Izvor: Vostok.rs, 07.Okt.2011, 12:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OUN – NATO: Tragična farsa u režiji „QUI PRO QUO“ (I)
07.10.2011. -
U zapadnoj alternativnoj štampi, uključujući i američku, sve češće se pojavljuju publikacije koje svedoče o pokušajima nekonformističke misli da odredi karakter novog tipa svetskog rata, koji se u svoj svojoj lepoti iskazao u Libiji, i da predloži praktične korake radi presecanja širenja zločinačke prakse „svetskih zajednica".
Horas Kempbel, profesor politikologije na Sirakuzkom univerzitetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << u Njujorku, u programskom članku „Globalistički NATO i rekonolizacija Afrike" [1] sa sigurnošću piše: „Čak i da postoji nekakva neodređenost u vezi sa stvarnom misijom Sjedinjenih Država, Francuske, Britanije i ostalih članica NATO u Libiji – sve je objasnila vojna kampanja protiv libijskog naroda, orkestrirana ovlašćenjem, dobijenim od Saveta bezbednosti OUN. Ovo je nova vrsta rata u kome se koristi treća strana, kako bi se one snage u svetu, koje se protive vojnoj intervenciji, naterale da zaćute" – podvlači univerzitetski naučnik - afro-amerikanac sa višegodišnjim iskustvom na radu u međunarodnim organizacijama. Članak se završava opomenom: „Afrikanci neće ništa zaboraviti, i nastaće dan kada će oni, preko demokratizovane OUN, iskoristiti svoje pravo na „odgovornost da zaštite".
Međutim, podnaslov Kempbelovog članka - „Nauk od libijske intervencije"- ipak, pošto započne razgovor o „novoj vrsti" neokolonijalnog rata, autor samo u najkraćim crtama označava glavni „nauk" – spoj odgovornosti NATO-a koji pretenduje na globalnu sferu, i ovlašćenja koje je dobio od OUN. Pravu ulogu OUN u širenju agresije NATO na Libiju američki profesor diplomatski prećutkuje, a pojam „odgovornost da zaštite" koji je iskorišćen u članku, može čitaoca samo da zbuni. Upravo na bazi te vojne doktrine koja je nastala iz čuvenog „prava na mešanje", koje je isprobano još na Srbima preko „humanitarnih intervencionista" kao što su bili „bombo-lečioci bez granica" Viktora Kušnera, postala je moguća pseudo-legitimacija Organizacije Ujedinjenih Nacija da se bombardovanje Libije od strane NATO-a proglasi za „mirotvorstvo".
Međutim, ako se i može, primenjeno na Libiju, govoriti o „novoj vrsti rata" onda za takvu, očigledno, treba smatrati i podignutu na globalni nivo, varijantu američke koncepcije „pametne vlasti" (smartpower), koja „hedžira" [2] rizike u „strategiji neodređenosti" koja je uobičajena za američke vojničine. „Globalna NATO" – to nije samo Severno-atlanska alijansa. To je spoj NATO-a, Evropske unije, različitih specijalaca, privatnih vojnih kompanija (hardpower) i pseudo-humanitarnih komponenti – OUN, OEBS-a, naučno-proizvodnih udruženja (softpower)"A „novina" takve međunarodne kombinacije je u tome, što se ratna mašina NATO-a sa njenim imidžom agresivnog bloka otvoreno ozakonjuje od strane Organizacije Ujedinjenih Nacija, koja u masovnoj svesti ljudi još nije potpuno izgubila značenje organizacije koja štiti mir, a koje je očuvano još iz vremena postojanja SSSR-a.
Da se prisetimo početka bombardovanja u Libiji i konferencije za štampu pred sledeću po redu etapu operacija uništavanja infrastrukture zemlje i ubijanja mirnih stanovnika uz obrazloženje da njih štite. Rukovodstvo NATO-a je radilo po razrađenoj šemi: prvo je citirana rezolucija „mirotvorne" OUN, zatim su vođene borbe „natovih humanitaraca" radi svrgavanja zakonito izabrane vlade. U poslednjim rezolucijama OUN ta praksa se proširila i na odluke o oslobađanju od zamrzavanja libijskih aktiva. Skorašnje saopštenje o nastavljanju još sledeća tri meseca bombardovanja Libije generalni sekretar NATO, Anders Fog Rasmusen, je takođe započeo od rezolucije Saveta bezbednosti pod brojem 2009 koja, kao, daje dozvolu za nastavak natove kampanje" Pred ljudima se sa cinizmom igra predstava u kojoj suuloge NATO i OUN podeljene i tesno se prepliću.
