Izvor: Politika, 27.Feb.2011, 01:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Halo Brisel, izađite na Bosfor
Amerika je učinila veliku uslugu regionu. Ne čekajući više pomoć Ujka Sema, mladi Arapi počeli su sami da traže puteve izlaska iz političkih nesloboda i ekonomske besperspektivnosti u kojima žive
Mnogi arapski tabui gromoglasno se ovih dana ruše, među njima i onaj okoštali da su promene u ovom do juče učmalom delu sveta moguće samo ako se nameću spolja, silom.
Tunis i Egipat, zasigurno, Libija, Alžir ili Jemen verovatno, dokazuju da prave promene stižu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tek kada krenu iznutra.
Bunt mladih, koji je na ulice izveo milione svih socijalnih slojeva, oterao je Ben Alija i Hosnija Mubaraka. Uspeh „Dana gneva“ ne samo da je sjurio despote, već je potvrda pogrešne premise Zapada da demokratija može da se zavede oružjem ili pritiskom na autokrate da se ponešto liberalizuju kako bi nastavili da čuvaju tuđe interese.
Nije neobično da su na Zapadu, posebno u Americi, zatečeni ostvarenjima „arapske ulice“. Ne samo zbog posledica promena u Egiptu, najvažnijem dosadašnjem posedu, već i događajima po Libiji i Jemenu gde narod pokušava da se reši vladara koji su decenijama na vlasti.
Amerika je poslednje decenije imala samo jedan recept koga se Džordž V. Buš tvrdoglavo držao: nedostatak demokratije, endemsku korupciju i nalet ekstremizma treba lečiti – oružanom silom.
Avganistan i Irak bili su prve mete ove strategije. Potom je, pre sedam godina, Vašington predstavio projekat koji je trebalo da stvori red i stabilnost na širokom prostoru od severne Afrike do Indijskog potkontinenta, od Saudijske Arabije do Centralne Azije.
Ambiciozno lansirana, inicijativa je kosmičkom brzinom završila u arhivama diplomatije jer je – u pokušaju da ovu široku geografiju svede na uprošćen teren uvoznika demokratije – prenebregla mnoge realnosti dela sveta u kome su palestinski problem, Avganistan i Irak, izazovi Irana, teror fundamentalista...
Radilo se o naivnom pokušaju da se ljudi po regionu preko noći promene na način da izgube iz vida ključne probleme s kojima žive i umesto toga zdušno prigrle slobode i prosperitet koje su im Amerikanci namenili.
Nema sumnje da je Bliskom istoku neophodno pomirenje između stabilnosti i sloboda, demokratije, ljudskih prava i privrednog razvoja, ali Bušova demokratija nije pobedila. Štaviše, radikalizam je u porastu, proširilo se socijalno i sektaško nasilje, tenzije su počele da se prelivaju preko državnih granica.
Ne samo da Amerika nije donela demokratiju tenkovima, već to nije uspela ni blažim metodama ekonomske pomoći ili podizanjem standarda obrazovanja.
Možda paradoksalno, ali Amerika je time učinila veliku uslugu regionu. Ne sopstvenim interesima, ali novoj generaciji Arapa da. Ne čekajući pomoć Ujka Sema, počeli su da razmišljaju, da traže puteve izlaska iz političkih nesloboda i ekonomske besperspektivnosti u kojima žive.
Počelo je da puca od arapskog zapada, Magreba, do njegovog istoka, Mašraka. Fejsbuk je postao Neznani junak protesta, katalizator želje za promenom koja je fermentirala. Potom su krenuli štrajkovi po privatizovanim fabrikama, pokreti građanske neposlušnosti javne administracije koja je tražila povećanje zarada pred skokom cena hrane...
Slepilo vlasti oslonjene na domaću i stranu silu uticalo je na formiranje nove svesti, stvara se mentalitet oslobođen straha. Usledile su eksplozije. Varnice iz Tunisa pretvorile su se u šumski požar.
Vladari ga nisu očekivali. Kada su Tunišani oborili Ben Alija, Moamer Gadafi je bio razočaran. Bilo mu je žao srušenog režima, valjda zato što je znao koliko mu je sličan.
