Izvor: Politika, 07.Okt.2014, 09:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO neće Ukrajinu
Ukrajini nije mesto u zapadnoj vojnoj alijansi (NATO). Ili barem ne u ovom trenutku. Uprkos jasno izraženoj želji premijera Arsenija Jacenjuka i zakonskom projektu koji je ovim povodom najavljen u Vrhovnoj radi (parlamentu).
Interesantno, sličan negativan stav zastupaju jednako u Briselu kao i u samoj bivšoj sovjetskoj republici u kojoj se više od polovine građana izjasnilo protiv ovakve avanture.
Dodajmo i da je američki predsednik Barak Obama, tokom nedavne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posete svog ukrajinskog kolege Petra Porošenka Vašingtonu, glatko odbio zahtev da SAD Ukrajini priznaju „status najbližeg saveznika bez članstva u NATO-u“.
Ukratko, NATO ne želi Ukrajinu u svojim redovima, a razloga za to ima mnoštvo. Prema agenciji „Blumberg“, osnovni je to što je zemlja sa 45 miliona stanovnika, koji su trenutno podeljeni na dve sukobljene strane, na granici raspada. I političkog i ekonomskog. A i sam proces učlanjenja mogao bi, iz već pomenutog, da se produži u nedogled. Albaniji je, na primer, trebalo deset godina da obavi sve neophodne predradnje, a tu su stvari bile mnogo jasnije i čistije.
Sa druge strane, Rusija sigurno ne bi mogla nemo da sedi i skrštenih ruku posmatra osvajanje druge po veličini evropske države i neposrednog suseda od strane zapadne vojne alijanse. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da u Ukrajini živi mnogobrojno ruskojezičko stanovništvo, da su privrede dveju zemalja poprilično kompatibilne, kao i iz očiglednih bezbednosnih razloga.
Ispada da su gromoglasne najave vladajućih struktura o prisajedinjenju pojedinim zapadnim asocijacijama više u funkciji parlamentarnih izbora zakazanih za ovaj mesec nego što su zasnovani na stvarnim potrebama zemlje i njenoj političkoj poziciji u sadašnjoj Evropi.
O promeni strateškog bezbednosnog partnera govorio je svojevremeno i bivši predsednik Viktor Juščenko, sa njim se slagala i premijerka Julija Timošenko. Pitanje: „NATO, da ili ne“ vuče se već dvadesetak godina, ali su unutrašnje i spoljnopolitičke okolnosti, u suštini, sve vreme bile odrednica koja je vodila zemlju ka statusu neutralnosti.
Čak i posle ruskog zauzimanja Krima, kada su se glasovi protiv politike Moskve najglasnije čuli, broj Ukrajinaca privrženih članstvu u NATO-u nije bio dovoljan za bilo kakvu promenu u tom smislu. Uostalom, prema jednom nedavnom ispitivanju javnog mnjenja u velikim gradovima Odesi i Harkovu, čak 72 odsto ispitanih nisu mogli da daju precizan odgovor koju će političku opciju u tom smislu podržati na izborima.
Građanski rat u Ukrajini pokazao je i Rusiji i zemljama NATO-a kako reaguju ljudi kada se prozle. Otkriće masovnih grobnica (za sada) na teritorijama u Lugansku, koje je nekada držala zvanična ukrajinska armija, opomena su svakome ko namerava da ulazi u bilo kakav pakt sa Kijevom. Nema sumnje da su posle pomenutog otkrića mnogi ustuknuli, podsetivši se genocida koji su ovde činili pripadnici ukrajinskih pronacističkih formacija tokom Drugog svetskog rata.
Sa druge strane, saradnja Rusije sa zemljama EU, ma koliko trenutno bila opterećena sankcijama, ipak postoji i daleko je od bilo kakve direktne ili indirektne vojne konfrontacije. Naprotiv, obe strane pokušavaju da pronađu modus prema kojem bi dešavanja u Ukrajini na neki način ostavili po strani i nastavili doskorašnju, i te kako aktivnu, međusobnu saradnju.
Šta onda preostaje vladajućoj eliti u Kijevu?
Nesumnjivo, neophodno je prvo zaustaviti rat. Primirje u kojem se svakodnevno puškara nikada nije ni moglo da bude dugoročno rešenje. Takođe, neophodno je prilagoditi se interesima i Rusije i Evropske unije, a to je zadatak samo za najveštije i one koji prvo razmišljaju o dobrobiti svojih sugrađana, a tek potom o sopstvenoj promociji. Jacenjuk svakako ne spada u onu prvu kategoriju, ali on je ipak premijer i njegova reč se sluša sa pažnjom.
Pojedini parlamentarci i analitičari smatraju čak da bi predsednik Porošenko, ukoliko bi se predlog o učlanjenju Ukrajine u NATO pojavio u Vrhovnoj radi, trebalo na njega da stavi – veto.
Među jednim brojem Ukrajinaca stvoren je utisak da bi pripadnost zapadnoj vojnoj alijansi na neki način vezala ruke Rusiji, na koju gledaju kao na jedini izvor svojih nagomilanih problema. U Briselu, opet, računaju da Kijev želi te probleme da prebaci njima na grbaču i dodatno ih konfrontira sa Moskvom. Takav razvoj situacije sigurno ne odgovara ni jednoj od tri pomenute strane.
EU i NATO jasno su stavili do znanja da imaju strateške interese u Ukrajini, ali ne ovakvoj zahvaćenoj ratom koji poprima elemente genocida, već u mirnoj i prosperitetnoj zemlji čija ekonomija neće da predstavlja balast Evropi, već podsticaj za njen napredak.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 07.10.2014.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
.jpg)
