Izvor: Vostok.rs, 15.Maj.2011, 20:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Avganistan
15.05.2011. -
Kod većine Rusa reč Avganistan stvara čvrstu asocijaciju na reč „rat". Skoro svakodnevna saopštenja o bombardovanjima, dizanjima u vazduh, zasedama i - žrtvama, žrtvama, žrtvama" Svake godine od ruku različitih vojnih grupacija, kao i od avionskih napada armije NATO, gine više od tri hiljade ljudi, i to najviše – mirnih građana. Ginu i vojnici Međunarodnih snaga za očuvanje bezbednosti. Od početka 2011. godine poginulo je više od stopedeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << ljudi, uglavnom Amerikanaca. Ministar odbrane SAD Gejts je izjavio da će u borbama kojima treba da se dođe do novog pozitivnog preloma situacije, u maju i junu, izginuti još više ljudi.
Bez obzira na to, mi smo ovog puta u Avganistan otputovali sa drugačijim ciljem – da bi smo videli izdanke mirnog života. Do skora se za tvrđavu mira i stabilnosti mogla smatrati provincija Balh, koja je ime dobila po nazivu najstarijeg grada. Smatra se da se pre oko 4.000 godina na tom mestu utvrdilo nekoliko arijevskih plemena, koji su osnovali Baktriju, sadašnji Balh. Arapski geografi su ga nazvali „Um-al-bilad" – „majka svih gradova", smatrajući ga za najstariji grad na svetu. Prema mišljenju mnogih letopisaca, avganistanski Balh u stvari predstavlja mitski grad Šambalu. Pre više od tri hiljade godina tu je počeo da propoveda Zaratustra, tu je ponikao svetski poznati sufi Dželal ad-din Rumi, a 980. godine se tu rodio poznati mislilac, lekar, matematičar i astronom Abu Ali Ibn Sena (Avicena).
Sada se centar provincije Balh nalazi u velikom gradu Mazari-Šarifu koji leži na Velikom svilenom putu. U svoje vreme njime je išlo na hiljade piligrima da bi se poklonilo „najblagorodnijoj grobnici" (to je prevod naziva grada) četvrtog kalifa Alija, brata u drugom kolenu proroka Muhameda, koga su posebno poštovali muslimani – šiiti. Zahvaljujući toj sahrani Mazari-Šarif se smatra za svetu zemlju. Nije slučajno što se upravo tamo održavaju najmasovnije svečanosti u vezi sa Navruzom – Novom godinom, koji je kao praznik poznat još iz dozoroastrijskih vremena. Slavljen je čak do 7. veka pre n.e. U državi Ahemenida (6. – 4- v. pre n.e.) i Sasainida (3. – 7. vek n.e.) Navruz je smatran za najvažniji praznik.
Spuštajući se korenovima sve do tradicija drevnih ratara Bliskog Istoka i Centralne Azije, praznik ne samo da je preživeo arapsko osvajanje, već je postao i neraskidivi deo kulture mnogih naroda koji ispovedaju islam, među njima i Avganistanaca, koji nisu zaboravili svoje drevne običaje. Svake godine se iz čitavog Avganistana i okolnih država na taj praznik u Mazari-Šarif stiču desetine hiljada gostiju, uključujući i najvažnije – ministre, poslanike, ambasadore, gubernatore, generale, predstavnike UN, Evrosaveza i dr. Dok praznik traje škole su na raspustu, a odrasli se odmaraju tri, pa i četiri dana. Svaka avganistanska porodica se trudi da za Navruz bude praznična trpeza. Otprilike dve nedelje pre tog dana se u tanjiriće seju pšenica ili sočivo. Do praznika njihovi zeleni izdanci treba da dostignu dužinu od 5 – 7 santimetara i da postanu glavni ukrasi na stolu, simbolišući rođenje novog života. Smatra se da Nova godina nastupa pošto se na trgu Mauzoleja svetoj Alija digne visoki jarbol, ukrašen velikim šarenim komadima platna. Ako neko uspe da uhvati makar komadić prošlogodišnjeg platna, sreća će njegovom posedniku biti obezbeđena za čitavu godinu, te zato zbog njih često dolazi do pravih tuča.
