Izvor: Vostok.rs, 16.Jun.2025, 20:49
Laži o gubicima Vojske Jugoslavije – Boško Antić
Ubrzo zatim, na brifingu za štampu, šef Združenog generalštaba američke vojske, general Henri Šelton, pokazujući novinarima brojne grafikone i fotografije, ublažio je prvo saopštenje u gubicima Vojske Jugoslavije i „potvrdio“ da je uništeno 120 tenkova, 220 oklopnih transpotera i do 400 artiljerijskih oruđa i minobacača.
Međutim, verovatno, moja izjava o gubicima, izjava Džemi Šeja i komandanata i Štaba NATO, dovele su 11. juna 1999. godine na Kosovo, u Prištinu, i na komunikacijama koje sa Kosova i Metohije vode ka centralnoj Srbiji, preko 100, uglavnom stranih novinarskih i TV ekipa, koje su došle da prate povlačenje „potpuno uništenih“ jedinica Treće armije i Prištinskog korpusa sa Kosova i Metohije.
Laži koje su svetskim medijima govorili Džemi Šej i ostali počele su da se ruše kao kula od karata. Za predstavnike medija je bilo potpuno iznenađenje kada su se na putevima pojavile kolone tenkova, lanseri raketnih sistema, oklopni trasporteri, artiljerijska oruđa i motorna vozila krcata vojnicima.
To je bila prilika da se svetskoj javnosti pokaže da Vojska Jugoslavije nije pretrpela ni približne gubitke u borbenoj tehnici, kako su tvrdili.
Počelo je prvo javno „probijanje“ istine u svet o stvarnim efektima bombardovanja jedinica Treće armije na Kosovu i Metohiji.
Prema informacijama koje je Pavković imao još tokom agresije, general Klark je imao ozbiljnih problema sa Vladom svoje zemlje, ministrom odbrane Koenom i načelnikom Generalštaba Šeltonom, u vezi sa rezultatima vazdušne kampanje, tempa i ciljeva bombardovanja i zahtevima za povećanje vojnih efektiva i izvođenje agresije na kopnu. Pod pritiskom Vašingtona da donese pozitivne rezultate bombardovanja, Klark je preuveličavao uspeh vazdušnih udara, iako je od Komande vazduhoplovstva dobijao uveravanja da je teško pogoditi tenk sa visine od 15.000 stopa. Klark je proglasio pobedu i tako ućutkao nevernike u sumnje o rezultatima agresije. Međutim, izjave pojedinih zvaničnika, koji nisu bili ubeđeni u tačnost izveštaja o uspesima vazdušne kampanje na Kosovu i Metohiji, počele su da potkopavaju kredibilitet Komande i glavnokomandujućeg NATO generala Klarka. Ministar odbrane Ruske Federacije maršal Sergejev bio je impresioniran izveštajima stranih novinara sa terena i poručio jugoslovenskom rukovodstvu: „Dok su gledali pokret vaših jedinica sa Kosova iz visina, NATO planeri su padali u nesvest“.
Najbliži saradnici Klarka bili su realniji u proceni Pavkovićeve izjave o gubicima. Sugerisali su mu „Da je srpski general možda u pravu“. General Klark je reagovao na sugestije saradnika i krajem juna formirao mešoviti tim od tridesetak stručnjaka iz NATO-a i oružanih snaga SAD, koji je nazvao „Tim za procenu efikasnosti municije“.
Tim je na Kosovu pronašao desetine uništenih i spaljenih vozila i autobusa ali samo nekoliko tenkova. U svom izveštaju članovi tima naveli su da su „podaci vrlo precizni kada je reč o fiksnim metama, poput bunkera i mostova, ali i da su mnogo puta nasamareni“. Prema izjavi jednog člana tima, „Srbi su zaštitili jedan most od NATO bombardera gradeći lažni od polietilenskih ploča, koje su postavili 300 jardi uzvodno. NATO je uništio lažni most mnogo puta“. On je detaljno objasnio kako su napravljene lažne mete za artiljerijsko naoružanje, tenkove i protivavionska oruđa i konstatovao „izgledali bi savršeno sa visine od tri milje“. Kada je saznao za loše vesti, Klark je naredio članovima Tima da izađu iz helikoptera: „Idite na svako od tih mesta. Peške obilazite teren“.
Međutim to se nije moglo sakriti od medija. Krajem juna i početkom jula 1999. godine, američka štampa počela je da svojoj javnosti otkriva istinu o agresiji na SR Jugoslaviju i da ukazuje da je pravi cilj vazdušne kampanje bio slamanje naroda, a da su prave mete bili civili, industrijski i drugi objekti koji su od vitalnog značaja za život i opstanak ljudi i čitavog naroda u SR Jugoslaviji.
