Izvor: TvojPortal.com, 29.Mar.2011, 01:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

24. mart 1999. Podsećanje: tekst profesora Majkla Čosidovskog

24. mart. 1999.: Podsećanje na rat koji je NATO vodio protiv Jugoslavije: kosovski „borci za slobodu“ koje je finansirao organizovani kriminal


Profesor Majkl Čosidovski
Global Research, 24. mart 2011.
Pre dvanaest godina, 24. mart 1999. je označio početak vazdušnog bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a. Bombardovanja koja su trajala gotovo tri meseca, bila su praćena vojnom invazijom (pod sumnjivim mandatom UN) i ilegalnom okupacijom provincije Kosovo i Metohija. U toku prošle nedelje, takozvana međunarodna zajednica, podržana od Saveta Bezbednosti UN zahtevala je bombardovanje Libije, suverene države, navodno da bi se zaštitili životi civila pod motom „Odgovornost za zaštitu“.

Tajne operacije, vojne strategije primenjene u Libiji, a da ne pominjemo proces medijskog dezinformisanja nose lukavo podsećanje na Jugoslaviju 1999. godine. Kampanja „humanitarnog bombardovanja“ Libije je integralni deo vojne strategije koja se sastoji u uništavanju civilne infrastrukture zemlje. To je „kopiraj i nalepi“ prethodnih poduhvata „humanitarnog bombardovanja“ uključujući bombardovanje Jugoslavije 1999. i vojnu kampanju i okupaciju Iraka 2003. godine.

Vojna tehnologija koja se danas primenjuje protiv Libije je daleko sofisticiranija i preciznija. 1.999., kada je Beograd bio bombardovan, dečja bolnica je bila objekat vazdušnih napada. Nju su vojni planeri izdvojili kao stratešku metu.

NATO je priznao da je to uradio, ali da bi „sačuvali živote“ novorođenih, oni nisu ciljali deo bolnice gde su boravile bebe, već su umesto toga ciljali zgradu u kojoj je bio smešten generator struje, što je značilo da nema više struje za inkubatore, i što je značilo da čitava bolnica uništena u svakom smislu i za sve svrhe i mnoga od dece su umrla.

Ja sam posetio tu bolnicu godinu dana nakon bombardovanja u junu 2000. godine i video sam svojim sopstvenim očima kako su oni to uradili sa krajnjom preciznošću. To su ratni zločini počinjeni korišćenjem najrazvijenije vojne tehnologije upotrebom NATO-vih takozvanih pametnih bombi.

U Jugoslaviji, civilna privreda je bila meta: bolnice, aerodromi, vladine zgrade, proizvodnja, infrastruktura, da ne pominjemo crkve iz 17. veka i istorijsko i kulturno nasleđe zemlje. Članak koji sledi fokusiran na UČK, napisan i objavljen u Aprilu 1999., dokumentuje veze UČK sa organizovanim kriminalom i Al-Kaidom.
Majkl Čosidovski, 24. mart 2011. godine

Oglašeno od globalnih medija kao humanitarna misija za očuvanje mira, nemilosrdno bombardovanje Beograda i Prištine od strane NATO-a daleko prevazilazi kršenje međunarodnog prava. Dok je Slobodan Milošević demonizovan, portretisan kao beskrupulozni diktator, Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je podržavana kao ponosni nacionalni pokret koji se bori za prava etničkih Albanaca. Istina je u stvari da je OVK (p)održavao organizovani kriminal sa prećutnim odobrenjem Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.

Sledeći šablon ustanovljen tokom rata u Bosni, javno mnjenje je bilo pažljivo dovođeno u zabludu. Više milijardi vredna balkanska trgovina narkoticima je igrala ključnu ulogu u „finansiranju konflikta“ na Kosovu u skladu sa zapadnim ekonomskim, strateškim i vojnim ciljevima. Opširno dokumentovane od strane evropskih policijskih dosijea, potvrđene brojnim studijama, veze Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) sa kriminalnim sindikatima u Albaniji, Turskoj i Evropskoj Uniji bile su poznate zapadnim vladama i obaveštajnim agencijama još od sredine 1990.-ih.

„... Finansiranje gerilskog rata na Kosovu postavlja ključna pitanja i do krajnjih granica dovodi u pitanje „etičnu“ spoljnu politiku. Da li bi Zapad trebalo da podrži gerilsku armiju za koju izgleda da je delimično finansirana od strane organizovanog kriminala“.