Drugi novogodišnji praznični centar Mazari-Šarifa predstavlja ravna poljana, velika nekoliko hektara, koja se nalazi odmah uz gradski elevator, sagrađen 80-h godina od strane sovjetskih stručnjaka. Na njoj se od ranog jutra sakupljaju stotine odvažnih, žestokih konjanika. To su bozkaši (na pers. – deranje jaraca). Suština igre nije komplikovana. Sedeći na konju konjanik treba sa zemlje da dohvati zaklanog jarca ili mlado tele i sa njime da proskače preko čitavog polja, pa oko kontrolnog stuba, i da se vrati i baci životinju pred tribinu na kojoj su počasni gosti. Jednostavno? Pa onda pokušajte da, tesno okruženi desetinama suparnika, vrlo sličnih vama, to učinite. Svaki od njih u zubima ima nagajku (kratak bič od remenja), kojom bi sa zadovoljstvom ošinuo ne samo svog konja, već i onog susednog, pa usput i suparnika. Baš zato su konjanici obučeni u debele „čapane" (dolame), sa kožnim čizmama vrlo visokih sara, sa debelim čupavim papahama (šubarama), a mnogi i sa sovjetskim tenkovskim šlemovima na glavi.
Specijalnu, ako ne i glavnu ulogu u toj borbi igraju konji. Posebno ih biraju, treniraju, vaspitavaju. Dobar konj zna sa koje strane da priđe životinji kako bi konjaniku bilo zgodnije da je dohvati, ume bokom da odgurne suparnika, da se zastrašujuće propne, da ugrize drugog konja za greben na vratu, da se probije kroz gomilu i da, ukoliko pobedi lepo poigra pred gledaocima, pa čak i da se pokloni. Bozkaši je komandna igra, uloge svih učesnika su strogo određene. Postoje napadači, zaštitnici, kapiteni ekipa, razvodnici. Čini mi se da se u tom takmičenju najpotpunije projavljuje suština karaktera Avganistanaca – nezavisnog, snažnog, trpeljivog, hazarderskog. Svečanost se završava kasno noću jarkim, šarenim vatrometom.
Bezbednost svečanosti obezbeđuju avganistanska armija i policija. Još pre nekoliko godina gubernator provincije – Muhamad Ata - je odbio „usluge" stranih armija, koje ovde na putevima praktično uopšte ne možeš da vidiš. Važno je da je u provinciji praktično potpuno prekinuta i proizvodnja droge. Mada nije bilo tako davno, kada je mak za opijum rastao duž puteva - bez sakrivanja. Ko nije imao zemlju – gajio ga je u olucima pod osiguračima isto onako, kako naše domaćice gaje rasad paradajza - na krovovima kuća"
Posle svega, u prilično miran grad su krenule investicije, gradi se na sve strane, uz pomoć Uzbekistana je iz Hajratona sagrađena železnička pruga – što je za Avganistan neverovatna retkost, ali će njeno korišćenje omogućiti da se u velikoj meri poveća robna razmena sa republikama Centralne Azije i Rusije. Da bi se stimulisalo privatno ulaganje, gubernator je najveća gradska raskršća podelio krupnim biznismenima, a među Avganistancima ima i multimilionera, čak i milijardera, samo što, kako bi izbegli neprijatnosti, oni više vole da žive u inostranstvu – u Dubaiju, Indiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji. Eto, svaki takav „trgovac" se sada trudi da „njegova" raskrsnica bude najbolja.
Govoreći o ekonomiji provincije Balh, ne možemo da ne spomenemo fabriku veštačkog azotnog đubriva, koje se zove Kud-e Bark, koji su još 1973. godine sagradili (takođe ) sovjetski stručnjaci. Na nekoliko kilometara od nje, uz vođenje računa o ruži vetrova sagrađeno je specijalno naselje za radnike i specijaliste, koji su imali sve – od džamije do bazena i doma kulture.
Od tada je prošlo skoro 40 godina. Bez obzira na višekratne smene vlasti fabrika, praktično, nije zaustavljala rad. I to bez i jednog kapitalnog remonta! Kapacitet proizvodnje se, naravno, smanjio. Sada on iznosi samo četvrtinu početnog – oko 20.000 t đubriva mesečno, ali je i to neverovatno! Takođe, praktično je nemoguće da se u fabrici zaposli neko sa strane. Sva radna mesta su odavno postala nasledna. Pristigla su deca i unuci osnivača fabrike, i svi oni sa poštovanjem pominju „šuravi" (sovjete) i nadaju se da će se oni vratiti.
Prema proceni specijalista, za osnovnu rekonstrukciju fabarike potrebno je oko 30 miliona dolara, ali Rusija nikako ne uspeva da nađe zajednički jezik sa avganistanskom politikom, a Amerikancima, koji samo na održavanje svojih vojnih baza troše nekoliko milijardi dolara mesečno, ta fabrika uopšte nije interesantna.
