Izvor: Politika, 09.Apr.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đavo u detaljima
Hoću reći – nema tog puta, ni na istoku ni na zapadu, kojim se možemo spasti ukoliko svi pošteno ne zasučemo rukave, u bukvalnom i u prenosnom smislu
Izuzmemo li kosovsku i NATO tematiku, najčešća meta mojih kolumni u poslednje vreme bio je naš „evropski put“. Taj put je, po mom mišljenju, u ovom trenutku loš i besperspektivan – ali moja poenta je da mi čak ni njime ne idemo posvećeno, iskreno i valjano. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da bih to obrazložio, navešću nekoliko nevezanih, naizgled sitnih, ali, verujem, indikativnih primera.
Primer 1. Znam neke fanatične srpske evrofile koji su zarad evropske budućnosti spremni da se odreknu svega – od Kosova do ćirilice, nacije i identiteta – ali nipošto ne i pušenja. Ni pre ni posle usvajanja „evropskog“ zakona o pušenju na javnim mestima njima ne pada na pamet da se odreknusvojevrsnog terora koji balkanski pušači, nezavisno od političkog, verskog i nacionalnog opredeljenja smatraju nekom vrstom svog stečenog „prirodnog prava“.
Primer 2. Ivica Dačić je po gotovo svim anketama u poslednje vreme proglašavan za najboljeg, ili, ako vam je tako lakše, najmanje lošeg ministra u aktuelnoj vladi. Poznajem lično Ivicu Dačića, ali nikada nisam stigao da ga pitam – a i da jesam, verovatno bi pomislio da sam lud – kako je moguće da bukvalno godinama, svakog proleća–leta, centralna beogradska ulica (Srpskih vladara, Kralja Milana) od Terazija do Slavije, u večernjim satima postaje poligon za promenadu obesnih motoraša koji uz zaglušujuću buku i u najvećoj brzini, često i na jednom točku, jure, trkaju se i poziraju, bahato kršeći javni red i uz put ugrožavajući život sebi i drugima. Jedna jedina patrola na licu mesta, ili, eventualno dve, uz adekvatne prateće kazne i problem bi bio rešen. Ali se to godinama ne dešava i šikaniranje prolaznika u centru grada traje neprestano. Ljudi su se u početku zgražali, glasno negodovali, osvrtali i pitali šta radi policija... Ali u poslednje vreme primećujem kao da su se već navikli i nekako oguglali – kao što polako ali sigurno oguglavamo na skoro sve što nam se lično i kolektivno događa. Plus što, ako stvar sa javnim redom i zakonom tako stoji u srcu Beograda, mogu samo da zamislim šta se sve zbiva i kako li država (ne)funkcioniše u onim delovima kroz koje svakodnevno ne prolaze novinari i ambasadori, a političari navraćaju samo u vreme predizborne kampanje.
Primer 3. Takođe Beograd, centar. Ulica Dečanska (Moše Pijade), usko grlo izmeću Doma omladine i Trga Nikole Pašića. Uvek velika gužva, u špicevima gotovo nesnosna. E, u toj ulici, usred bela dana i podnevnog špica (uključujući i petak po podne) godinama gledam kako se zaglavljuje kamion „Gradske čistoće“ i prazni okolne kontejnere. A nikada ga na tom mestu nisam zatekao uveče ili noću.
Odmah da se razumemo, uz nekoliko svetlih izuzetaka, saobraćajne gužve postoje u manje-više svim metropolama. (Ko hoće mir neka se preseli u Žagubicu, južni Banat ili istočnosrbijanske varošice, pa nek uživa.) Ne mislim, dakle, da je gužva u milionskom gradu samo po sebi nešto skandalozno. Ali ne mogu da verujem da se godinama niko nije setio da pražnjenje kontejnera u i inače prezakrčenom centru prebaci u noćnu smenu.
Primer 4. U skladu sa novim vremenom i „evropskim tokovima“ jeste i povećana briga za zaštitu i prava životinja. Na stranu to što mislim da u tome ima preterivanja, ali, u principu, ljubav prema životinjama je lepa stvar. Razume se, kao i u svemu drugom, i tu ima iskrenih ljubitelja i posvećenika, ali i sitnih profitera i lažnih dušebrižnika koji su spremni čak i da obogaljuju životinje da bi povodom toga organizovali kampanje i dizali medijsku halabuku. Tako je slučaj osakaćene „keruše Mile“ svojevremeno danima zaokupljao pažnju javnosti, neuporedivo više od ubogaljenih radnika i upropaštenih fabrika širom Srbije. Ali, dobro, radnička klasa je „aut“, kućni ljubimci su „in“. To je svetski trend. Mi „hoćemo da živimo kao sav normalan svet!?“ Hmm. Ali u tom „normalnom“ svetu – na stranu to što ga ne treba previše idealizovati – uz prava idu i obaveze i odgovornost. A pitam se koliko vas je videlo da ovdašnji kučkari i kerovođe po parku i ulici skupljaju izmet za svojim ljubimcima?
Verovatno se nađe poneko, ali to je apsolutna i ubedljiva manjina. A po zakonu su obavezni da to čine. I po Parizu, Londonu i drugim evropskim gradovima možete na svakom uglu videti savesne vlasnike sa lopaticama i kesama. O obaveznim povocima i korpama da i ne govorimo.
Siguran sam da svako od čitalaca može navesti barem nekoliko sličnih ili mnogo gorih primera iz svog iskustva i okruženja. Ja sam ovaj put namerno uzimao one „sitne“ i bezazlene, da ostrašćenost i polarizacija oko velikih tema ne bi zamaglila suštinu. Naime, naša aktuelna nevolja, po mom mišljenju, jeste to što smo „izgubili korak“ i upali u nepovoljan istorijski ritam, koji se, pored ostalog, manifestuje i u pogubnoj, zakasneloj jurnjavi za svetim gralom „evrointegracija“ u trenutku kada se ovaj sve više ispostavlja kao fatamorgana. Ali lenjost, površnost, javašluk, zavist, licemerje i tromost misli i duha jesu i ostaju najveće zlo i naša društvena nesreća bez obzira na to kojim putem idemo.
Hoću reći – nema tog puta, ni na istoku ni na zapadu, kojim se možemo spasti ukoliko svi pošteno ne zasučemo rukave, u bukvalnom i u prenosnom smislu.
Zato, gospodo „evropejci“, „patriote“, „desni“, „levi“ i ostali, hajde da, za početak, malo sredimo svoje sobe, ulice, dvorišta i institucije.
*Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao“
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 10.04.2012
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
