Izvor: RTS, 25.Jun.2022, 20:12
Od balansiranja do zbližavanja sa NATO-om: Da li je ugrožen mir na Dalekom istoku
Dalje zbližavanje zemalja istočne Azije sa Organizacijom severnoatlantskog sporazuma mogla bi da pogorša a ne stabilizuje napetu vojnopolitičku situaciju u zapadnom Pacifiku.
U španskoj prestonici Madridu 29. i 30. juna održava se samit zemalja članica NATO-a, na kojem će, pored šefova država članica, kao posmatrači prvi put učestvovati lideri Japana, Republike Koreje, Australije i Novog Zelanda.
Mada se učešće te četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << države stavlja u kontekst ruske intervencije u Ukrajini koju prati zabrinutost u azijskopacifičkom regionu da bi Narodna Republika Kina, ohrabrena tim događajem, mogla da u skorijoj budućnosti upotrebi silu radi reintegrisanja odbegle provincije Tajvan, napori koje predvodi Vašington da se evropske zemlje članice NATO-a uključe u preventivno obuzdavanje širenja kineske vojnopolitičke moći u vodama Pacifika nije novina, već proces koji traje već nekoliko godina.
Vodama u zapadnom delu najvećeg svetskog okeana u blizini kineske obale sa američkim i japanskim vojnim snagama već patroliraju britanska, holandska, pa i nemačka plovila kao sredstvo za odvraćanje matice Kine od eventualne intervencije na Tajvanu i kao način za ometanje nastojanja Pekinga da ostvari kontrolu nad vodama Južnog kineskog mora.
Prošle godine oformljen je i novi vojnopolitički savez AUKUS, koji pored Kanbere i Vašingtona uključuje i London, sa ciljem da se oteža vojnopolitički prodor Kine u južni Pacifik, koji je tradicionalno, od kraja Drugog svetskog rata naovamo, ekonomski i vojno zavisan od Australije i Novog Zelanda.
Osim toga, Japan i Republika Koreja prvi put su učestvovali u sastanku ministara spoljnih poslova NATO-a u decembru 2020, kada je, između ostalog, raspravljano o rastu kineske vojnopolitičke moći.
Reč je dakle o shvatanju u Vašingtonu da je za efikasno ograničavanje kineskog ekonomskog, političkog i vojnog uticaja u Tihom okeanu, pa i šire, potrebna mobilizacija resursa i sinhronizacija delovanja velikog broja zemalja.
To viđenje se poslednjih godina pretače u intenzivno delovanje u svrhu izgradnje čvrste međunarodne koalicije i nije nešto što je prouzrokovala kriza u Ukrajini, mada ona jeste poslužila kao dobar povod za novu medijsku kampanju protiv Pekinga i izgovor za dodatno naoružavanje Tajvana i Japana.
Rad na jačanju bezbednosti zapravo je slabi?U Vašingtonu i prestonicama njenih saveznica u regionu Azija-Pacifik učešće istočnoazijskih lidera na samitu u Madridu se vidi kao konsolidacija i snaženje demokratskih snaga koje se bore protiv kršenja međunarodnog prava i rušenja svetskog poretka od strane autokratija, pri čemu se naravno pre svega misli na Moskvu i Peking, a onda i Pjongjang.
Južna Koreja će čak uspostaviti stalnu kancelariju u sedištu NATO-a u Briselu, čija će funkcija biti da ojača bezbednosne veze sa evropskim državama članicama tog velikog vojnog bloka, javili su prošle nedelje korejski mediji.
Novi južnokorejski predsednik, konzervativac Jun Suk Jol, koji je odlučan da zemlju povede u smeru produbljivanja vojnopolitičkog saveza sa SAD i Japanom, izjavio je da će se na NATO samitu koncentrisati na jačanje koalicije sa 30 liberalnih demokratija u izgradnji sveobuhvatnog bezbednosnog okvira za borbu protiv hakerskih napada, terorizma i posledica klimatskih promena.
Japan i Južna Koreja će na marginama samita u Madridu imati konsultacije sa SAD, kao i sastanak sa predstavnicima Australije i Novog Zelanda s kojima će razgovarati o tome kako obuzdati pretenzije Pekinga da politički, ekonomski i vojno ostvari veći uticaj na ostrvske države južnog Pacifika, za šta je konkretan povod sporazum Kine sa vladom Solomonskih ostrva o saradnji u oblasti bezbednosti (RTS: SAD zabrinute zbog sporazuma Kine i Solomonskih Ostrva – Peking širi uticaj na Južnom Pacifiku).
