Izvor: Vesti-online.com, 01.Mar.2017, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostao bolestan i gladan
Još kao golobradi mladić, tada vojnik na odsluženju vojnog roka, koga je 1999. rat zatekao na srpsko-albanskoj granici, preživeo je pakao Košara, Miloš Jovanović (38) iz Troštica kod Novog Pazara. Od stalnih NATO udara, dana i noći provedenih po kiši i snegu u ledenim rovovima i iscrpljujućih bitaka sa albanskim teroristima, doživeo je užasne stresove.
Čim se vratio kući, Miloš se teško razboleo. Danima >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << je bio u postelji, izgubljen i nepomičan.
Jedva se uspravio na noge, a onda je, zbog psihičkih, metaboličkih i drugih poremećaja, počeo nezaustavljivo da se goji.
U vreme herojskih bitaka na Košarama o kojima su i filmovi snimani, imao je 70, a sada 160 kilograma.
- Zbog poremećaja i bolesti trebalo bi da jedem posebnu hranu i pijem specijalne lekove, ali ja za to nemam ni uslova, ni novca, jer sa majkom Rosom (62), koja je operisala karcinom dojke i život joj visi o koncu i sestrom Marinom (35), koja se zbog mene i majke nije udala, živim u bedi... Još nismo uspeli da izdejstvujemo socijalnu pomoć, nemamo nikakva primanja, živimo u trošnoj kući kroz koju šetaju pacovi, a pri tome, ni ta kuća nije naša, već nam je jedan čovek dao na korišćenje. Sve što imamo su krava i nekoliko kokošaka. Bude dana kada sve troje čekamo da kokoška snese jaje da bi spremili ručak - jada se Miloš.
Nije se nadao da će ga Srbija, koju je hrabro branio tamo gde je bilo najteže i gde su mnogi ostavili svoje živote, olako zaboraviti, zapostaviti...
- Jedva stojim na nogama, pa ne mogu, niti smem da bilo šta radim, a i da mogu ne bih imao posla. Ovo je zabito selo podno Golije iz koga su, zbog bespuća i sirotinje, gotovo svi otišli. Ostali smo samo mi koji nismo imali gde da odemo. Da nije sestre Marine, koja je jedina sposobna za rad i koja brine o meni i majci, pocrkali bi od gladi - žali se Miloš.
Ova porodica u kući nema kupatilo, nema televizor i frižider, a veš mašinu samo sanjaju.
- Žrtvovala sam svoju budućnost da bi pomogla bratu i majci. Kud da odem, i da ih ovakve ostavim u ovoj sirotinji i muci. Oboje su nesposobni da bilo šta rade i zarade. Dugo sam se borila za Milošev, a potom i za majčin život, sada su, hvala Bogu, malo bolje, pa ćemo pokušati da u Novom Pazaru izdejstvujemo neku socijalu. Nadamo se da će nam opštinari izaći u susret - priča Marina Jovanović.
- Vodu donosim sa udaljenog bunara, sve perem rukama u metalnom koritu. Kupamo se u podrumu gde ugrejem vodu u velikom loncu, najteže je okupati brata koji je ovako težak bolesnik, a uz to i jedva pokretan. Za namirnice se snalazimo kako znamo i umemo, u obližnjoj prodavnici hleb i brašno uzimamo na recku. Trenutno dugujemo za tri meseca, nešto od povrća leti proizvedem u našoj bašti, nešto nam donesu komšije iz susednog sela i rođaci, često i bukvalno gladujemo. Sudbina je izgleda tako htela i iz ove situacije sami ne možemo da se izvučemo - žali se Marina.
Svaka pomoć naših čitalaca ovoj porodici bila bi dragocena: njima nedostaju brašno, ulje, šećer i druge najosnovnije namirnice, nemaju ni za odeću i obuću.
Često im isključuju struju, jer ne mogu da plate.
Dobro bi im došao električni šporet, a pošto spavaju na starim drvenim krevetima, mnogo bi im značio neki veći i udobniji ležaj za Miloša, obradovali bi se i novom kauču.
Ako bi dobili koji dinar zamenili bi i popravili krov, koji prokišnjava i zakrpili rupe na kući da ih pacovi, zmije i gušteri na plaše i ne uznemiravaju.
Miloš ima ozbiljne probleme sa disanjem, koristi specijalnu pumpicu (dotrajalu) koja mu pomaže da lakše diše. Za bolju pumpu koja bi mu olakšala život nema novca, a preko Zavoda za zdravstveno osiguranje ne može da je dobije jer ne radi, a nije plaćao ni poljoprivredno osiguranje, nema zdravstvenu knjižicu. Ukoliko neko od dobrih ljudi poželi da pomogne ovoj porodici, na bilo koji način, može se čuti sa njima putem telefona na broj: +381 65 474 54 33, naravno na usluzi je i Redakcija "Vesti".
Nastavak na Vesti-online.com...
