Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Isaku Njutnu pao mango na glavu
Da li je nadaleko čuvena engleska jabuka Isaka Njutna bila, u stvari, indijski mango? Malo koga ćete ko je jedino pohađao osnovnu školu ubediti da slavnom engleskom fizičaru i matematičaru nije pala jabuka na glavu, a on u tom trenu osmislio zakon gravitacije. Kako li biste se tek proveli da pokušate da uverite, čak i učene ljude, da je to bila neka druga voćka? Ni za prvu zgodu, pišu u zanimljivom štivu Meri i Džon Gribin "Stvaranje budućnosti – naučnici koji su promenili svet" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (u izdanju "Lagune" iz Beograda), ne postoji opipljiv dokaz; naprotiv nenadmašni mislilac je "posmatrao jabuku kako pada s drveta i, što je jednako važno, video je mesec na nebu iznad jabukovog drveta".
Druga će, nema sumnje, uzburkati naučničke duhove, jer se poziva na malo poznatu matematičko-astronomsku školu iz Kerale, na jugozapadu Indije, u kojoj su – prema tumačenju dr Džordža Gevergesea Džosefa sa Univerziteta Mančester – oko 1350. godine smišljeni beskrajni nizovi u računanju (calculus nastao od latinskog računanja kamičcima), jedan od temeljaca savremene matematike. (Jedan od primera beskrajnog niza je: 1 + ½ + ¼ i tako u beskraj).
Dva i po stoleća pre proslavljenog Isaka Njutna izvedeni su, možemo reći, pripremni radovi! U pojednostavljenom smislu, on je osmislio matematički postupak koji obuhvata i diferencijalni i integralni račun.
Jezuitska veza
Džordž Gevergese Džosef u svojoj knjizi "Paunova perjanica: neevropski koreni matematike" (izdavač ""Prinston pres") navodi da su keralske račundžije izračuvalae vrednost broja "pi" (3,14 i tako redom) najpre do devete i desete, a kasnije do sedamnaeste decimale.
I za jedno i drugo, smatra on, ima jakih posrednih potvrda u izjavama jeuzitskih misionara iz 15. stoleća, kojima je novootkriveno znanje preneto. Na taj način je, verovatno, stiglo i do samog Isaka Njutna. Mančsterski istraživač je to otkrio tragajući za nepoznatim indijskim spisima za treće izdanje pomenutog rukopisa. Počeci savremene matematike se uobičajeno pripisuju Evropljanima, naglašava Džordž Gevergese Džosef, a ostvarenja iz srednjevekovne Indije, od 14. do 16. veka, nipodaštavaju se ili zaboravljaju, što ne umanjuje sjaj postignuća Isaka Njutna na izmaku 17. stoleća – naročito algoritma za svoj račun.
Ali druga imena iz keralske škole, osobito Madhava i Nilakanta, stoje rame uz rame sa engleskim velikanom zato što su otkrili glavne činioce istog računa – beskonačne nizove.
Na to su uticali mnogi povodi, a prevashodni je taj što su učene misli iz neevropskog sveta zanemarivane – što je nasleđe evropskoh kolonijalizma i potonjih zbivanja. U isto vreme malo ko je znao jezik jednog kraja Indije (malajalam), na kojem su napisani izvorni tekstovi. Iz nedokučivih razloga merila u prenošenju saznanja sa Istoka na Zapad bila su stroža nego u obratnom smeru.
Danas je gotovo nezamislivo da su se zapadnjaci pet vekova odricali saznanja i knjiga iz Indije i islamskog sveta, a tek da su potpuno zapostavili šta su sve jezuiti sakupili i doneli. Poznato je da su propovednici hrišćanstva imali valjano matematičko znanje i da su bili upućeni u jezike područja u kojima su boravili. I što je najbitnije: imali su podršku pape Grgura XIII koji je uspostavio odbor za osavremenjivanje julijanskog kalendara. A u tom učenom bratstvu bio je nemački jezuita i matematičar Klavijus koji je u više navrata tražio objašnjenja kako su ih narodi u ostalim delovima sveta sastavljali.
Beskonačno malo
Keralska škola je, nema spora, u tom pogledu prednjačila.
Slično tome, u to vreme je rasla potražnja za moreplovačkim veštinama, neophodnim u usmeravanju brodova ka malo poznatim i nepoznatim predelima, zbog čega su matematičarima upićenim u astronomiju nuđene bogate nagrade. U Evropi su, naprosto, opsedali jezuite, a keralski metamatičari su važili za veoma vične u ovim proračunima.
Učeni Arjabata je još 490. godine (anno domini), jedan od najčuvenijih indijskih astronoma i matematičara, obelodanio da Mesec i planete odražavaju sunčevu svetlost, a da ova nebeska tela obilaze oko naše zvezde po putanjama u obliku izdužene kružnice (eliptične). Koristeći pojam beskonačno malog (infinitezimalni) predstavljao je astronomske nepoznanice u vidu osnovnih diferencijalnih jednačina.
Istorija računa (računanje) seže u daleku prošlost, prvi tragovi nađeni su na staroegipatskom papirusu iz 1800. godine pre Hrista s pokušajima izračunavanja zapremine piramide.
Isak Njutn je rođen na Božić 1642. godine, toliko sićušan da niko nije verovao da će preživeti (sam je docnije napisao da je mogao da stane u omanju šerpu). Niko nije odgonetnuo zašto je svoja dostignuća držao u tajnosti, iako nije neobično zato što je bio tajnovita ličnost. Posle objavljivanja jedne od naijboljih naučnih knjiga ikada napisanih ("Matematički principi prirodne filozofije"), posvetio se izučavanju alhemije. Kada je odrastao stekao je naviku da se svađa sa svojim poznanicima, posebno naučnicima, a najžustrije sa zemljakom Robertom Hukom i Gotfridom Vilhelmom Lajbnicom iz Nemačke, prema pojedinim nalazima Lužičkim Srbinom, a u povodu prvenstva u izmišljanju infinitezimalnog računa.
[objavljeno: ]
