izlozi, uništena saobraćajna signalizacija, zaostale kamenice i razbacane motke, sve je to testament besa naroda koji se oslobodio straha od vojske i moćne tajne policije i pokazao koliko je umoran od Mubarakove pseudodemokratske i korumpirane vladavine započete davne 1981. godine.
Povremeno se čulo „Alahu akbar” – Bog je najveći. Opozicija, ne posebno bolja od vlasti, svakako će pokušati da kapitališe na opštem revoltu ali on, ipak, barem zasad, ima primese egipatskog nacionalizma a ne islamizma.
Tenziju pojačavaju i glasine, opasne koliko i „molotovljevi kokteli” demonstranata i suzavac i vodeni topovi policije.
Da li po ugledu na priču da je svrgnuti tuniski predsednik pobegao za Saudijsku Arabiju sa 1,5 tona zlata, tek proširila se priča da je jedan od Mubarakovih bliskih ljudi napustio Kairo odnoseći za London 97 kofera punih para.
Iako je vojska prošle noći preuzela kontrolu nad Trgom Tahrir, po kome je bilo razmešteno dvadesetak oklopnih vozila, stotine ljudi išle su uokolo pokušavajući da vojnike i policajce ubede da im se pridruže.
„Braćo! Koliko vas plaćaju”, uzvikivali su i sinoć demonstranti bedno plaćenim, mahom nepismenim policajcima, pozivajući ih da promene stranu.
Malo ko veruje u Mubarakovo prošle noći dato obećanje da će nova vlada ispuniti program ekonomskih, socijalnih i političkih reformi. Vlade koje su se smenjivale teško da su bile išta više od ikebane. Znalo se, i zna se, ko ovde donosi odluke. Zvanična štampa vesti o protestima stidljivo objavljuje u dnu prvih strana. Aktere najdramatičnijih zbivanja u Egiptu u poslednje tri decenije samo što nisu nazvali „šačicama šetača”.
Takvi scenariji su davno napisani. I obično imaju isti ili sličan kraj. To što mu narod cepa slike, što mu zviždi i više ne veruje, Mubaraku kao da nije važno.
Uprkos poodmaklim godinama i zdravlju koje popušta, odlučan je da se ne povuče čime rizikuje da iritira Egipćane na ulicama kojima je, umesto da otvoreno prihvati njihovo nezadovoljstvo – propisao da žele da destabilizuju zemlju.
Mnogi su ovde iznenađeni, ako ne i šokirani Mubarakovom nepopustljivošću koju tumače predsednikovim neshvatanjem realnosti u kojoj živi i produženom namerom da se osloni na armiju.
Mubarak ima svoje vizije. Upravo objavljeni dokumenti „Vikiliksa” otkrivaju da on veruje da su američki pozivi arapskim režimima da se reformišu završili kolosalnim greškama, od svrgavanja šaha Reze Pahlavija u Iranu do pobede Hamasa na izborima u Gazi.
Reis ne bi da mu se tako nešto dogodi. Zato se neće ustezati da izda naredbu: „Pucaj da ubiješ”. Ovo na neki način objašnjava njegove osude i pretnje demonstrantima. To što je poverenje Amerike u svog velikog saveznika sada ozbiljno poljuljano, moglo bi da ispadne da je veća briga Obame nego Mubaraka.
Boško Jakšić
objavljeno: 30/01/2011
.jpg)