Novinari „Njujork Tajmsa“ 28. juna 1999. godine otkrivaju brutalne laži, da su samo vojni, a ne i civilni ciljevi bili meta bombardovanja suverene SR Jugoslavije. U listu se navodi da je bombardovanje nanelo neznatnu štetu jugoslovenskoj armiji, koja je iz okršaja sa nadmoćnim NATO-om izašla skoro neoštećena.
„Širom zemlje mogu se videti samo razoreni civilni objekti, fabrike, srušeni mostovi i uništene centrale.“ Njujorški dnevnik otkriva čitavu seriju sramotnih tvrdnji agresora, od toga da su agresorski piloti „hrabro i ponosno“ gađali podmetnute makete tenkova i lažnih meta, do naknadno utvrđenih „vizuelnih“ grešaka pogodaka koje su zabeležile kamere u avionima, kada ih ustvari nije bilo. „Na Kosovu gotovo da nema olupina tenkova i drugog vojnog arsenala, koje je prema tvrdnjama, NATO avijacija pogodila.“
U tekstu „Njujorškog dnevnika“ navodi se: „Da je NATO preživeo poraz na vojnom planu, napadajući iz vazduha moćnom tehnologijom, jednu daleko manju i slabiju zemlju“ i da generali u Briselu ne vole da pričaju o tome. „Niko se sada ne prsi da priča o tome“, izjavio je oficir iz NATO-a koji je želeo da ostane anoniman. „Sasvim je druga slika, što se tiče razrušenih civilnih objekata“, kaže list i ukazuje „da je avijacija brutalno i besomučno gađala i uništavala objekte od vitalnog značaja za život ljudi, ubijajući pri tom bespomoćno stanovništvo“ i navodi da je „američka štampa, direktno bila uključena u propagandni rat, sve vreme trajanja agresije na SR Jugoslaviju... skrivajući ratne zločine koji su činjeni i lažno prikazivala agresiju kao navodnu \'humanitarnu intervenciju“.
Kineski dnevnik „Žen min žibao“ je ocenio „da vojni pobednik u NATO agresiji na Jugoslaviju nije ta vojna alijansa već Oružane snage Jugoslavije, koje su iskoristile svoju mudrost i jake tačke da bi razbile i istrošile snagu protivnika“.
U tekstu ovog dnevnika je data analiza vojnih efekata dvoipomesečne NATO agresije na Jugoslaviju i konstatovano da će u vojnoj istoriji sveta biti zapisano da je “najmoćnija vojna organizacija bacila više od 10.000 tona bombi na malu zemlju“, čiji je rezultat bio svega 13 uništenih tenkova. Kineski list je ocenio da je „NATO izgubio obraz“ i da su vojnici iz NATO zemalja, posle ulaska na Kosmet, i pored velike pretrage, „razočarani, našli ostatke samo tri tenka“ i istakao „da je propaganda NATO u nevolji kako to da objasni posle svakodnevne povike o \'velikim vojnim uspesima“.
Analizirajući stvarne razmere ovakvog vojničkog neuspeha, kineski dnevnik ocenjuje: „Da su 19 zemalja članica te alijanse 1.113 puta ekonomski jače od Jugoslavije, sa 43 puta većim oružanim snagama, koristile 1.100 aviona različitih tipova, koji su izveli više od 34.000 poletanja i bacili više od 23.000 najsavremenijih raketa i bombi, uključujući, i najmodernije laserski navođene i komjuterski kontrolisane, da bi sada samo našao ostatke tri tenka“.
„Šta je NATO bombardovao toliko dana“ kada su veliki konvoji tenkova i artiljerijskih oruđa jedinica Vojske napuštali Kosovo. To nije šokiralo samo „ NATO političare“ već i strane dopisnike koji nisu mogli da veruju svojim očima. Razlog tako velikog jaza između naduvanih „rezultata na bojnom polju“ i stvarnih gubitaka jedinica Vojske na Kosovu, kineski analitičari vide u nastojanjima portparola NATO-a Džejmi Šeja, da napravi galamu o navodnoj „vojnoj pobedi“, s jedne, i „mudroj kamuflaži i imitaciji ciljeva koju su izvele jedinice jugoslovenske vojske“, s druge strane. Takvom taktikom „Do maksimuma su očuvane snage Vojske Jugoslavije, a zbunjene NATO vazdušne snage i pored velike nadmoći, od početka do kraja agresije, nisu se usuđivale da se spuste na manje visine što je priznanje jugoslovenskoj vojsci i njenoj obučenosti“.