Dok su se vođe OVK rukovale sa američkom državnom sekretarkom Medlin Olbrajt u Rambujeu, Europol (Evropska policijska organizacija sa sedištem u Hagu) je „pripremao izveštaj za evropske ministre unutrašnjih poslova i pravde o povezanosti između OVK i albanskih narko gangova“. U međuvremenu, pobunjenička armija je vešto promovisana od strane globalnih medija (u mesecima koji su prethodili NATO bombardovanju) kao široki zastupnik interesa etničkih Albanaca na Kosovu.

Sa vođom OVK Hašimom Tačijem (29-ogodišnjim „borcem za slobodu“) imenovanim za glavnog pregovarača u Rambujeu, OVK je postala de fakto kormilar mirovnog procesa u korist etničke albanske većine i to uprkos njenim vezama sa trgovinom droge. Zapad se oslanjao na svoje OVK marionete da bi stavio pečat na sporazum koji bi transformisao Kosovo u okupiranu teritoriju pod upravom Zapada.

Ironično, Robert Gelbard, američki specijalni izaslanik za Bosnu, opisao je OVK prošle godine kao „teroriste“. Kristofer Hil, glavni američki pregovarač i arhitekta sporazuma u Rambujeu „je takođe bio snažan kritičar OVK zbog njenih navodnih poslova sa drogom“. Štaviše, jedva nekih dva meseca pre Rambujea, američko Ministarstvo spoljnih poslova je priznalo (na osnovu izveštaja posmatračke misije SAD) ulogu OVK u terorisanju i proterivanju etničkih Albanaca:

„... OVK uznemirava i kidnapuje svakog ko dođe u policiju,... predstavnici OVK su pretili seljanima da će ih ubiti i spaliti njihove domove ako se ne priključe OVK [proces koji se nastavio od NATO bombardovanja]... Maltretiranje od strane OVK je dostiglo takav intenzitet da su stanovnici šest sela u regionu Štimlja „spremni da beže“.

Podržavajući „slobodarski pokret“ sa vezama sa trgovinom narkotika, čini se da je Zapad takođe imao nameru da zaobiđe civilni Demokratski Savez Kosova i njegovog lidera Ibrahima Rugovu koji je pozivao na okončanje bombardovanja i izrazio svoju želju da pregovara o mirnoj nagodbi sa jugoslovenskim vlastima. Vredi prisetiti se da je samo nekoliko dana pre njegove konferencije za štampu 31. marta, OVK objavila da je Rugova (zajedno sa tri druga lidera uključujući Fehmija Aganija) ubijen od strane Srba.

Tajno finansiranje „boraca za slobodu“

Sećate li se Olivera Norta i Kontraša? Šablon na Kosovu je sličan drugim tajnim operacijama CIA u Centralnoj Americi, Haitiju i Avganistanu gde su „borci za slobodu“ finansirani kroz pranje novca od droge. Od početka Hladnog Rata, zapadne obaveštajne agencije su razvile složeni odnos sa ilegalnom trgovinom droge. U slučaju za slučajem, novac od droge opran u međunarodnom bankarskom sistemu je finansirao tajne operacije.

Prema autoru Alfredu Mekkoju, šablon tajnog finansiranja je ustanovljen tokom rata u Indokini. 1960.-ih, maoistička armija u Laosu je bila finansirana trgovinom narkotika kao deo vojne strategije Vašingtona kombinovanih snaga neutralističke vlade princa Suvane Fume i Patet Lao.

Model narko politike uspostavljen u Indokini od tada je kopiran u Centralnoj Americi i Karibima. „Rastuća kriva uvoza kokaina u SAD“, napisao je novinar Džon Dindžiz „pratila je gotovo u potpunosti oticanje američkog oružja i vojnih savetnika u Centralnu Ameriku“.

Za oružane snage u Gvatemali i Haitiju, kojima je CIA pružala tajnu podršku, bilo je pozanto da su uključene u trgovinu narkoticima u Južnoj Floridi. I kao što je otkriveno u aferi Iran-Kontra i skandalima Banke za međunarodne kredite i trgovinu (BCCI), postojali su čvrsti dokazi da su tajne operacije bile finansirane kroz pranje novca od droge. „Prljavi novac“ recikliran kroz bankovni sistem – često kroz anonimnu kompaniju ljušturu – postajao je „tajni novac“, korišćen za finansiranje različitih pobunjeničkih grupa i gerilskih pokreta uključujući nikaragvanske kontraše i avganistanske Mudžahedine. Prema jednom izveštaju magazina Tajm iz 1991.:

