Izvor: Politika, 21.Sep.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oružje preče od ljudi
Kada je pre četiri godine iz fotelje danskog premijera došao na mesto generalnog sekretara NATO-a, Evropsku uniju je već uveliko drmala finansijska kriza tako da je Anders Fog Rasmusen svoju karijeru u alijansi odmah počeo sa upozorenjima evropskim državama da ne smeju zbog krize da smanje izdvajanja za vojsku. Četiri godine kasnije, Rasmusenova upozorenja Evropljanima postala su prava mantra, koju besomučno ponavljaju američki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i evropski generali i zvaničnici zaduženi za bezbednost.
Ni Rasmusen se nije umorio već dramatično poručuje da Evropljane „bezbednosni izazovi neće čekati dok oni srede svoje finansije” te da će „dodatno rezanje troškova voditi ka većoj nesigurnosti u budućnosti po ceni koju jednostavno ne možemo da sebi priuštimo”. Štaviše, minulih dana otvoreno je pozvao evropske zemlje da se što više naoružaju bespilotnim letelicama, iako ovogodišnje istraživanje javnog mnenja „Transatlantski trendovi” pokazuje da 53 odsto ispitanika u EU a 60 odsto u Turskoj ne odobrava upotrebu „dronova” koje su ciljajući „osumnjičene teroriste” u Avganistanu i Pakistanu ubile veliki broj nedužnih civila.
Rasmusena i brojne generale i zvaničnike u ponavljanju pomenute mantre ne sprečavaju ni nepotrebne ljudske žrtve u Aziji niti podaci koji govori upravo suprotno njihovim tvrdnjama. Uprkos krizi i rezanju troškova, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija spadaju u deset zemalja sa najvećom potrošnjom na odbranu, dok vojna potrošnja u celoj EU čini 20 odsto ukupne svetske potrošnje iako u Uniji živi samo sedam odsto svetske populacije. Osim toga, Rasmusenove žalbe su nepotrebne jer EU, iako troši manje na odbranu od SAD, njena potrošnja je i dalje znatno veća nego u Kini.
Što je najgore ovu retoriku, zasnovanu na što većoj potrošnji a samim tim i nabavci oružja i municije, kao verni saveznik podržavaju veliki nevladini instituti za pitanja bezbednosti, čiji eksperti daju izjave medijima, predstavljajući se kao nezavisni sud stručnosti za neprosvećenu raju. Međutim, ko god malo bolje zna funkcionisanje velikih nevladinih organizacija u SAD i EU onda zna i da se vodeći ljudi tih institucija, u nastojanju da što bolje održe svoje „nevladin biznis”, odavno ne vode samo interesima građana što bi idilično trebalo da bude njihova osnova funkcija. Naprotiv, građani i opšta javnost su tek na trećem mestu. Na prvom mestu su velike korporacije koje mogu da budu komercijalni sponozori, a na drugom mestu država čija finansijska podrška je uvek i te kako poželjna.
Tako je minulih nedelja svetska javnost došla u situaciju da brojni eksperti „nezavisnih” instituta bez ikakvih ustezanja predlažu na koji način bi trebalo bombardovati Siriju. Tako je u svom blogu na portalu „EU obzerver” irski novinar i politički aktivista Dejvid Kronin primetio kako se u vestima TV Juronjuz „strateška savetnica” briselskog nevladinog instituta „Sekjuriti end difens adženda” Šada Islam otvoreno zalagala za „nekoliko hiruških napada” na Siriju. Međutim, ono što prosečni gledalac nije znao jeste činjenica da bi neki od članova ovog uticajnog nevladinog instituta imali direktnu finansijsku korist od tog napada, budući da su u direktnoj vezi sa kompanijom „Lokhed Martin”, koja proizvodi krstareće rakete. Dakle, „nekoliko hiruških napada” bi delom ispraznilo američke rezerve krstarećih raketa što bi dovelo do novih narudžbina „Lokhed Martinu”, kojem bi akcije na berzi skočile čim bi prva raketa pala na Siriju.
Međutim, kada se realnost prosečnog Evropljanina „ukrsti” sa mantrom o „nezaštićenim vojnim budžetima kojima prete rezovi” i ratobornom retorikom koja poziva na hitne ratove, čovek ne može a da se ne zapita a kako to da minulih pet godina za sve u Evropi postoje mere štednje ili veliki rezovi, ali ne i za nabavku naoružanja. Zar je moguće da je nabavka najnovije verzije aviona bombardera, nosača aviona ili nuklearne podmornice važnije od obezbeđivanja boljeg zdravstva, škola, poslova ili socijalne zaštite.
Kritičari opsednuti važnošću odbrane bi odmah rekli da upravo vojna industrija stvara nova radna mesta i pospešuju ekonomiju. Međutim, i ta često upotrebljavana tvrdnjaa pada u vodu jer sve više studija pokazuje da ulaganje u vojnu industriju nije dobar recept za smanjenje nezaposlenosti. Tako je u studiji Instituta za istraživanje političke ekonomije pri Univerzitetu u Masačusetsu utvrđeno da ulaganje milijardu dolara u potrošnju na odbranu stvara manje od polovine broja radnih mesta koje bi bili otvoreni da je isti novac uložen u obrazovanje i javni saobraćaj.
Međutim, alarmantne izjave Rasmusena, generala i raznih lobista uspevaju da ubede evropske vlade kako je oružje preče od ljudi tako se državni budžeti za obrazovanje, zdravstvo i mnoge druge socijalne beneficije sa velikom lakoćom režu dok vojni budžeti u većini zemalja ostaju netaknuti. Štaviše, ukupna vojna izdvajanja u Evropi su danas veća nego u 2001. godini. Uprkos Rasmumsenovim upozorenjima, sasvim je sigurno da bi poreski obveznici više želeli da trošenje njihovog novca bude preraspoređeno više na poboljšanje njihove svakodnevice nego na ratne alatke. Samo kad bi im neko rekao činjenice o stvarnim vojnim potrebama.
Nenad Radičević
objavljeno: 22.09.2013
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
