Izvor: RuskaRec.ru, 01.Apr.2017, 10:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ekspert: RF treba da izrazi oštar protest protiv ulaska Crne Gore u NATO
Ima mnogo argumenata u prilog tezi da Moskva nije ni trebalo da vodi bitku za Crnu Goru, navodi autor teksta. Između ostalog zašto bi Moskva bila veći katolik od pape u zemlji u kojoj je prema svim istraživanjima javnog mnjenja preko 50 odsto stanovništa protiv ulaska u NATO, a u kojoj šef države objavljuje ulazak u NATO i to ne povlači nikakav „majdan“ >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << ili se na izbornim mestima u oktobru 2016. godine ne protestuje i praktično dozvoljava „pronatovskim“ snagama da naprave vladajuću koaliciju, pa vlast sada izbore pozicionira kao „referendum“ o ulasku o NATO. Ili zašto bi pomagala „braći“ koja ništa ne čine kada se njihova vlast priključuje evropskim antiruskim sankcijama, a naročito stoga što ulazak Crne Gore u NATO ne ugrožava RF, jer se ne nalazi u blizini ruskih granica... Gevorg Merzajan ne misli tako: Bitka je bila potrebna, ne u cilju pobede (koja je bila nedostižna po definiciji). Poenta je u demonstraciji spremnosti RF da vodi takve bitke u izglednijim za nju uslovima, stav je autora. Mirzajan piše da je nesumnjivo jasno (izuzev možda nekim usijanih američkim ili istočnevropskim glavama) da nikakvog proširenja Severnoatlatske alijanse na postsovjetskom prostoru neće biti, sve dok je Kremlj „oštro protiv“ toga. Autor ističe da je „problem u tome što na stav „oštro protiv“ stalno treba podsećati i naglašavati ga. Pa čak i u takvom čini se, nevažnom slučaju, kakav je ulazak Crne Gore u NATO. Ukoliko bi Moskva ćutala to bi bilo protumačeno upravo kao promena stava Rusije prema proširenju Alijanse u celini“. I hladne zapadnoevropske glave bi mogle da „se zagreju“. Upravo zato Moskva i treba glasno da protestuje protiv ulaska Crne Gore u NATO, i da pokaže da se njen stav u vezi sa Tbilisijem, Kijevom i Kišinjevom nije ni najmanje promenio. Upravo time su uslovljena glasna obećanja sankcija ili uzvratnih mera od strane ruskih zvaničnika. Možda te mere čak budu usvojene kako bi učvrstile ruski protest, piše Mirzajan. Uostalom nauk iz crnogorskih dešavanja treba da izvuku ne samo zemlje NATO-a, nego i Rusija, smatra autor, navodeći da još uvek ima onih koji veruju u „panslavizam“, a Bugare, Crnogorce i Srbe doživljavaju kao „braću“. Pritom su prvi (kojima su Rusi poklonili državnost), kako ističe, ratovali protiv Moskve u dva svetska rata, a Rusiji nedavno nisu dozvolili da u Evropu sprovede gasovod „Južni tok“. Oni sada krivicu prebacuju na Evropsku uniju, podseća Mirzajan, međutim Sofija je apsolutno mogla da odobri projekat (on je bio potpisan pre stupanja na snagu Trećeg energetskog paketa) i dobije ne samo zahvalnost od Moskve nego i novac od tranzita, kao i nova radna mesta. „U ovom trenutku od Moskve su se okrenuli Crnogorci koji su podržali sankcije protiv Rusije i ulaze u NATO. Možda se nekome čini da će Srbi drugačije postupiti. Međutim, Beograd je već Evropi predao svoje generale koji su branili srpsko stanovništvo u građanskom ratu u Jugoslaviji, i spreman je da preda Kosovo za ulazak u Evropsku uniju. Gde je tu garancija da neće izdati i Rusiju?, pita se Gevorg Mirzajan. To ni u kom slučaju ne znači da Moskva treba da raskida veze sa balkanskim partnerima. Jednostavno te veze treba prebaciti na pragmatični kolosek, zaključuje autor teksta.
