Izvor: Politika, 30.Nov.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeo kao atletičar, umro kao vojnik
U bruskom selu Razbojna pokrenuta inicijativa da osnovna škola ponese ime Gorana Raičevića, svog najznačajnijeg đaka
Razbojna – Slavni atletičar Goran Raičević trčao je i da stigne vojni kamion, požurivši da se, kao i mnogi njegovi zemljaci sa područja Brusa, priključi vojnim obveznicima, rezervistima koji su tokom agresije NATO-a krenuli na Kosovo da brane svoju zemlju. Kao pripadnik Vojske Jugoslavije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poginuo je od snajperskog metka pripadnika OVK, u selu Kačikol, dvadesetak kilometara od Prištine, 6. maja 1999. godine.
Iza njega su ostala deca, blizanci Katarina i Nikola, i supruga Jelena, takođe atletičarka. Jelena se jasno seća njihovog poslednjeg viđenja, ispostaviće se večnog rastanka.
– Nas dvoje smo se pozdravili, verujući da ćemo se uskoro videti. Deca su u to vreme spavala, ali sam ih ipak probudila i mahali su mu s prozora dok je odlazio – seća se Jelena.
Goran je u džepu imao papir koji ga je, kao vrhunskog sportistu, oslobađao odlaska na ratište. Ali nije imao dilemu – umesto na maraton u Grčku, otišao je na ratište. Skinuo je nacionalni sportski dres i zamenio ga vojnom uniformom. „Kako da ne odem, šta bi rekli moji iz Strojinaca, da sam kukavica, da sam izneverio svoju decu, svoj narod i sebe... Idem jer mi je to dužnost”, govorio je Goran.
Obukao je uniformu 8. aprila 1999. godine. Poginuo je posle manje od mesec dana. Trebalo je da uzme odsustvo, ali je odložio dolazak kući. Za to vreme nije bio u mogućnosti da se čuje sa porodicom.
Goran je u ratu obavljao poslove kurira u Trećem bataljonuPrištinskog korpusa. Njegovi saborci kažu da se i u vojsci osećao njegov atletičarski duh. Trčeći je obavljao zadatke od jedinice do komande. Veteran Ljubiša Raičević, svedoči o tome šta se desilo na Đurđevdan, ratne 1999. godine. Tog jutra bataljon je pošao u izviđanje.
– Krenuli smo da vidimo gde ćemo locirati jedinice, po vodovima. Ja sam vozio komandanta džipom, a petnaestak vojnika je bilo iza nas u vojnom kamionu, među njima i Goran. Kada smo stigli u selo Kačikol, sačekala nas je zaseda pripadnika OVK – seća se Ljubiša.
Pripadnici albanske paravojske su pred kamion ispalili „zolju”, protivoklopnu raketu iz ručnog raketnog bacača kojim se gađa „sa ramena”. Odmah zatim su srpske vojnike zasuli kišom metaka. Poginuo je vozač kamiona, pet vojnika je teže ranjeno. Snajperski metak je probio ceradu kamiona i pogodio Gorana. Na glavi nije imao šlem, poginuo je na licu mesta.
Tri dana kasnije, 9. maja, slavni atletičar sahranjen je u svom selu, Strojincima kod Brusa. Goran Raičević je rođen 26. juna 1963. godine u Kruševcu. Odrastao je u baš u Strojincima. Svakog dana je trčao od škole do kuće. Život je posvetio atletici. Usmeravao je svoj talenat. Sudar kopaoničke i župske klime, genetika i Brus su „izbrusili” svog najboljeg trkača.
Atletika nije profesionalni sport, nije mogao samo od toga da živi. Morao je i da se snalazi učeći i trenirajući. Bio je posvećen sportista. Prema njegovim treninzima se mogao sat naviti. Kao student preselio se u Beograd i završio agronomiju na Poljoprivrednom fakultetu.
Nema tog mesta u bivšoj Jugoslaviji u kojem su se održavale ulične trke i krosevi, a da u njemu nije trčao Goran Raičević kojeg su prijatelji zvali Rajko. U rodnom kraju sećaju ga se kao visokog čoveka, malo pognutog u trku, kako prvi prolazi kroz cilj.
Danas, u bruskom selu Razbojna, više od petnaest godina nakon Goranove pogibije, pokrenuta je inicijativa da se OŠ „Branko Radičević” preimenuje i ponese naziv njenog najznačajnijeg đaka. Kao učenik petog razreda, ove škole (tada „Moša Pijade”), mali Goran je debitovao na Krosu „Politike”. Debitovao i pobedio. Trijumfovao je pet puta uzastopno, što je rekord. O tome svedoči i pehar Krosa, koji stoji u vitrini sportske redakcije „Politike”.
Ispred stadiona Partizana u Beogradu podignut mu je spomenik.
„Život bilo kojeg čoveka se završava na isti način. Jedina razlika su detalji kako je ko živeo i kako je ko umro.” napisao je Ernest Hemingvej.
Goran je živeo kao atletičar, a umro kao vojnik. Zadivljujuće i požrtvovano.
Aleksandar Bojović
objavljeno: 30.11.2014.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