„Pošto su SAD želele da snabdeju mudžahedinske pobunjenike raketama stinger i drugim vojnim naoružanjem bila im je neophodna puna saradnja Pakistana. Do sredine 1980.-ih, operativa CIA u Islamabadu je bila jedna od najvećih obaveštajnih stanica SAD u svetu. 'Ako je BCCI taka sramota za SAD da iskrene istrage nisu bile sprovedene to ima mnogo veze sa time što su SAD zažmurilena oba oka pred trgovinom heroina u Pakistanu', rekao je jedan obaveštajni oficir SAD.“

Amerika i Nemačka udružuju snage

Od ranih 1990.-ih, Bon i Vašington su udružili snage u uspostavljanju svojih uticajnih sfera na Balkanu. Njihove obaveštajne agencije su takođe sarađivale. Prema obaveštajnom analitičaru Džonu Vitliju, tajna podrška kosovskoj pobunjeničkoj armiji je uspostavljena kao zajednički poduhvat CIA i nemačke Bundes Nachrichten Dienst (BND) (koja je prethodno igrala ključnu ulogu u uspostavljanju desničarske nacionalističke vlade pod Franjom Tuđmanom u Hrvatskoj). Zadatak da stvori i finansira OVK je prvobitno bio dat Nemačkoj: „Oni su koristili nemačke uniforme, istočnonemalko nairužanje i bili su finansirani, delimično, novcem od droge“. Prema Vitliju, CIA je potom bila ključna u obučavanju i opremanju OVK u Albaniji.

Tajne aktivnosti nemačke BND su bile konzistentne sa namerom Bona da proširi svoj „Lebensraum (životni prostor)“ na Balkan. Pre početka građanskog rata u Bosni, Nemačka i njen ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer su aktivno podržavali secesiju; ona je „diktirala tempo međunarodne diplomatije“ i pritiskala svoje zapadne saveznike da priznaju Sloveniju i Hrvatsku. Prema organizaciji Geopolitical Drug Watch, i Nemačka i US su favorizovale (iako ne zvanično) formiranje „Velike Albanije“ koja bi obuhvatala Albaniju, Kosovo i delove Makedonije. Prema Šonu Đervaziju, Nemačka je tražila ruku pomoći među svojim saveznicima „da ostvari ekonomsku dominaciju u čitavoj Srednjoj Evropi“.

Islamski fundamentalizam i podrška za OVK


„Tajni plan“ Bona i Vašingtona se sastojao u potpaljivanju nacionalističkih pokreta za oslobođenje u Bosni i na Kosovu sa krajnjom svrhom destabilizovanja Jugoslavije. Potonji cilj je takođe ostvaren „zatvaranjem očiju“ pred navalom najamnika i finasijskom podrškom od islamskih fundamentalističkih organizacija.

Plaćenici koje su finasirali Saudijska Arabija i Kuvajt su se borili u Bosni. A bosanski šablon je ponovljen na Kosovu: zabeleženo je da su se mudžahedinski plaćenici iz različitih islamskih zemalja borili rame uz rame sa OVK na Kosovu. Zabeleženo je da su nemački, turski i avganistanski instruktori obučavali OVK u gerilskim i taktikama diverzije.

Prema izveštaju agencije DPA, finansijska podrška iz islamskih zemalja za OVK je kanalisana preko bivšeg albanskog šefa Nacionalne informativne službe (NIS), Baškima Gazidede. „Gazidede, navodno posvećeni Musliman koji je pobegao iz Albanije u martu prošle godine [1997], je trenutno [1998] pod istragom zbog svojih kontakata sa islamskim terorističkim organizacijama.“

Putanja snabdevanja za naoružavanje „boraca za slobodu“ OVK su strme planinske granice Albanije sa Kosovom i Makedonijom. Albanija je takođe ključna tačka tranzita balkanskog puta droge koji snabdeva Zapadnu Evropu heroinom četvrtog stepena. 75% heroina koji ulazi u Zapadnu Evropu je iz Turske. A i veliki deo isporuka droge koji potiče iz Turske prelazi preko Balkana. Prema Upravi za borbu protiv droge (DEA), „procenjuje se da 4-6 metričkih tona heroina polazi svakog meseca iz Turske imajući (preko Balkana) za odredište Zapadn evropu.“ Nedavni obaveštajni izveštaj nemačke Savezne kriminalističke agencije sugeriše da: „su etnički Albanci sada najistaknutija grupa u distribuciji heroina u Zapadnim zemljama korisnicama.“

