Izvor: Politika, 01.Feb.2011, 23:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marš miliona ruši Mubaraka
Dva miliona ljudi u centru Kaira, stotine hiljada po drugim gradovima. – Opozicija predsedniku dala rok do petka da se povuče
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Ovolika, do juče ogorčena, a sada razdragana raznolika masa nije u Kairu viđena od prošlog utorka kada su demonstranti po Egiptu prvi put javno zatražili odlazak predsednika Hosnija Mubaraka.
Uvereni da je promena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nadohvat ruke, ako ne danas ono veoma brzo, više od milion ljudi okupilo se na trgu Tahrir, oku ciklona protiv Mubarakove autokratske vlasti koji orkanskom snagom duva čitavom zemljom.
Opozicija je pozvala na Marš miliona, ali odziv je daleko nadmašio sva očekivanja potvrđujući koliko se među ljudima svih socijalnih grupa, mladih i starih, bogatih i siromašnih, sakupilo gneva protiv predsednika koji im je tri decenije davao mir i stabilnost, ali ne i slobode i bolji život.
Železničke veze prema Kairu bile su prekinute, kao i letovi nacionalne aviokompanije, ali masovne demonstracije održane su u svim većim gradovima širom zemlje. Stotine hiljada ljudi u Aleksandriji, 250.000 po Sinaju, desetine hiljada po Suecu. Marš je propraćen pozivom na generalni štrajk sve dok se 82-godišnji predsednik ne povuče, ali teško da će neko to ovde uopšte primetiti: Egipat je već danima potpuno paralisan. Sem protesta, sve ostalo je zamrlo.
Demonstranti, koji su u proteklim danima nezabeleženog masovnog besa pokazali da se ne plaše policijskog časa, lovaca ratnog vazduhoplovstva i helikoptera koji su slati da ih zaplaše, tenkova i bornih kola postrojenih svuda oko njih, u utorak i nisu morali da strahuju.
Vojni vrh je no pre toga potvrdio da su zahtevi nezadovoljnika „legitimni” i da vojska neće pucati čak i ukoliko dobije takvo naređenje. Da li je odluka doneta uz saglasnost šefa države ili bez nje, ostaje nejasno.
Armija, tradicionalni broker nacionalne politike još od vremena obaranja monarhije i dolaska Gamala Abdela Nasera na vlast 1952, ukinula je tako duboko potiskivani strah da bi moglo da dođe do krvavog raspleta najteže krize Mubarakovog režima.
Tradicija je potvrđena: armija nikada u ovoj zemlji nije upotrebila silu protiv naroda. Nije htela ni sada, pa je – psihološki rasterećen dileme šta će vojska uraditi – Marš miliona svojom masovnošću i snagom iskazane energije potvrdio da se protest, neviđen u novijoj istoriji Egipta, pretvara u pokret koji menja zemlju i čitav Bliski istok.
„Dole Mubarak”, „Halas”, Dosta, najčešće je uzvikivan poklič demonstranata koje su nadgledali vojni helikopteri. Atmosfera je gotovo svečarska. Masovni osećaj razdraganosti i uverenja da se približavaju promene. Očevi su na Tahrir doveli svoju decu. Utisak je da spontanost polako poprima oblike organizovanosti. Civili, verovatno aktivisti opozicionih partija, sa tenkova postavljenih na Tahriru i oko njega traže od svakoga da pokaže ličnu kartu.
Armija, koja je odgovorna za bezbednost, pretresa, vojska i demonstranti uspostavili su gotovo prijateljske odnose. Na trotoar su pobacane zaplenjene motke. Promiču ljudi noseći zalihe hleba i vode.
Posle tri decenije nametnute ćutnje svako želi nešto da kaže čim vidi TV kameru ili reportera sa blokom u ruci. Nema ustezanja.
„Kraljica Hatsepšut vladala je (starim Egiptom) 22 godine, Mubarak 30. Halas. Narod neće stati, ali on to ne razume. On je glup”, uzbuđenim glasom priča Maha Mohamad, 28-godišnja menadžerka mas-medija.
Kakav dramatičan obrt. Sudbina 80 miliona Egipćana je do prošle nedelje zavisila isključivo od jednog čoveka. Sudbina raisa sada je u njihovim rukama.
Iako su ovde u utorak održane i manifestacije podrške Mubaraku, znatno manje od onih na Tahriru, opozicija tvrdi da je rais već izgubio legitimitet i predsedniku daje rok do petka da se povuče. Mohamed el Baradej, dugogodišnji šef Agencije UN za atomsku energiju, čija pozicija lidera demokratskog reformatora upadljivo jača otkako se pre pet dana vratio u domovinu, ponavlja da Mubarak mora da ide, ali obećava da bi njegov odlazak sa vlasti trebalo da bude bezbedan i da mu posle svega ne bi trebalo suditi.