Primeri ne moraju dugo da se traže. Pred našim očima traje 66. zasedanje Generalne skupštine OUN. Periodično se u štampu ubacuje informacija o nekim, kao upravo prihvaćenim rezolucijama, koje odmah postaju sopstvena suprotnost, a zatim se ispostavlja da one nisu čak ni „upravo prihvaćene", pa čak ni u OUN"
Kao što se lako možemo prisetiti, za rezoluciju SB OUN br. 2009, koja je vrcala od kršenja čitavog niza normi međunarodnog prava i načelnih dokumenata same Organizacije Ujedinjenih nacija, zvanično je glasano 16.09. Ali o tome šta o toj rezoluciji misli specijalni predstavnik generalnog sekretara OUN u Libiji Jan Martin, koji je dobio ovlašćenje da se bavi „postkonfliktnim uređenjem Libije", znalo se još početkom avgusta. Vešti njujorški dopisnici agencije«Innercitypress», zahvaljujući tome što se njihove kancelarije nalaze u zgradi OUN, samo što nisu čupali iz ruku OUN-ovih birokrata dokumenta, preteći im sudom zbog utaje društveno važnih informacija. Zahvaljujući njihovim naporima, mnogo pre sadašnjeg zasedanja Generalne skupštine OUN, svako ko je poželeo mogao je da se upozna sa, pripremljenim u zapadnim prestonicama, scenarijima za pretvaranje Libije u „teritoriju, pod mandatom". Bilo kako da bilo – u tom, avgustovskom scenariju budućeg specijalnog predstavnika generalnog sekretara OUN u Libiji, sve je već bilo predviđeno – i da će se bombardovanje NATO nastaviti, i kolika će po brojnosti biti „okupaciona armija" za kopnene operacije, i kako će se u OUN završiti glasanje za podršku „nacionalnom prelaznom savetu" i ko će, i na osnovu kog mandata ili bez te stvari, krojiti „postkonfliktno" uređenje Libije, koje neverovatno liči na sređivanje nekadašnjeg kolonijalnog uređenja „teritorija pod mandatom".
Izveštaj Jana Martina, u to vreme još uvek samo savetnika generalnog sekretara OUN za Libiju koji, prema komentarima «Innercitypress»-a, do tada nikada nije bio u toj zemlji, pod nazivom „Post-konfliktni razmeštaj OUN u Libiji", na deset stranica, informaciona agencija je smestila uz izveštaj na 44 stranice „savetnika savetnika", profesora na američkom DartmouthCollege-u, Dirka Vandevalea (Dirk Vandewalle)[3]. „Veliki izveštaj" Amerikanca je integrisan u kratki izveštaj Jana Martina Generalnom sekretaru OUN. Martinov izveštaj je bio prepun pozivanja na Dirka Vandevalea, politikologa, ni po čemu značajnog, predavača u srednjoj školi u Nju-Hempširu. Potpuna varijanta dokumenta, predatog Generalnom sekretaru od strane njegovog budućeg predstavnika u „misiji za podršku" Libiji, nosio je naziv, nezgodan za varenje: „Konsolidovani izveštaj o integrisanom procesu pred-uređenja za post-konfliktno planiranje u Libiji", datiran je 5.08.2011. i mirisao je na američko-nato-eu-novsku koncepciju prekrajanja državnog uređenja „blede države". Taj dokument je kao prepisan iz člana 22 Pakta Lige naroda, u kome je pisalo da narodi sa teritorija „koje su zbog rata prestale da budu pod suverenitetom država, koje su dotle upravljale njima" kao da „nisu sposobne da samostalno rukovode samim sobom u posebno teškim uslovima savremenog sveta". Zato je u ime nekakve „svete misije civilizacije" Pakt Lige naroda propisivao da se „starateljstvo nad tim narodima poveri najnaprednijim nacijama, koje bi" to starateljstvo vršile kao mandatari i u ime Lige""
Zamenite Ligu naroda OUN-om – i nećete moći da razlikujete. Osim što je nekako trebalo da nekoga natera na sumnju (na primer – Rusiju) argumentacija za obrazlaganje šta je to „bleda" država i opravdanje upada „novih mandatara" u zemlje sa stabilnim nivoom života, u kojima se živi onako, kao tom narodu odgovara, a i postoji vlada koju podržava većina stanovništva. Jer, u znake za pripadnost „bledoj državi" prema kojoj je preventivna oružana intervencija opravdana, po izveštaju savetnika OUN, spadaju i " visoki prihodi od nafte, kojima se, kako se to vidi, produžuje postojanje autoritarnih režima" U tačkama 15 – 16 „konsolidovanog izveštaja" kaže se: „Ogroman prihod od gasa i nafte, koji je na raspolaganju režimu, pomogao je pukovniku Gadafiju da sagradi vrlo jaku strukturu, zasnovanu na podržki različitih grupacija, uključujući i plemenske, kao primaoce blaga široko razvijenog patronažnog sistema". Taj sistem je loš, kako se ispostavlja, zato što „stanovništvo drži u miru i odbacuje svaki politički poziv" [4], koji se predlaže u skladu sa savremenim (čitaj: zapadnim) političkim standardima"
Irina Lebedeva,
(Sledi nastavak)
[1] Horace Campbell Global NATO and the recolonisation of Africa. Lessons from the Libyan intervention - http://pambazuka.org/en/category/features/76300
[2] Obezbeđivanje da u određenim situacijama neće doći do gubitaka – prim.prev.
[3] http://www.innercitypress.com/un1replibya082611.html
[4] http://www.innercitypress.com/un1libya1vandewalle.pdf
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
