Izvor: Politika, 05.Apr.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija između NATO čekića i ruskog nakovnja
Ma koliko se trudio da održi prijateljske odnose sa tradicionalnim saveznikom Rusijom i da ne pokvari partnerske relacije sa NATO-om, Beograd se našao između američkog čekića i ruskog nakovnja
Vreme hladnog rata je odavno prošlo, Srbija je, kako mnogi kažu, „prespavala pad Berlinskog zida”, ali kada se konačno probudila – otkrila je da se opet nalazi stešnjena između istočnog i zapadnog vojnog saveza. Umesto Varšavskog pakta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << NATO je od 2003. dobio novog takmaca, ODKB (Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti). Iako brojčano manji, sa svega šest članica, u poređenju sa NATO-om koji ih ima 28, vojni savez ODKB sa Rusijom na čelu zauzima ogromnu teritoriju u srcu Evroazije.
Obe organizacije, kako ocenjuju stručnjaci, pored klasičnih vojnih, sve više dobijaju političke, pa čak i ekonomske funkcije, pa je zato NATO i ODKB pravilnije nazivati vojno-političkim savezima. Osnovna funkcija NATO-a jeste da nadzire i drži pod kontrolom Evropsku uniju, odnosno da obezbedi da uticaj Vašingtona na Brisel uvek bude značajan. ODKB, sa svoje strane, ima dvostruku ulogu. Najpre da obezbedi Moskvi vojni pristup udaljenim teritorijama koje su nekada bile deo SSSR-a, ali i da sprečava pojavu „obojenih revolucija”, prevrata i građanskih ratova u državama članicama.
Da je Ukrajina bila članica ODKB-a Viktor Janukovič bi verovatno još bio na vlasti, a Moskva bi reagovala i silom da zaštiti svog saveznika. Na drugoj strani, da je Ukrajina bila deo NATO-a, otcepljenje Krima i pripajanje Rusiji ne bi se desilo, jer bi njenu teritorijalnu celovitost oružjem štitile ostale članice. Ukrajina je, međutim, doživela slom i raspad, a zakon o vojnoj neutralnosti bio je jedan od prvih koji je ukinula nova vlast u Kijevu. I okrenula se saradnji sa NATO-om.
Iako se smatra da je Srbija, nedavnim potpisivanjem IPAP sporazuma sa NATO-om, praktično došla „na korak” od punopravnog članstva u ovoj organizaciji, to nije tačno. Posle IPAP-a (Individualnog plana partnerstva), sledi faza ubrzanog dijaloga, zatim akcioni plan za članstvo, da bi tek posle toga moglo da se pristupi NATO-u. U tom pogledu zemlje regiona, poput BiH, Crne Gore i Makedonije, formalno su napredovale više od Srbije.
Ali, ma koliko se trudila da održi istovremeno i dobre prijateljske odnose sa tradicionalnim saveznikom Rusijom i da ne pokvari partnerske relacije sa NATO-om, koji dominira u Evropi i na Balkanu, Srbija se našla između američkog čekića i ruskog nakovnja. Ova nezahvalna, ali po mnogima i najpoštenija pozicija, posebno je otežana zbog eskaliranja ukrajinske krize prošle godine. Tako je čak jedan od nekadašnjih zagovornika vojne neutralnosti, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, ovih dana poručio da naša zemlja treba da razmišlja o članstvu u NATO-u.
I bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri, u nedavnom intervjuu „Politici”, ukazao je na ovaj problem, poručujući istovremeno da opasnost koja preti Srbiji postaje sve veća i da bi ona mogla da bude kolateralna šteta u sukobu Zapada i Istoka. Montgomeri upozorava i da Rusija namerno stavlja težište na vojna pitanja, kao što su vojna parada Putinu u čast i zajedničke vazduhoplovne vežbe dveju zemalja, čime nastoji da pogorša odnose Beograda sa EU.
Sa druge strane, Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i bivši ministar inostranih poslova SRJ, naglašava za naš list da je Srbija puzećim metodom već ušla u vojni sistem NATO-a.
– Izraz je licemerja zapadnih lidera kada oni kažu da niko ne tera Srbiju u NATO i da Rusija zloupotrebljava Srbiju tražeći saradnju u vojnoj oblasti. Posle potpisivanja IPAP-a Srbija se obavezala da primenjuje sve standarde NATO-a. Ako se tome doda da je Beograd ranijim sporazumima prihvatio slobodan tranzit trupa NATO-a i njihovo zadržavanje na teritoriji Srbije i eksteritorijalnost, to jest diplomatski status vojnika NATO-a i celokupnog personala, onda se zaokružuje ta ocena o ulasku Srbije u vojni sistem NATO – ocenjuje Jovanović.
Usvajanjem Individualnog partnerskog programa sa NATO-om Srbija je uspostavila još čvršće veze sa ovim vojno-političkim savezom, slaže se i Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane Srbije i ministar unutrašnjih poslova u senci DS-a. Kako objašnjava za „Politiku”, to znači da će u budućem periodu naša vojska čvršće sarađivati sa NATO-om.
– Srbija, ukoliko iskreno želi da nastavi proces priključenja EU, moraće da pravi i čvršći savez sa zemljama članicama EU, od kojih je najveći deo upravo u NATO-u. Postoji više zemalja koje su članice EU, a nisu u NATO-u, što ukazuje da je moguće nastaviti sa integracijama bez prethodnog članstva. U isto vreme se mora razumeti da EU neće imati simpatije za zemlju koja se lažno zalaže za evropske integracije, a pri tome izgrađuje vojne odnose sa ODKB-om. Mislim da je u ovoj situaciji moguće zadržati vojnu neutralnost i da Srbija tek treba da izgrađuje odnose sa Severnoatlantskim savezom, ali da u ovom trenutku nije realno očekivati članstvo Srbije – kaže Dragan Šutanovac.
Jovanović smatra da priča o vojnoj neutralnosti, to jest jednakom odnosu Srbije prema NATO-u i ODKB-u, govori o nečistoj savesti vlasti u Srbiji.
– Njima je jasno da je ogromna većina građana protiv ulaska u vojni sistem NATO i da je narod u Srbiji listom za neutralnost. Srbija je sa svim pomenutim aranžmanima sa NATO-om ugrozila svoju vojnu neutralnost, na jedan puzeći, skriven način. Zašto IPAP, ako navodno ne narušava vojnu neutralnost Srbije, nije iznet pred skupštinu i na javnu raspravu?
Kako objašnjava bivši šef jugoslovenske diplomatije, IPAP je dokument na 27 stranica, koji u osnovi ima militaristički koncept, jer se samo manjim delom, to jest na dve stranice, odnosi na vojna pitanja, a najvećim delom na regulisanje društveno-ekonomskog života Srbije u celini.
– To što na više mesta srpska vlada uzima obavezu da propagira NATO u sopstvenoj javnosti, da hvali NATO, njegovu ulogu i ciljeve, to predstavlja nedopustivo potcenjivanje osećanja ogromne većine građana Srbije. IPAP, na primer, zahteva okončanje privatizacije, to jest prodaju najvećih preduzeća u Srbiji. Time se razotkriva uloga NATO-a kao produžene ruke multinacionalnog korporativnog kapitala, koji je iz Srbije od 2001. do 2011. isisao 51 milijardu dolara – ističe Živadin Jovanović.
Bojan Bilbija
objavljeno: 05.04.2015.
.jpg)