O razvoju ekonomije Avganistana na strateškom planu predstavnici zapadne koalicije i ne razmišljaju, a to je ono osnovno, što bi moglo da promeni situaciju u zemlji i regiji na bolje. Danas se veliki deo stanovništva smrzava u paklenom, bezizlaznom siromaštvu. Ti ljudi jednostavno nemaju šta da na ovom svetu izgube. Zato je socijalna baza pokreta „Taliban" toliko široka da uopšte nema problema pri popunjavanju redova boraca – potencijalni osuđenici na smrt, spremni da po cenu života izvrše teroristički akt, čekaju u redu. A još tu skoro takav se postupak smatrao za najveći mogući greh. Pravovernik nema pravo da raspolaže svojom dušom, jer mu je nju poklonio Alah, i samo on sme da mu je oduzme. Samoubice su čak sahranjivane posebno, van zajedničkog groblja.
Ponekad postoji osećaj da se u Avganistanu igra grandiozna predstava, u kojoj svako od glumaca igra svoju ulogu, i pokušava da izvuče korist za sebe. Danas u Avganistanu 47 zemalja ima predstavnike svojih oružanih snaga, ukupne brojnosti oko 200.000 vojnika i oficira, ne uzimajući u obzir mnogobrojne bezbednosne agencije, čiji je zadatak da prate kolone i da čuvaju objekte, u koje spadaju i vojne baze. To je već mnogo veće od Ograničenog kontingenta sovjetske vojske 80-h godina. A mi smo tamo ratovali protiv polovine sveta i dobili smo vrlo opipljive rezultate – ekonomija se stabilno razvijala, formiran je značajan sloj radne i intelektualne inteligencije, avganistanska armija je bila tako spremna, naoružana i, najvažnije, motivisana, da je mogla samostalno da bitke rešava pobedama. Pri tom su glavni sponzori rata – SAD i Saudi Arabija svake godine ulagali milijarde dolara u naoružavanje mudžahedina, uključujući i isporuke prenosnih zenitno-raketnih kompleksa „Stinger", italijanskih mina koje je proizvodio „Fijat", brdske opreme, uređaja za istovremenu paljbu i tako dalje. Danas ne možeš da pozavidiš Međunarodnim snagama za pomoć u bezbednosti, na čijem su čelu SAD. Njihovi finansijski troškovi rastu ogromnom brzinom, i već se približavaju trilionu dolara, broj izginulih svuda izaziva masovno nezadovoljstvo, a „Nerušiva sloboda" je mnogo dalje, nego 2001. godine.
Objavljena američka odluka o početku povlačenja vojske iz Avganistana u ovoj godini je izazvala takvo oduševljenje kod talibana da se oni, reklo bi se – otvoreno rugaju pokušajima koalicije da sa njima započne ozbiljne pregovore. Da se jednostavno obrišu i sasvim nestanu Amerikanci ne žele jer, ipak – kako bilo da bilo – oni predstavljaju „svetskog žandarma". Sada Vašington rešava zadatak kako da se stabilizuje u toj regiji, kako bi se okačio o vrat Pakistanu, Iranu, Indiji, Kini, Uzbekistanu i Tadžikistanu, te kako bi oslabio i uticaj Rusije u zemljama Centralne Azije" Avganistanci tvrde da su upravo zbog toga SAD zainteresovane za nastavak konflikta u Avganistanu, jer bi inače bilo teško opravdati prisustvo njihove armije u toj regiji.
Iz tog ili iz nekog drugog razloga danas u Kabulu preduzimaju neverovatne pokušaje da bi proturili zakon o formiranju stalnih stranih vojnih baza, koje su de-fakto odavno izgrađene. Da bi se stiglo do nivoa de-jure ostalo je samo malo; novoizabrani avganistanski parlament, najverovatnije, iz mnogih razloga se neće mnogo protiviti, te će taj zakon biti prihvaćen.
Izbori u donji dom parlamenta – „Volusi džirgu" su održani još 18.09 2010. godine, ali je zvanično inauguraciono zasedanje, uz prisustvo predsednika Hamida Karzaja, komandanta snaga SAD u Avganistanu, generala Dejvida Petreusa, šefova inostranih diplomatskih misija, održano tek 26.01.2011.
