Izvor: Politika, 23.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bombardovanje koje nije proglašeno ratom

Pre tačno deset godina NATO je započeo prvu vojnu akciju u svojoj istoriji – zašto smo, i da li smo morali baš mi da budemo meta

U centru Beograda prošle nedelje su izlepljeni plakati sledećeg sadržaja: „Srbija je svet. NATO protiv Srbije. NATO protiv sveta”.

Jasno je da je reč o još jednoj akciji neke organizacije koja je smatrala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << celishodnim da na ovaj način pokaže svoj patriotizam i podseti na najveću traumu naše najnovije istorije, na desetogodišnjicu početka NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije (čitaj Srbije). Na današnji dan, 24. marta 1999, tačno u 20:38, prve rakete su pogodile vojne ciljeve u Batajnici.

Bio je to početak žestokog vazdušnog bombardovanja od strane najveće vojne alijanse za koju svet zna, u operaciji koju njeni zvaničnici nijednom nisu oficijelno nazvali ratom. Za njih je to bila „vazdušna kampanja”, operacija „Sjedinjena snaga”.

Naravno, mi to nismo mogli da doživimo drugačije nego kao brutalnu agresiju, koja će potrajati čitavih 11 nedelja, da bi se završila „Kumanovskim sporazumom” koji su i NATO i rukovodstvo SRJ i Srbije proglasili svojom pobedom. Ko je poražen videlo se tek kasnije, kada smo prebrojali žrtve, izračunali štetu i povukli se sa Kosova i Metohije – zbog čega je sve to i počelo.

NATO napad je, bez sumnje, bio kreščendo procesa rastakanja bivše, one velike Jugoslavije (SFRJ), vrhunac nesporazuma Srbije sa svetom (i sveta sa Srbijom). Zašto smo – i da li smo morali baš mi da budemo meta, poligon na kome će NATO, uoči svog poluvekovnog jubileja, pronaći novi razlog postojanja, a Amerika redefinisati smisao svoje globalne superiornosti i liderstva?

Da li je ovaj rat mogao da bude izbegnut? Naravno da jeste, sve u čemu učestvuju ljudi može da ima i drugačiji tok. Ne može se reći ni da je sve bilo samo nesrećan sticaj okolnosti: sve je rezultat jedne, sudeći po ishodu, ne baš mnogo promišljene politike, konflikta međusobno suprotstavljenih nacionalnih ciljeva, državničke kratkovidosti, vlastoljubivosti i nerazumevanja realnosti.

Koreni su, istina, duboki, ali neposredni povodi su skorašnji. U središtu je konačni neuspeh političkog eksperimenta zvanog Jugoslavija, njene nemogućnosti da umesto (jedno)partijskog nađe demokratski razlog svog postojanja i trajanja, što je dovelo do njenog okrutnog rastakanja.

Kriza na Kosovu bila je i uvod i završni čin te drame. U objašnjenju sleda događaja koji su doveli do „asimetričnog rata” Srbije protiv (zapadnog) sveta, možda je najsvrsishodnije poći od Dejtona, konferencije koja je okončala rat u Bosni.

U Dejtonu, koji je okupio sve lidere sa prostora bivše Jugoslavije, nije bilo stolice za predstavnike Kosova i Metohije, autonomne pokrajine Srbije, koja je u SFRJ, sa Vojvodinom, imala status „konstitutivnog elementa”, da bi ga izgubila u Miloševićevoj „antibirokratskoj revoluciji”.

Za Kosovo tamo nije bilo mesta, jer da je na tome insistirano, administracija tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona ne bi mogla da se zakiti značajnim spoljnopolitičkim uspehom. Istini za volju, problemi kosmetskih Albanaca u tom momentu nisu internacionalizovani. Problem postoji: Albanci predvođeni umerenim Ibrahimom Rugovom, u to vreme traže samo „široku autonomiju”, bojkotujući organe Srbije i stvarajući svoje paradržavne institucije.

Amerika, ključni arbitar u formirajućem poslehladnoratovskom poretku, ne meša se mnogo u kosovski problem. Nevoljno, na Balkanu se aktivira tek povodom Bosne, čija se agonija, rekosmo, raspliće u Dejtonu, naravno, uz ključno američko usmeravanje.

Kad je, posle toga, Slobodan Milošević stekao oreol „faktora mira i stabilnosti na Balkanu”, Albanci, razočarani zbog propuštene prilike da realizuju svoje nacionalne ambicije, menjaju strategiju. Umesto pasivnog otpora, okreću se nasilju. Prve oružane akcije protiv snaga reda Srbije počinju već 1996, a umerene zamenjuju ekstremisti. Već 1998, autonomija za Albance nije više opcija. Na scenu stupa OVK, čiji lideri ne žele ništa manje od nezavisnosti.