Međutim, pojedini analitičari u istočnoj Aziji, uključujući tu i ponekog usamljenog američkog, ističu da zbližavanje NATO-a sa ideološkim istomišljenicima na Dalekom istoku umesto proklamovane stabilnosti i prosperiteta zapravo može samo potkopati krhku ravnotežu i mir u regionu.
Ovo stoga što bezbednosno povezivanje NATO-a sa Japanom, Republikom Korejom, Australijom i Novim Zelandom šalje poruku Pekingu da se formira globalni vojni savez koji će nastojati da ga sputa i izoluje na svakom koraku, što će nesumnjivo produbiti nervozu i nepoverenje između suprotstavljenih strana u Azija-Pacifiku.
Osećaj izolovanosti, svest da preti decenijska teška borba i za prosto održavanje spoljne trgovine i ekonomskog rasta jer pod raznim izgovorima prete svakakve vrste sankcija, mogao bi da kinesko rukovodstvo prisili na ishitrene poteze.
Shvatanje da ako nešto treba učiniti u vezi sa Tajvanom, to treba poduzeti pre nego što globalna antikineska koalicija jasno definiše i učvrsti modalitete za vojnu saradnju i zajedničko ekonomsko sancionisanje sebi neposlušnih zemalja, moglo bi da podstakne vladu u Pekingu da ubrza pripreme i (eventualne) planove za intervenciju na Tajvanu.
Po toj školi mišljenja, ako se želi očuvati status kvo u zapadnom Pacifiku, odnosno, obezbediti da Tajvan ostane defakto nezavisan od Pekinga i da vode Južnog kineskog mora u najvećem delu ostanu međunarodne i ne postanu teritorija Kine, onda su pored vojnog odvraćanja potrebni i dijalog, diplomatija i međusobna ekonomska saradnja Zapada i njegovih azijskih saveznika sa Kinom, a ne samo pretnje sankcijama, izolacijom i vojnom odmazdom.
Negativne posledice i po međunarodni položaj Republike Koreje?Proširivanje domena delovanja NATO-a sa poteza od severnoameričkog kontinenta do Evrope na Azijskopacifički region i u svom aspektu koji je usmeren na okruživanje Rusije može imati reperkusije na političku i bezbednosnu situaciju u istočnoj Aziji.
To se pre svega odnosi na Južnu Koreju koja, mada je tokom Hladnog rata zbog ideoloških razlika i podrške Moskve severnokorejskim komunistima imala loše odnose sa Sovjetskim Savezom, u poslednjih tridesetak godina uživa dobre političke i ekonomske veze sa Rusijom.
Najveća svetska država učesnik je u pregovorima šest zemalja za denuklearizaciju Korejskog poluostrva i potpisivanje mirovnog sporazuma između Severa i Juga, što je u interesu Seula, te je jedna od sila čiji je pristanak važan za međunarodno priznanje ujedinjene države korejskog naroda u slučaju da na tom poluostrvu u budućnosti budu prevladane ideološke razlike i dođe do spajanja Severne i Južne Koreje.
U tom pogledu aktivna saradnja sa NATO-om je štetna po Seul, mada on u njoj vidi značajnu korist u smislu pariranja vojnoj moći Pjongjanga (RTS: Južnokorejske muke zbog rata u Ukrajini – televizori i pametni telefoni u vrtlogu sankcija).
Dalje, Rusija bi kao odgovor na takvo neprijateljsko delovanje Južne Koreje mogla i da snabde režim u Pjongjangu naoružanjem, robom i novcem i tako ga podupre, što naravno ne bi odgovaralo vlastima u Seulu.
U tom smislu balansiranija spoljna politika prethodne južnokorejske vlade koju su činile demokrate i koja je bila blaža prema Moskvi i Pekingu čini se trezvenijom od one sadašnjeg konzervativnog režima Jun Suk Jola, koja ima izrazito antisevernokorejski i proamerički karakter.
Pogledaj vesti o: NATO skup
.jpg)
