Izvor: Vostok.rs, 13.Jun.2012, 11:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protivpravna „sloboda“
13.06.2012. -
Vlasti samoproglašenog "nezavisnog" Kosova obeležavaju takozvani Dan oslobođenja 12. juna. On je bio utvrđen u čast početka lociranja na teritoriji pokrajine 1999. godine multinacionalnih snaga KFOR-a. Tome je prethodilo 78-dnevno bombardovanje tadašnje Jugoslavije od strane avijacije NATO-a i usvajanje 10. juna 1999. godine rezolucije SB UN br. 1244, čiji osnovni stavovi nisu ispunjeni do danas. O značaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << i poukama događaja od pre 13 godina govori naš komentator Petar Iskenderov.
Operacija Severnoatlantske alijanse 1999. godine protiv Beograda postala je prva u istoriji Evrope prava vojna akcija protiv suverene države, koja nije odobrena od strane UN. Danas se može reći da je upravo u Jugoslaviji zapad uvežbavao modele vojno-političkog preformatiranja zemalja i čitavih regiona, što je kasnije nastavljeno u Avganistanu, Iraku, Libiji, a danas se sve očiglednije vidi u politici Zapada u pogledu Sirije.
Započeti rat mnogo je jednostavnije nego zaustaviti ga, i to se u punoj meri odnosi na vojnu operaciju Zapada protiv Jugoslavije. Naleti NATO avijacije izazivali su nova razaranja i pogibiju civila, mada nisu približili političko rešenje kosovskog problema. Jugoslovenski lider Slobodan Milošević odbio je da kapitulira pod uslovima NATO-a, a Brisel sa svoje strane nije imao ni političku volju ni pravne instrumente za prevladavanje sve očiglednijeg ćorsokaka. Kako je kasnije u svojim memoarima istakao kancelar Nemačke Gerhard Šreder, stav Moskve bio je ključni za SAD i NATO. Po njegovom svedočenju, sami zapadni lideri su priznali da je moguće završiti rat koji se već prilično razbuktao, samo ukoliko nam pođe za rukom da privučemo na svoju stranu Rusiju.
Konačno su pomogli da se situacija razreši budući dobitnik Nobelove nagrade Marti Ahtisari i tadašnji ruski premijer Viktor Černomirdin, koji su preuzeli na sebe ulogu posrednika. Njima je pošlo za rukom da ubede Miloševića da je besmisleno vojno se suprotstavljati Severnoatlantskoj alijansi i istovremeno da postignu da potpisivanje vojno-tehničkog sporazuma Beograda sa NATO-om bude potkrepljeno međunarodno-pravnim garancijama. Dokument je pretpostavljao da se na Kosovu pod okriljem UN postavi efikasno međunarodno civilno prisustvo i prisustvo za bezbednost, a ni u kom slučaju ne okupacioni NATO kontigent.
Potpisivanje datog sporazuma omogućilo je SB UN 10. juna 1999. godine da usvoji rezoluciju 1244, koja je predviđala rešavanje kosovskog problema na osnovu bitne autonomije i značajne samouprave na Kosovu i privrženost suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i drugih država regiona. Upravo ovaj dokument i dalje čini međunarodno-pravnu osnovu za regulisanje problema Ksoova. 12. juna iste godine na teritoriju Kosova bili su uvedeni prvi kontigenti multinacionalnih snaga, u čijem sastavu su bili ruski mirotvorci.