U proleće 1998, SAD smatraju OVK terorističkom organizacijom. Ambasador Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD, na susretu sa novinarima u Beogradu u februaru, nedvosmisleno kaže da je OVK „bez sumnje teroristička grupa”. I Savet bezbednosti poslednjeg dana marta 1998, osuđujući upotrebu sile „od strane srpskih snaga”, u Rezoluciji 1160, osuđuje i „terorističke akcije OVK”. Pa kako su onda ti teroristi za kratko vreme uspeli da se preobrate u respektabilne zapadne saveznike?

Bio je to opet rezultat kako domaće političke konfuzije, tako i međunarodnog prilagođavanja novim realnostima na terenu. Milošević u aprilu organizuje referendum protiv međunarodnog uplitanja u rešavanje problema na Kosovu, da bi samo posle nekoliko dana, pregovarajući sa Holbrukom, pristao da se u američkoj režiji sastane sa Rugovom.

Malo potom Holbruk se slika sa liderima OVK kojima je na kolenima „kalašnjikov”. I od tog momenta kao da počinje odbrojavanje: u svetskom javnom mnjenju se sa novim intenzitetom reaktivira imidž Srba kao isključivo „loših momaka”, a Albanaca kao njihovih žrtava. Milošević veruje da albansku pobunu, iako je već pridobila moćne saveznike, može da slomi silom i u okolnostima kada u Vašingtonu ponovo jača uverenje da on razume samo jezik sile. Kad su počele da stižu prve neuvijene pretnje da će se Amerika i vojno angažovati, on se glasno pita „da li su Amerikanci toliko ludi da nas bombarduju”.

A onda prihvata ono za šta je samo pre pola godine tražio saglasnost naroda da ne prihvati – internacionalizaciju. U sporazumu sa Ričardom Holbrukom pristaje na verifikacionu misiju od 2.000 posmatrača OEBS-a i na neograničeni NATO nadzor vazdušnog prostora iznad Kosova...

Taj sporazum se raspao do kraja godine, jer ga je OVK sasvim ignorisala, primenjujući taktiku provokacija srpskih snaga, kako bi iznudila intervenciju. Čekao se samo okidač – i on je došao posle događaja u selu Račak, koji je predstavljen kao masakr nad nedužnim Albancima. U realnosti, bio je to slučaj koji je, kao i pre toga sarajevske Merkale, „spinovan” tako da posluži kao detonator. I uspelo se: Račak je bio prekretnica u američkom pridobijanju evropskih saveznika za „odlučnu akciju” protiv Miloševića, i vetar u leđa jastrebovima u administraciji predsednika koji se našao zapetljan u švalerskoj aferi sa Monikom Levinski i „impičmentu”.

Pripremeza bombardovanje, prema naknadnim saznanjima, trajale su sedam meseci, dakle započete su mnogo pre konferencije u Rambujeu. Živorad Kovačević, u svojoj veoma dokumentovanoj knjizi „Amerika i raspad Jugoslavije”, ove pregovore je, sa navođenjem mnoštva argumenata, nazvao „alibi diplomatijom” – simuliranjem odlučnosti da se nešto preduzme u rešavanju problema, ali bez stvarne namere da se problem reši. U toj simulaciji, po Kovačeviću, učestvovale su sve tri strane. Kad su na kraju postavljeni uslovi koje Milošević nije mogao da prihvati – alibi za bombardovanje je bio spreman.

Bombardovanje je izvedeno bez autorizacije Saveta bezbednosti, jer bi takva saglasnost, čak i da je isposlovana, bio presedan koji bi NATO savezu vezivao ruke za neke buduće akcije. Bombardovanje je imalo tri cilja: da pokaže NATO odlučnost, da skine Miloševića i da umanji vojne potencijale Srbije za „agresiju protiv Kosova”.

Trebalo je da traje kratko, ali se pokazalo da je to bila pogrešna računica. Pa ipak, na kraju se potvrdilo da sila nema obzira – „šizele” i „smirele” su utihnule tek 10. juna. Milošević se održao, ali ne zadugo. Srbija je opustošena i račun za to se još plaća. Kosovo je tamo gde je – priznato od jedne trećine članica UN i nepriznato od dve trećine, ali Srbije tamo (uglavnom) nema.

U mnogim izjavama i knjigama u međuvremenu je opovrgnuta propaganda da je motiv za bombardovanje bio humanitarni – razlozi su bili politički. To dakle nije bio „dobar rat” kakvim je predstavljen. To je bio test kredibiliteta i kapaciteta NATO, što je bio i ostao vitalni američki interes. A mi smo se samo zgodno namestili...

Milan Mišić

[objavljeno: 24/03/2009]

Nastavak na Politika...