Nezadovoljan i drugim izveštajem svogTima Klark je naredio Komandi Vazdušnih snaga da pripremi novi izveštaj o efektima bombardovanja snaga Treće armije na Kosovu i Metohiji.
Posle samo mesec dana, brigadni general Džon Korli je septembra meseca 1999. godine predao Klarku izveštaj.
Novi izveštaj je zadovoljio Klarka. U njemu su bile sve same laži, koje su trebalo da potvrde uspešnu kampanju NATO. U njemu je navedeno da je avijacija NATO uništila 93 tenka i 153 borbena vozila, što je približno brojkama, koje je odmah posle završetka agresije saopštio načelnik Združenog generalštaba general Šelton. Da je uništeno 120 tenkova i 220 oklopnih transportera.
Brigadni general Korli nije vršio novo istraživanje na terenu, već je izveštaj napisao na osnovu izjava i tvrdnji pilota. „Metodologija je više nego dobra“ izjavio je Korli i odbacio optužbe da je u pitanju obmana. Prema izjavama oficira iz Korlijevog tima, koji je pregledao sve izjave i podatke pilota, za više od polovine pogodaka koje je Korli proglasio „proverenim pogocima“, jedini dokazi su bili zamagljeni video snimci iz pilotske kabine ili bljesak koji je zabeležio špijunski satelit. Međutim, sateliti ne mogu da raspoznaju da li je raketa ili bomba pogodila cilj kada je eksplodirala. Ovaj izveštaj izvan Vazdušnih snaga dočekan je sa nevericom. U vezi sa novim izveštajem, Klarkov zamenik, britanski general ser Rupert Smit i njegov načelnik štaba, nemački general Diter Štokman, privatno su upozoravali Klarka da ne prihvati ponuđene brojke. Prema Korlijevom izveštaju sumnjičave su bile i američke obaveštajne službe. CIA je više verovala izveštaju, koji su u novembru mesecu 1999. godine izradili stručnjaci američke i britanske obaveštajne službe. Oni su utvrdili da je jugoslovenska armija posle rata „samo malo manja nego što je bila ranije“. Jedan od visokih službenika CIA izjavio je za „Njusvik“ da „Niko ne voli da priča o toj temi“.
Mašinerija propagande, laži i obmana nije se mogla zaustaviti. U januaru mesecu 2.000 godine, sekretar odbrane Vilijem Koen i general Šelton potpisali su zvanični izveštaj, o ratu na Kosovu, koji je podnet Kongresu. U izveštaju na 194 strane nije bilo verodostojnih podataka, pa su ga oficiri nazvali „bezsadržajni“. Međutim u njemu je napisano obaveštenje: „procena nije obezbedila podatke o tome koliko je ukupno mobilnih meta pogođeno ili nivo nanetih oštećenja“. U izveštaju u kome se veliča trijumf vazdušnog rata i same Vazdušne snage su prestale da koriste informacije i brojke iz Korlijevog izveštaja.
Generalu Klarku su šefovi iz Vašingtona uskratili poverenje, a Klintonova administracija je objavila da će Klark svoj položaj morati da napusti dva meseca pre penzionisanja. Posle svega upitan koliko je srpskih tenkova i drugih vozila bilo uništeno na Kosovu, Klark je odgovorio „Dovoljno“.
Ostali moćnici, političari i generali, nisu više bili raspoloženi da istražuju šta se na Kosovu dogodilo. Međutim, istina o stvarnim efektima dejstva avijacije NATO probijala se mimo njihove volje.
Pred Vojnim komitetom Donjeg doma britanskog parlamenta, svedočio je i general Majkl Džekson, koji je za vreme agresije bio komandant NATO u Makedoniji, a posle komandant snaga KFOR-a na Kosovu. Tom prilikom je izjavio „Da je NATO krupno lagao o uspesima u vojnoj agresiji na Jugoslaviju“ i da su predsednik Toni Bler, ministar spoljnih poslova Robin Kuk i ministar odbrane Džordž Robertson planirali „totalni rat“ protiv Jugoslavije ako bombardovanje ne uspe. „Nema sumnje da kada smo ušli na Kosovo nije bilo potrebno da čistimo stotine spaljenih tenkovskih kupola, jer istih nije ni bilo“, izjavio je general Džekson, i dodao: „Milošević nije ustuknuo zahvaljujući našem bombardovanju“. Na kraju svedočenja potvrdio je da javno saopšteni podaci NATO-a nisu tačni. „Ništa od tih podataka o štetama na Kosmetu misija KFOR-a nije mogla da pronađe.“
Početkom marta meseca 2000. godine, Alan Litl, autor emisije „Moralni rat“ TV Bi-Bi-Si, izjavio je da je komandant „humanitarnog“ bombardovanja Jugoslavije, američki general Vesli Klark bio očajan što na Kosovu nije mogao da pronađe vojsku i tehniku generala Nebojše Pavkovića. „Srbi su tako dobro izbegavali efekte bombardovanja da je izgledalo da znaju ne samo šta je trebalo da bude gađano nego i kada“, komentarisao je Litl i ocenio da je srpska vojska pred talasima NATO avijacije bila „mirna, izazovna i samouverena“.
