Izvor: Politika, 11.Apr.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NATO i pobunjenici na potezu
Ako je cilj i pobunjenika i NATO-a odlazak Gadafija, a to je javno i deklarisano, onda će se ovaj rat nastaviti. U ovom ili onom obliku.
Kakva je budućnost mirovnog predloga Afričke unije za prekid rata u Libiji?
Iako još nisu poznati detalji predloga – gde leže šanse za neku vrstu kompromisa i u kojem je obliku on sada uopšte moguć – pobunjenici ga odbacuju, dok ga je vlada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Tripoliju prihvatila.
Predstavnici pobunjenika, koje čini pravi konglomerat advokata, sudija, srednje bogatih biznismena, koji se svi već spore oko podele vlasti ako zbace Gadafija, odbijaju svaku mogućnost opstanka pukovnika, pa i bilo koje vrste tranzicije te vlasti na njegovog sina.
Ohrabreni vazdušnom podrškom NATO-a i špekulacijama o mogućoj kopnenoj invaziji, pobunjenici kao preduslov prekida vatre traže bezuslovan odlazak Gadafija i njegove porodice s vlasti.
Kako pukovnik Gadafi još uvek kontroliše veći deo Libije, a ima, barem na javnoj sceni, i podršku dobrog dela stanovništva, on ne želi tek tako da prepusti vlast. Tim pre što pobunjenici, i pored naoružavanja iz inostranstva, i pored vazdušne pomoći NATO-a, još uvek nemaju i vojnu sposobnost da radikalno preokrenu situaciju na terenu. Da nije te vazdušne podrške pobunjenici bi odavno vojno bili poraženi.
Dakle, generalno gledano, u postojećim okolnostima pobunjenici ne mogu da oteraju Gadafija s vlasti, a vladine snage ne mogu da uđu u Bengazi i Tobruk. Vojno bi to mogla da bude pat pozicija, ali napadi NATO-a na vladine snage derogiraju svakodnevno moć Gadafija, kojem vreme ne ide u korist.
Zato je Tripoli postupio vrlo mudro, prihvatio je mirovne predloge Afričke unije i prebacio lopticu u teren pobunjenika i NATO-a.
NATO je već reagovao saopštenjem svog generalnog sekretara „da prekid vatre mora biti jasan, kredibilan, stvaran...“ Što bi moglo da znači da je NATO jedini ovlašćeni tumač da li je prekid vatre stvaran, ili lažan. Što NATO-u opet daje mogućnost da i dalje bombarduje Gadafijeve snage, sve dok generali i političari zapadne alijanse ne zaključe da su one toliko uništene da je prekid vatre zaista i „stvaran i kredibilan”.
Taj sinopsis, kao i špekulacije oko moguće kopnene invazije, samo su kopija događaja iz 1999. godine i agresije NATO-a na Jugoslaviju. Mnogo toga se u Libiji sada ponavlja.
Mirovna inicijativa i predlozi Afričke unije, koja od početka nije bila za bombardovanje snaga vlade u Tripoliju, staviće na probu i Arapsku ligu i UN. Sada ćemo da vidimo je li NATO, zapravo, prisvojio i preuzeo vojnu ulogu UN, a da to nije i Poveljom UN regulisano, videćemo šta je to danas Afrička unija i šta je Arapska liga. Videćemo koliko je danas svetska diplomatija obična farsa, a sve odlučuje zakon jačega.
Ako je libijska vojska jača od pobunjenika, onda je NATO jači od libijske armije. Princip je isti, ali onda nema moralisanja. Ni na jednoj strani.
Mnogima je u Libiji dosta Gadafijevog režima. Mnogi ga i pored svega i sada podržavaju, jer da nije tako taj bi režim već pao. Odnos za i protiv najpoštenije bi odvagnuli opšti izbori. Tačno je da je sa tim predlogom Gadafi zakasnio, ali produžetak rata uz sva razaranja i ljudske žrtve ne može se pravdati nikakvim racionalnim razlozima.
Tripoli je prihvatio mirovni predlog AU, teško da će se pobunjenici sa tim predlogom odmah složiti. Jer, ništa ih ne tera da prihvate prekid vatre, vreme radi za njih, vojne ciljeve još nisu postigli, NATO još bombarduje Gadafijeve trupe i što bi oni uopšte i prihvatali primirje?
Jer, ako je cilj i pobunjenika i NATO-a odlazak Gadafija, a to je javno i deklarisano, onda će se ovaj rat nastaviti. U ovom ili onom obliku.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 12.04.2011.