Administraciju avganistanskog predsednika ne raduje mnogo sastav novog parlamenta. Zbog složene vojne situacije na jugu i istoku zemlje koje većinom naseljavaju Paštuni, u mnogim „ulusvali" nije bilo izbora, čak oni nisu održani ni na nekim izbornim mestima u provincijskim centrima. Zato se učešće „državotvorne" nacije – Paštuna u parlamentu smanjilo za 8, a broj „nacionalnih manjina", na primr Hazara, porastao za 18.
Mnogi posmatrači, na primer iz Centra za proučavanje savremenog Avganistana, počeli su da procenjuju mogući raspored snaga. Prema njihovim proračunima, danas parlament po nacionalnom sastavu izgleda ovako: Paštuni - 98, Tadžikistanci – 72, Hazari -52, Uzbekistanci – 19, predstavnici ostalih nacionalnosti – 8 poslanika.
Očekuje se da će drugi saziv Volusi džirge biti opozicioniji u odnosu na dvorac „Arg" , od prvog. Ubeđeni protivnici političkog kursa Hamida Karzaja mogu da postanu doktor Mehjaudin Mehdi, Hafiz Mansur, Ahmad Behzad, Mohamad Akbari, Latif Pidram, Fauzija Kofi, Ramazan Bašardost i neki drugi poslanici.
Sa svoje strane, Hamid Karzaj može da računa na podršku poslanika, koje kontrolišu vice-prezidenti – maršal Fahim i Karim Halili, kao i poslanika koji su bili izabrani zahvaljujući podršci uticajnih članova vlade, krupnog biznisa i nekih zapadnih zemalja.
Sada, dok organi izvršne i zakonodavne vlasti osmatraju jedni druge, oni vode ono, što se zove, izviđanje kroz bitku. Ne razmatraju se krupna, principijelna pitanja. U toku dugačkih organizacionih zasedanja izabran je pi-ar parlamenta. Pri tom sigurni favoriti, najiskusniji političar, učesnik Bonskih sporazuma, Junus Kanuni i bivši lider Islamskog saveza za oslobođenje Avganistana, predsednik Islamskog saveza mudžahedina Avganistana, poznatijeg kao „Alijansa sedmorice" – Abdur Rasul Sajaf, nisu mogli da sakupe dovoljan broj glasova. Na kraju je formirana specijalna komisija na čelu sa uticajnim hazarom, liderom partije „Vahdat", Mohakikom, koji je predložio da se na mesto predsednika izabere malo poznati predstavnik uzbekistanaca Ibragimi. Za Avganistan to nije ništa neobično. Svi se nadaju da će uz slabog rukovodioca njihov lični uticaj biti mnogo veći.
Za prvu probu Hamid Karzaj je podneo na ratifikovanje parlamenta kandidaturu nekoliko ministara, za čija ovlašćenja već nekoliko godina poslanici iz prethodnog saziva donjeg doma nisu glasali u dovoljnom broju. U izvesnoj meri to će biti pokazatelj lojalnosti novog saziva parlamenta. Pri tom svaki poslanik zna da je u rukama predsednika, po rečima baš onog - novoizabranog Mohakika – poteža močuga, te ukoliko se pokaže da je parlament previše nepopustljiv, predsednik se neće ustručavati da je iskoristi.
Radi se o tome, da je 28.12.2010. Hamid Karzaj formirao specijalni sud za ispitivanje kršenja procedure pri izborima u Volusi džigru. Posle nekoliko dana, kandidati koji su izgubili su uspeli da organ, mora se napomenuti - protivustavni, podnese tužbe na izbor približno 400 izabranih poslanika. Nekoliko poslanika je već ostalo bez svojih mandata. A obzirom da je proces izbora u Avganistanu, da se lepo izrazimo, još jako daleko od savršenstva, većina delegata „visi, okačena o čiviluk", što ne može da nema uticaja na rezultate glasanja po mnogim pitanjima. Između ostalog, i u vezi sa nacrtom zakona o izgradnji na teritoriji njihove zemlje stalnih vojnih baza.
Takva perspektiva, sigurno, ne raduje mnoge zemlje, među njima Rusiju, Iran, Uzbekistan, Kinu. Pošto to zna, Hamid Karzaj je izjavio da će se prilikom donošenja odluke voditi računa o mišljenju suseda, ali to je samo dobar stav pri gubitnoj igri. Uostalom, Avganistan je svakako nepredvidljiva zemlja. I poslanici imaju svoje poluge za uticaj na izvršnu vlast. Ali to je već druga priča"
Danas je rezidencija predsednika Hamida Karzaja.
Vjačeolav Njekrasov,
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