Sistem džamahirije – vladavine naroda – koji je izmislio 1973. trebalo je, uz ponešto pomoći plemenske politike, da večno zadrži Libijce u konfuziji i nazadovanju.
Trebalo je, takođe, da sačuva sasvim personalizovan sistem vladanja u kome nije bilo prostora ni za koga sem pukovnika, njegovu porodicu i uski krug elite, „ljudi iz šatora“, mahom iz Gadafijevog plemena Kadadhfa.
Za razliku od Tunisa ili Egipta, snage koje bi mogle da nadgledaju tranziciju – poput političkih stranaka, sindikata, organizacija civilnog društva – u Libiji jednostavno ne postoje. Sva vlast pripada „bratu vođi“.
Kada su se Libijci pobunili, „Kralj Afrike“ je poslao trupe da uguše ustanak u Bengaziju. Spreman da se bori na smrt, organizovao je kontraudar ne libeći se da preti građanskim ratom.
Amerika je ponovo čekala da vidi šta namerava da uradi lider koga su pre neku godinu konačno skinuli s liste pomagača svetskog terorizma u uknjižili u petro-saveznike. EU se predumišljala oko zavođenja sankcija.
Simptomatično, ali uočljiv je jedan zajednički imenitelj režimima koji su pali ili su ugroženi: svi su oni prijatelji Amerike. Tunis, Egipat, Bahrein, Jemen, čak i Libija. Kao takvi su bili nagrađivani političkom podrškom, ekonomskom ili vojnom pomoći. Ništa neobično da se glas Arapa u svetskoj politici nije čuo.
Zapad će se nekako dogovoriti oko kaznenih mera, ali nikako ne uspeva da pronađe pravu politiku za Bliski istok. U strahu od radikalnog islama povlači poteze koji regrutuju nove militante. Spirala međusobnog straha ide u nebesa.
Kako bi se izbegao Hantingtonov „Rat civilizacija“, trebalo bi pažljivije slušati šta ima da ponudi retka zemlja koja je most orijenta i zapada, islama i hrišćanstva: Turska, jedina zemlja koja je u ovom području još od 11. septembra 2001. promovisala kako stabilnost tako i slobode.
Turski islamisti na vlasti pokazali su da islam i demokratija nisu dva međusobno isključiva pojma. Ostali su verni zavetu da Tursku uvedu u Evropsku uniju i ne brine ih što sve veći broj žena nosi tradicionalne islamske nikabe. Pri tom su uspeli da za kratko vreme od zemlje stvore ekonomsku silu koja, posle Kine, ima najveći rast na globalnom nivou.
Turska je u regionu „domaći igrač“ koji može da pomogne transformaciji autoritarnih režima Bliskog istoka, upravo onih koji se sada jedan za drugim ruše jer su sopstvene narode hteli da izbace iz istorije.
Turska i te kako može da doprinese iznalaženju odgovora na probleme sa muslimanskom imigracijom za koju Evropa, lutajući između asimilacije i integracije, nema rešenja.
Šanse sa Turskom su propuštene pre šest godina, ali još nije suviše kasno. Vašington, a posebno Brisel, trebalo bi da se zamisle nad rečima koje je ovih turbulentnih dana izgovorio turski premijer Redžep Tajip Erdogan: „Mi ne pokušavamo da budemo model, ali možemo da budemo izvor inspiracije... jer Turska je pokazala da islam i demokratija mogu savršeno da koegzistiraju”. „Pošto verska ubeđenja ne sprečavaju život u demokratiji, a pošto demokratija ne sprečava da se imaju verska uverenja, mi u ovoj zemlji godinama živimo u te dve situacije”.
Pridružujem se zato onim političkim komentatorima koji smatraju da Turska, sekularna republika kojom upravlja režim proistekao iz islamskog pokreta, može da posluži kao model ili polazište za pobunjene narode arapskog sveta, od Tunisa do Egipta, Libije i Bahreina.
Turska je najbolji kandidat da pokrene interne mehanizme regiona baš zato što je sposobna da miri demokratiju i islam, demokratiju i bezbednost. Turska u EU bi takve poslove još efikasnije obavljala.
Boško Jakšić
objavljeno: 27.02.2011
