Izvor: KMnovine.com, 09.Apr.2015, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne brini ako se ne javim, majko…
Lozanka Radoičić, majka vojnika Vladimira (19), poginulog heroja na karauli Košare, tiho je stajala prošle srede ispred kordona policije, na ulazu u Dom Narodne skupštine.
U toku je bio protest protiv NATO-a. Nekoliko okupljenih građana mahalo je, iz samo njima znanim razlozima, ruskim zastavama!
Lozanka nije vila ničiju zastavu. Samo je na grudi privijala sliku sina u vojničkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << uniformi. Na protest je, kaže, došla kao majka, želeći da podseti na živote koje su njen sin i četvorica momaka 30. septembra 1998. godine položili za Srbiju. O ulasku Srbije u NATO ima jasan stav: „Smatram NATO odgovornim za zbivanja na Kosovu 1998. i 1999. godine, pa i za pogibiju mog sina. Ne mogu da se pomirim s prisustvom NATO-a u Srbiji.”
Karaula Košare, u NATO agresiji, postala je poprište najžešćih i najkrvavijih kopnenih borbi. Između jedinica Vojske Jugoslavije i takozvane OVK, albanski teroristi su uz snažnu vazdušnu podršku NATO-a bezuspešno pokušavali da tim pravcem prodru na okupirane teritorije. Bilo je to „pakleno mesto”. I pre zvaničnog početka rata.
Lozankin Vladimir je na redovno odsluženje vojnog roka, u izviđačko-diverzantsku jedinicu u Nišu, otišao 23. juna 1998. godine. Posle nešto više od dva meseca, prekomandovan je na karaulu Košare. Dan pre nego što je ubijen na albanskoj granici, majci je rekao: „Ne brini ako se ne javim narednih dana. Tu sam, na obuci na brdu pored Niša”.
Tog jesenjeg dana krenuo je, s još četvoricom vojnika, u svoju prvu i poslednju graničnu patrolu. Skriveni u zasedi, pripadnici OVK, predvođeni Agimom Ramadanijem, čekali su ih od ranog jutra. Ubice su snimile svoj krvavi napad. Na Jutjubu postoji video-zapis pod nazivom „Agim Ramadani Feniks Košare 1998–99”. U uglu videa je logo UČK. Na snimku se vidi kako čekaju u šumi. Potom se čuju pucnji i eksplozije. „Zoljama” i „kalašnjikovima” zaustavljaju „pincgauer” u kom su srpski vojnici, među njima i Vladimir. Jasno se vidi vojno vozilo registarskih oznaka „T5296” koje je oštećeno bombama i mecima. Kasnije, u vozilu i oko njega leže pobijeni vojnici.
Ubice ih mrtve pretresaju i pljačkaju. Skidaju im prstenje, lančiće, uzimaju oružje… S vozila skidaju tablice. Posle napada, malo pre podneva, teroristi beže u Albaniju. Iza njih, mrtvi ostaju Vladimir Radoičić (19), Ilija Pavlović (19), Miladin Gobeljić (20), Miloš Pavlović (30) i Miroslav Jocić (30).
„Te snimke sam imala još 2007. godine pre nego što je neko okačio na Jutjub. Lično sam ih nudila RTS-u, ali oni nisu hteli da ih objave. Prikazali su ih tek 2009. godine kada ih im je dostavio tužilac za ratne zločine”, kaže Lozanka.
Majka je protiv čelnika Vojske svojevremeno podnela krivičnu prijavu. Kaže da su decu nespremnu i neosposobljenu poslali na najgori položaj.
„Odlukom generala Momčila Perišića, u maju te godine, s pet meseci i 22 dana, obuka je vojnicima smanjena na dva meseca i 23 dana. Da je nekome stvarno stalo do odbrane te teritorije, tamo ne bi poslao decu, već dobro obučene vojnike. A generali bi pošli na čelo tih vojnika“, uverena je Lozanka.
„Prepad na našu graničnu patrolu tog 30. septembra 1998. izvršila je grupa terorista koja je upala iz Albanije. Čak ni Tužilaštvo za ratne zločine nije moglo da procesuira ovaj slučaj. Predmet je vraćen Okružnom sudu u Nišu, ali ni oni ništa nisu mogli. Rečeno mi je da Specijalno tužilaštvo za kriminal i terorizam nema nadležnost Vlade Srbije za prostor Kosmeta“, priča Lozanka i dodaje da o odnosu države prema ubijenima najbolje govori to što Beograd nema spomen-obeležje poginulima na okupiranim teritorijama.
Nadgrobni spomenik njenog Vladimira je na beogradskom groblju Orlovača. Rođen je 23. marta 1979. godine. Završio je zanat za automehaničara. Voleo je automobile. Trenirao je fudbal u Čukaričkom. Nije hteo da ode iz Srbije, iako ga je stric zvao da dođe kod njega u Ameriku.
Slobodan Milošević je Vladimira, kao i saborce s kojima je poginuo, posthumno odlikovao 16. juna 2000. godine.
„Kada me je vojska obavestila da je moj sin odlikovan, rekla sam im da orden mogu da uzmem samo s groba“, kaže Lozanka.
Tako je i bilo. Vojna delegacija je došla na godišnjicu smrti Vladimira Radoičića i na njegov grob položila Orden heroja.
Tri godine posle ubistva.
Aleksandar Bojović / Politika
Pripremile: KM Novine
.jpg)