I komandant NATO avijacije general Majkl Šort, izjavio je u pomenutoj emisiji da je razmišljao da u jednom trenutku podnese ostavku: „Uistinu svi objekti koje smo na Kosovu gađali bili su davno ispražnjeni. Bilo je momenata kada sam osećao da ovako više ne mogu da nastavim“.
Moguće da je o tome razmišljao kada je saznao da je avion njegovog sina pilota, pogođen iznad Kosmeta. Emisija autora Alana Litla „Moralni rat“ pomogla je da čelni ljudi NATO-a priznaju širokoj svetskoj javnosti da vazdušna kampanja protiv SR Jugoslavije, a posebno na Kosovu i Metohiji, nije bila tako uspešna kao što su sami posle završetka agresije tvrdili. Međutim, gledaoci širom sveta, bili su u prilici da u emisiji najgledanije televizije vide prava lica ljudi koji su bombardovali SR Jugoslaviju.
I Klark i Šort nisu bili razočarani i frustrirani samo što ne mogu da pronađu srpske ciljeve na zemlji nego što nisu imali dozvolu da počnu razaranje širom Jugoslavije po svim ciljevima. Još uvek su Nabojši na pameti bile reči Klarka koje je na pregovorima u Beogradu rekao predsedniku Miloševiću: „Vaša zemlja nikada više neće biti ovakva kakva je danas. U stvari morali bismo odmah da prekinemo pregovore, a vi biste morali da izađete i da se provozate Beogradom jer nikada više neće biti ovakav kakav je danas“. Znao je koliko je bombi i raketa planirao da upotrebi po Beogradu. Ostaće upamćen i po insistiranju da prvi „Tomahavk\'\' padne u centru Beograda na Terazijama.
U pomenutoj emisiji koja je trajala dva sata, rečeno je da su i Klark i Šort pritiskali političare da im odobre da krenu u opšte razaranje Jugoslavije. Nadobudni Šort je najpre hteo da bombarduje Brankov most, „Rok en rol most“ kako ga je zvao, „ jer na njemu su igrali Srbi“. On govori da je Pariz zabranio da bombarduje Brankov most i da je Širak bio „van sebe“ kada je Klark počeo da bombarduje „strateške“, ustvari civilne, ciljeve, bez pitanja ostalih vlada u Alijansi.
Povodom samovolje Klarka i Šorta, govorio je šef francuske diplomatije Iber Vedrin: „Poručili smo Klarku, ako menjate ciljeve, znači da ulazite u novu fazu rata. U tom slučaju o tome mora da odlučuje političko rukovodstvo. Zbog toga je Francuska poslala svog generala kod Klarka u komandu“. „Bukvalno se nije od mene odvajao ni danju ni noću“, izjavio je Klark.
Bez obzira na to, Klark je ubeđivao svoje nadređene „da nema razloga zašto ne bismo udarili po Beogradu“. Za Klarka, „generalčinu“, Beograd je bio legitiman cilj, kao što je bila i zgrada Televizije, za koju kaže da je takav status stekla jer „širi Miloševićevu propagandu“.
O kakvim se ljudima radi potvrđuju saznanja da su njih dvojica doneli odluku o proširenju liste ciljeva, bez konsultacije i odobrenja političara. General Šort je mirne savesti izjavio pred kamerama: „Išli smo na Beograd. Beograd je bio u plamenu. Napali smo ispravan niz ciljeva. Od tog trenutka bilo je značajno da se na tome zadržimo, ali tu smo imali izvesnih teškoća“.
* * *
Nemilosrdno bombardovanje, uz stalne terorističke napade naoružanih Šiptara, trajalo je punih 78 dana. Vojska je pružila herojski otpor i onemogućila kopnenu agresiju sa teritorije Albanije nanevši agresoru velike gubitke. Glavnokomandujući NATO-a, general Vesli Kalrk, je priznao „da Trećoj armiji nisu mogli ništa, pa su počeli da gađaju civilne ciljeve“.
Autor: Kontraadmiral Boško Antić
Iz knjige pripremljene za štampu:
