Izvor: Vostok.rs, 20.Jun.2013, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

General

20.06.2013. - I ponovo uništava Neprijatelja, sada u Haškom tribunalu

1995. godina. Italija. Otac i ja smo na plaži gradića Rićone. Imao sam tada 13 godina. Na nekoliko kilometara od grada je aviobaza ''Aviano''. Sa razmakom od nekoliko minuta uzleću po 2 F-16 i lete preko Jadrana. Tamo za morem je Bosna. Nato je uveo zabranu letenja nad Bosnom, ali su odustali od pešadijske operacije. Mnogi moji budući drugari su >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << tamo sa oznakom Vojske Republike Srpske na rukavu. Ali ja sam tada imao samo trinaest godina i do našeg upoznavanja će proći još mnogo vremena. Novine sam čitao sa ocem, odmah čim sam naučio da čitam. Razumeti konflikt u Bosni tada kroz prizmu ruskih medija je bilo nemoguće. Ležali smo na plaži i gledali na uzletajuće F-16 nad nama.

Ja sam pitao: ''Tata, a za koga smo mi tamo?'', odmahujući glavom prema moru.

Otac je bez razmišljanja odgovorio: ''Za naše''.

Ja: ''Tata, a ko su to naši? U novinama pišu što su tamo sve Bosanci.''

''Srbi, naravno'', odgovorio mi je otac.

Proleće 1999. godine. Završavao sam 11. razred 501. moskovske škole. Ni za kakav internet mi još nismo ni čuli. Ali ja svako veče prelistavam sve novine, vesti sa televizije i zapisujem sve o ratu u Jugoslaviji u poseban dokument. Ujutro u školi pre časova moj drug Paša i ja smo crtali kartu Jugoslavije na tabli i obeležavamo šta je NATO bombardovao i gde su, približno, srpska vojska i PVO srušili neprijateljske avione i ''tomahavke''. Pre časova smo provodili političko invormisanje našeg razreda. Tada sam se i definitivno opredelio za svoju buduću specijalizaciju.

13. maja 2013. Centralni zatvor u Beogradu. Kod mene je došao advokat, koji me je izvukao iz petodnevnog vakuuma. Drugari su mi našli jednog od najboljih srpskih advokata, Gorana Petronijevića. Gospodin Petronijević je bio jedan od pravnih zastupnika Slobodana Miloševića u haškom tribunalu, a sada je u grupi branilaca prvog predsednika Republike Srpske, doktora Radovana Karadžića. Sa Goranom sam se i ranije sretao. U maju 2009. na konferenciji instituta slovenskih nauka u sali za konferencije prezidijuma RAN. Konferencija je, uglavnom, bila posvećena razjašnjavanju mita o genocidu u Srebrenici. Odmah smo uvideli da imamo mnogo zajedničkih poznanika. Goran je nabrajao ko se od mnogobrojnih srpskih prijatelja povezao s njim, predložio mi svoju pomoć i predao mi pozdrave. A najprijatnije je bilo čuti, da su mi pozrave iz Haga predali dr Vojislav Šešelj i Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, glavnokomandujućeg VRS (Vojske Republike Srpske). 26. maja, Darko je krstio svog sina, unuka generala. Ja sam se setio da su tačno pre dve godine 26. maja 2011 operativci BIA u vojvođanskom selu Lazarevo uhapsili generala Mladića.

Kada su operativci ušli u zapušteni dom, u kom se general krio poslednjih godina, on je sedeo za stolom. Pred njim je stojao pištolj CZ sa metkom u cevi. Nezvani ''gosti'' ga nisu iznenadili. On ih je čekao mnogo godina. To čekanje mu je narušilo zdravlje i general je bio u dubokoj depresiji. Rekao im je samo jedno: ''Ja sam general Mladić.'''CZ je ostao da stoji na stolu. Koliko dana i noći je general tako proveo, sedeći i gledajući u njega. Ne tako davno divili su mu se američki generali. Vesli Klark je na stolu držao njegov portret, a reči generala, kao odgovor na predlog o mogućoj kopnenoj operaciji NATO u Bosni: ''Tada čemo mi preći u kontranapad na liniji Trst – Beč'' su terali na ozbiljno razmišljanje čak i najagresivnije ''jastrebove'' u Pentagonu i Briselu. A sada je morao da se krije, bukvalno u šupi u dvorištu svog rođaka.

Mi smo bili u selu Lazarevo zajedno sa korespodentima ''Komsomoljske pravde'' početkom juna 2011. Samo par nedelja posle hapšenja generala. Videli smo tu kućicu. Izdaleka su nas, ne krijući se, snimali neki neshvatljivi ljudi u majicama ''Soči 2014''. Komšije nisu htele da pričaju sa nama bez diktafona, bežeći i zaključavajući se u svojim kućama. Samo mladići, koji su popravljali stari ''Moskvič'', su pristali da odgovore na nekoliko naših pitanja bez diktafona. BIA je uplašila sve komšije i rekla im da je najstrožije zabranjeno da pričaju sa novinarima, ugrožavajući da ih nazovu ''pomagačima'', koje je tražio tribunal u Hagu. A to je krivično delo. Mnogo kasnije slučajno sam se sretao sa žiteljima tog sela i svi su tvrdili da je celo selo znalo, da se Ratko Mladić tu krije. U potpunosti verujem u to. Srbija je mala zemlja, ovde nema tajni i svi sve znaju

Kolega generala, doktor Karadžić, je živeo sasvim drugačije. Pustio je dugu, gustu bradu, postao neprepoznatljiv, ponovo se oženio, postao narodni iscelitelj, i kao takav se čak i na televiziji pojavljivao. U omiljenoj kafani je sedeo isključivo pod sopstvenim portretom. Uprkos opšteprihvaćenom mišljenju, njih dvojica se nikada nisu slagali. Pesnik i jugoslovenski disident-idealista, iskreno verujući u američku slobodu i demokratiju, dr Radovan Karadžić, i tvrdi pragmatik, verujući samo u silu, general Ratko Mladić. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, koji i do dan danas garantuje postojanje Republike Srpske u okviru Bosne i Hercegovine, budućnost Karadžića i Mladića je garantovao tajni dogovor sa Ričardom Holbrukom, da se povuku iz politike, a da ih međunarodno pravosuđe ''ne nađe''.

Dok je postojala Miloševićeva Jugoslavija, taj dogovor je bio na snazi. Posle revolucije 5. oktobra sve se promenilo. Nova vlast je uvek znala gde se nalaze Mladić i Karadžić. Pitanje je samo bilo: ''Kada?'' Kada će novoj političkoj eliti Republike Srbije odgovarati da ih preda Hagu. Pre godinu dana smo razgovarali sa ljudima, koji su takoreći, bliski visokim državnim funksionerima Srbije. Sa njima smo razgovarali o Mladiću i Karadžiću i o budućnosti Kosova. Mladića i Karadžića su nazvali ''neophodnim žrtvama'', da oni moraju da postradaju za bolju budućnost zbog svog naroda i države. A za Kosovo su žestoko odgovarali, da je po Ustavu Kosovo neodvojivi deo Republike Srbije. Ja sam im odgovarao, da sa takvim pristupom, ''stradanje radi budućnosti'', će jednostavno morati da promene Ustav. Prošlo je godinu dana. U priselu se vode pregovori sa Hašimom Tačijem, a javnost pripremaju za referendum o izmeni Ustava.

8. maja 2013. kada su me uhapsili na aerodromu ''Nikola Tesla'', na putu za ''29 novembar'' (analog ruskom ''Petrovka 38''), prolazili smo pored Ministarstva inostranih poslova Srbije.

Jedan od operativaca me je upitao: '' Novinar, jel znaš šta se ovde nalazi? Oni te izručuju, ne mi''.

''Znam. Bio sam tamo kao gost Vuka Jeremića kad je još bio ministar inostranih poslova.''

''I o čemu ste pričali?''

''O Kosovu.''

''Šta ti znaš o tome?''

''Ja sam bio tamo pet puta. A Vi?''

''Misliš li da je nama ovde lako?''

Pogledao sam na njegov nabrekli stomak, stisnut pojasom u kolima. Sa takvom stomačinom, naravno, da nije lako.

U Hagu je general ponovo postao onaj stari. Ponovo se rodio kao feniks. Čelični glavnokomandujući, što vodi ratna dejstva u novim uslovima. Uveren, da je sedeći u toj ćeliji, Mladić razmišljao kako je trebalo raditi van šablona, osvojiti Sarajevo, uništavati takozvanu armiju BiH (vojsku bosanskih Muslimana), krenuti na Zagreb. Zato što su ''pobeđeni u nevolji'', a ''pobednicima se ne sudi''. Dogovor sa Holbrukom je bio greška. Tog 26. maja general je napravio pravilan izbor. Nije se latio svog pištolja CZ. I ponovo uništava Neprijatelja, sada u Haškom tribunalu. U očima istorije on je već pobedio, a da su Neprijatelji izgubili.

Autor: Ilja Gorjačev, Centralni zatvor u Beogradu, 29. maja 2013
 

Izvor: modus-agendi.org    

Nastavak na Vostok.rs...