Ipak rešenja UN nisu omela vodeće zapadne države da nastave kurs svestrane podrške kosovskim separatistima, a kasnije da operativno priznaju nezavisnost pokrajine Kosovo u odnosu na Srbiju, proglašenu u februaru 2008. godine u jednostranom poretku. Pri tome delatnost Misije UN postavljene u pokrajini i morivnih snaga KFOR-a od samog početka stekla je karakter jednostrane podrške albanskih separatista. Karakteristično je da je jedno od prvih naređenja šefa pokrajinske misije UN Bernara Kušnera bilo posvećeno pitanju prava koje se primenjuje na Kosovu. Ono je predvišalo da slično pravo poseduju samo naredbe samog Kušnera i izdati na njihovoj osnovi podzakonski akti, kao i pravo koje deluje na Kosovu prema stanju od 22. marta 1989. godine. Jasno je da je slično tumačenje lišilo Beograd mogućnosti da vodi realne pregovore o postizanju političkog sporazuma o Kosovu. To je bilo vrlo važan faktor koji je doveo problem do aktualnog međunarodno-pravnog ćorsokaka.
Zapadni mediji u junu 1999. godine u svojoj većini su kvalifikovali rezultae mirovnih napora uz učešće Rusije kao dokaz da je NATO u pravu i da je bombardovanje Jugoslavije bilo efikasno. Najjasnije je ovu misao izrazio list Njujork Tajms, podvlačeći da ma kako da političari reše pitanje povodom Organizacije Ujedinjenih Nacija, NATO će ipak komandovati na Kosovu. I to pored toga, kako se sećao kasnije sam Viktor Černomirdin, što su dogovori o principima prekida vojnih dejstava postignuti sa predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševećim predviđali međunarodno prisustvo na Kosovu pod okriljem UN u dogovoru sa SRJ i uz odgovarajuću ulogu Rusije. O NATO-u se u tom kontekstu u dokumentu uopšte nije govorilo.
Ipak smaovoljno prisvajanje NATO-u ključne uloge na Kosovu nije jedini primer manipuliranja odlukama UN. Ideja sprečavanja „humanitarne katastrofe" na Kosovu kao opravdanja za bombardovanje takođe nije izdržala kritiku – ističe u razgovoru za Glas Rusije ekspert Instituta za slavistiku RAN Aleksandar Karasjov.
Kasnije je bilo utvrđeno da nikakvih hiljada žrtava na Kosovu nije bilo. Izbeglice su bežale iz pokrajine ne samo od režima Miloševića, već i od NATO bombardovanja. Zato se može tvrditi da je dato pitanje izmišljeno. Iseljavanje oko milion Albanaca u Albaniju i Makedoniju je bilo krajem marta i u aprilu 1999. godine – tačnije u jeku bombardovanja NATO-a. A to znači da vojna operacija Severnoatlantske alijasne nije sprečila, već upravo izazvala humanitarnu katastrofu na Kosovu i u čitavom regionu.
Potkopavanje međunarodno-pravnog sistema, smanjenje uloge UN i apsolutizacija spoljnog vojnog intervenisanja kao sredstva regulisanja unutrašnjih konflikata najopasnije su posledice operacije NATO-a protiv Jugoslavije. Čak sami zapadni mediji su priznavali da su humanitarni motivi bili tek pokriće za istinske geopolitičke interese koje je tada imao Zapad. Kako je cinično pisao između ostalog američki list Boston Glob, događaji 1999. godine su pokazali da samo uz pomoć vazdušne moći može da se odnese pobeda u krizama poput kosovske. Ali i ovo izdanje je bilo primorano da prizna da je rezultat bombardovanja bilo bekstvo sa Kosova više od milion Albanaca. A ugledni engleski vojni istoričar i ekspert Džon Kigan u vezi sa tim opravdano je primetio da pobeda odneta na Balkanu vojnim i vazduhoplovnim snagama nije samo pobeda NATO-a ili pobeda u ime moralnog razloga zbog kojeg se vodio rat. To je pobeda u ime novog svetskog poretka, koji je proklamovao predsednik SAD Džordž Buš stariji posle okončanja rata u Persijskom zalivu 1991. godine. I samoproglašena "nezavisnost" Kosova, koja krši odluke UN, postala je samo jedan od elemenata sličnih geopolitičkih igara. Sloboda od pravnih normi – evo šta odlikuje aktualno stanje na Kosovu i oko njega.
Izvor: Golos Rossii
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