Mnogi demonstranti ne pokazuju takvu blagonaklonost. Čitam parolu: „Mubarak mora da bude uhapšen”.
Još se ne zna koji će biti naredni Mubarakov potez, ali snage reda već su postavile bodljikavu žicu oko jedne od njegove dve kairske rezidencije, u Masr el Gedidi na istoku grada.
U opštoj erupciji nezadovoljstva svi znaju šta neće, koga neće, ali već počinju da se razlikuju u tome šta hoće: liberalnu demokratiju ili islamsku državu.
„Ovo je revolucija, ovo je prilika da konačno postanemo demokratska država. Ovo je prilika za Baradeja”, srećan je da mi kaže Ahmed Saleh, 32-godišnji doktorand prava Univerziteta u Torontu, koji se pre osam meseci vratio u Kairo da bi pomogao Baradejevu kampanju.
„Ovo je Mubarakov kraj. Mora da ide, ali ne Baradej, ne Baradej”, uključuje se 24-godišnja medicinska sestra Ranija Bakri popravljajući bordo hidžab, islamski povez na licu.
„Islam je rešenje”, viče mi u lice zajapureni mladić ponavljajući slogan Muslimanske braće, nenasilne islamske stranke, najbolje organizovane političke snage u zemlji.
Ako su prvi dani protesta protekli u pretežno sekularnom ambijentu i verovanju u političku liberalizaciju, sada se sve češće čuje „Alahu akbar” – Bog je veliki. Primećujem mnoga lica sa „molitvenim žuljem” – potamnelom kožom na čelu kojom ponosno pokazuju koliko redovno i energično klanjaju pet puta dnevno.
Ako se Egipat udaljava od represivne diktature, u kom pravcu onda ide: ka liberalnoj demokratiji, kako priželjkuje ovdašnja intelektualna sekularna elita i Zapad, ili islamiziranoj državi koja bi lako dobila podršku nepismenih felahina, seljaka, iz delte Nila ili armije nezaposlene mladosti?
Prvi su politički pismeni verujući da će oni drugi učiti od njih. U zemlji u kojoj je trećina ljudi bukvalno nepismena, drugi su većina. I pitanje je od koga žele da uče.
Možda i zato ne dele svi entuzijazam promene sa kairske ulice. Zaziru da će obaljenim personalnim promenama, novim obećanjima i pozivom na politički dijalog sa još neorganizovanom opozicijom režim uspeti da sačuva vlast i ponovo izbegne ozbiljne reforme društva koje demonstranti traže.
Da li će to biti sa Mubarakom ili bez njega, to je sada važno samo sve izolovanijem predsedniku.
„Ono što on nudi je lečenje tumora aspirinom”, procenjuje analitičar Omar Mašur komentarišući Mubarakovu odluku da generalu Omaru Sulejmanu, novonaimenovanom potpredsedniku, naloži da krene u dijalog sa svim političkim snagama u zemlji, da se dogovori o ustavnim reformama i utvrdi vremenski okvir za postizanje dogovora.
Da li je onda zaista sve što se događa trenutak istorije ne samo Egipta već i čitavog arapskog sveta, kao što se već vidi posle hitne promene vlade u Jordanu?
Da, ako se govori o razbijanju tabua sa kojima je nacija živela decenijama. Da, ako se meri udarac koji je dosad neprikosnoveni rais Mubarak doživeo izjavom armije da neće intervenisati i njenim priznanjem opravdanosti opšteg gneva.
Ne, barem ne još, ako se razmišlja o tome šta će uslediti. Egipat je i dalje razapet između dve paralelne priče o promenama.
Režim i dalje pokušava da proda kozmetičke promene insistirajući uz pomoć državnih medija da je najvažniji povratak sigurnosti na ulicama.
Demonstranti traže suštinske promene. Odmah. Demokratske slobode, ljudska prava, političku liberalizaciju, borbu protiv endemske korupcije i siromaštva. Ili „islam kao rešenje”.
Mnoga pitanja i dalje čekaju odgovore, od kojih će neki morati da budu neprijatni.
Amerikanci, koji sve direktnije poručuju da budućnost Egipta više ne vide sa Mubarakom na čelu, moraće mnogima, a pre svega Egipćanima, da rastumače zašto su svemoćnog raisa nekritički podržavali toliko dugo.
Boško Jakšić
objavljeno: 02.02.2011.
