Izvor: Politika, 23.Feb.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teškoće za ekonomski NATO
Ovonedeljni vapaji generalnog sekretara NATO-a Andersa Foga Rasmusena državama članicama da ne smeju da smanjuju izdvajanja za odbranu jer se to loše odražava na funkcionisanje ovog vojnopolitičkog saveza kao da nije imao ko da čuje ni u Sjedinjenim Američkim Državama ni u Evropskoj uniji zaokupljenima načinima kako da se zemlja ne surva sa „fiskalne litice”, odnosno kako da se evrozona vrati na ekonomski uspon.
U susret 64. godišnjici od osnivanja, Severnoatlantska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << alijansa sve češće dolazi pred izazove poljuljanog jedinstva između SAD i evropskih članica, odnosno suprotstavljenih viđenja sopstvenih bezbednosnih interesa, kao i uloge NATO-a u svetu. Premda se ovaj vojno-politički savez preko Atlantika suočava sa brojnim poteškoćama u svom funkcionisanju, Amerika i Evropska unija odlučila su da krenu u nešto o čemu se već duže vreme raspravlja u stručnim i diplomatskim krugovima – u teške pregovore o stvaranju „ekonomskog NATO-a”.
Sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU trebalo bi da ukloni sve barijere za protok investicija i trgovine preko Atlantika i time stvori novi atlantski ekonomski blok. Poređenje sa NATO-om nije tek slučajno, budući da je ovaj vojno-politički savez svojevremeno i stvoren za zaštitu od pretnji Sovjetskog saveza. Sada, međutim, SAD i stare evropske industrijalizovane nacije, pre svega Nemačka i Velika Britanija, vide pretnju u narastajućoj ekonomskoj snazi Kine, Indija i Brazila te im ovaj vid udruživanja izgleda kao dobar način da se zadrži zapadni uticaj na svetsku ekonomiju.
Ujedinjavanje najjače ekonomije na svetu i najjačeg ekonomskog bloka na svetu, čija međusobna trgovinska razmena dostiže 645,9 milijardi dolara, značilo bi stvaranje ekonomskog prostora od više od 800 miliona potrošača. U vremenima ekonomsko-finansijskog posrnuća Brisel i Vašington najviše raduju prognoze stručnjaka da bi od dogovor o slobodnoj trgovini do 2027. godine za pola procenta povećao ekonomski rast EU, što je oko 86 milijardi evra, dok bi američki rast bio veći za oko 0.4 odsto, odnosno oko 65 milijardi evra.
Evropska komisija čak prognozira da bi transatlantsko trgovinsko partnerstvo godišnje bilo vredno oko 275 milijardi evra i da bi vodilo stvaranju čak dva miliona novih radnih mesta. Osim toga, udruživanje američke i evropske ekonomije, koje zajedno čine trećinu svetske trgovine, uticalo bi i na to da oni lakše svoje trgovinske standarde nametnu ostatku sveta.
I sve to iz perspektive atlantista deluje poprilično fenomenalno da ne postoje velike razlike između SAD i EU. Dok su carinske stope između SAD i EU na nivou između tri i četiri odsto – što znači relativno male – razlike u standardima proizvodnje određenih roba, njihove bezbednosti i brojnih pravila koji se odnose na robu su, čini se, veće od Atlantika. Teškoće na koje će pregovarači naići su, ne samo neusaglašeni carinski zakoni koji se tiču u Americi zaštićenih sektora, kao šti su konfekcija, brodogradnja i transport, već pitanja standarda hrane, proizvodnje u poljoprivredi i automobilskoj industriji, ali i pravila lobiranja.
„Ekonomskom NATO-u” se naravno najviše raduju u Berlinu jer je Nemačka izvozno orijentisana privreda te veruju da bi uklanjanje barijera dalo novi podsticaj za njihov ekonomski rast. Tome se raduju i u SAD jer bi uklanjanje carinskih i necarinskih barijera značilo da ne moraju u fabrici automobila u, na primer, Detoritu da imaju posebnu traku za vozila koja će biti izvezena u EU i samim tim ispunjavaju evropske standarde bezbednosti.
Međutim, ono što je za nekoga „barijera”, za drugog je pravilo ili standard koji su u interesu građana i štite se njihova prava na bezbednost, zdravu hranu… Dok Amerikance brinu previše strogi evropski propisi, Evropljane bi trebalo da zabrine mogućnost da se u pregovorima liberalizuje razmena poljoprivrednih proizvoda i smanje standardi u njihovoj proizvodnji, kao i da se smanje standardi u zaštiti privatnosti i bezbednosti proizvoda.
Koliko god bila značajna mogućnost da se ovim sporazumom poveća ekonomski rast EU, Evropljani ne smeju da smetnu sa uma mogućnost da uskoro počnu da jedu hlorom ispranu piletinu, hormonima tretiranu govedinu, kao i genetski modifikovan kukuruz, soju i ostale namirnice. Možda će to značiti da su time skinute barijere za protok trgovine i investicija, kao i da će neki porezi biti znatno niži, ali ujedno to će značiti da je Evropa zaboravila na svoje građane i njihov boljitak.
Premda će se rasprava na nivou lidera EU narednih meseci i godina svoditi pre svega na to kako Berlin i London žele liberalizovanu trgovinu i proizvodnju dok Pariz i prestonice južnih država članica su sklonije protekcionizmu, jedino pravo pitanje je da li će ubuduće transatlantsko carinsko i investiciono partnerstvo zapravo naterati Evropljane da jedu, žive i rade po nižim standardima od onih koje su već uspostavili. Tu bi za odgovorne političare trebalo da prestanu sve velike geostrateške igre SAD i EU kako da stvaranjem svojevrsnih Sjedinjenih Država Zapada nadjačaju Kinu.
Nenad Radičević
objavljeno: 24.02.2013
Pogledaj vesti o: NATO, Evropska Unija
.jpg)