Pranje prljavog novca

Da bi napredovali, kriminalnim sindikatima uključenim u balkansku trgovinu narkoticima su bili potrebni prijatelji na visokim položajima. Smatra se da krijumčarski prstenovi sa navodnim vezama sa turskom državom kontrolišu trgovinu heroinom preko Balkana „sarađujući blisko sa drugim grupama sa kojima imaju političke ili verske veze“ uključujući kriminalne grupe u Alabaniji i na Kosovu. U ovom novom globalnom finansijskom okruženju, moćni tajni politički lobiji povezani sa organizovanim kriminalom gaje veze sa istaknutim političkim ličnostima i zvaničnicima vojnog i obaveštajnog establišmenta.

Trgovina narkoticima pored toga koristi ugledne banke da pere velike količine prljavog novca. I dok su po sebi daleko od krijumčarskih operacija, moćni bankarski interesi u Turskoj ali uglavnom oni u finansijskim centrima u Zapadnoj Evropi diskretno sakupljaju masne provizije u operacijama pranja novca vrednim više milijardi dolara. Ovi interesi imaju velike uloge u obezbeđivanju sigurnog prolaza isporuka droge na tržišta Zapadne Evrope.

Albanska veza

Krijumčarenje oružja iz Albanije na Kosovo i u Makedoniju je započelo početkom 1992., kada je Demokratska Partija došla na vlast, predvođena od strane predsednika Saljija Beriše. Jedna ekspanzivna podzemna ekonomija i prekogrančna trgovina je ostala neotkrivena. Trgovina u trouglu nafta-oružje-narkotici se u velikoj meri razvila zbog embarga koji je međunarodna zajednica nametnula Srbiji i Crnoj Gori i blokade koju je Grčka primenila protiv Makedonije.

Industrija i poljoprivreda na Kosovu su bile naterane u bankrot usled smrtonosnog „ekonomskog leka“ MMF-a nametnutog Beogradu 1990. godine. Embargo je bio nametnut Jugoslaviji. Etnički Albanci i Srbi su dovedeni do dubokog siromaštva. Ekonomski kolaps je stvorio okruženje koje je podsticalo nelegalnu trgovinu. Na Kosovu, stopa nezaposlenosti je porasla do zapanjujućih 70 procenata (prema zapadnim izvorma).

Siromaštvo i ekonomski kolaps su poslužili da pogoršaju tinjajuće etničke tenzije. Hiljade nezaposlenih mladih „tek izašlih iz tinejdžerskog doba“ iz osiromašene populacije je bilo regrutovano u redove OVK...

U susednoj Albaniji, reforme slobodnog tržišta usvojene od 1992. godine stvorile su uslove koji su favorizovali kriminalizaciju državnih institucija. Novac od droge je takođe bio pran u albanskim piramidama (Poncijeve šeme) koje su nicale kao pečurke posle kiše tokom vlade bivšeg predsednika Saljija Beriše (1992-1997). Ovi sumnjivi investicioni fondovi bili su integralni deo ekonomskih reformi koje su zapadni kreditori primenili na Albaniju.

Narko baroni na Kosovu, u Albaniji i Makedoniji (sa vezama sa italijanskom mafijom) postali su nove ekonomske elite, često povezane sa zapadnim poslovnim interesima. Zauzvrat finansijski prihodi od trgovine drogom i oružjem bili su reciklirani prema drugim nezakonitim aktivnostima (i obrnuto) uključujući ogroman reket od prostitucije između Albanije i Italije. Albanske kriminalne grupe koje operišu u Milanu „su postale toliko moćne u upravljanju prostitucijom da su čak po snazi i uticaju pretekle Kalabtreze.“

Primenjivanje „snažne ekonomske medicine“ pod vođstvom Breton Vuds institucija sa sedištem u Vašingtonu je doprinelo upropaštavanju albanskog bankarskog sistema i strmoglavom kolapsu albanske ekonomije. Rezultujući haos je omogućio američkim i evropskim transnacionalnim kompanijama da se pažljivo pozicioniraju. Nekoliko zapadnih naftnih kompanija uključujući Oksidental, Šel i Britiš Petroleum uperile su svoje poglede u albanska obilna i neistražena nalazišta nafte. Zapadni investitori su takođe pohlepno gledali obilne albanske rezerve hroma, bakra, zlata, nikla i platine... Fondacija Adenauer je lobirala u pozadini u korist nemačkih rudarskih interesa.

Berišin ministar odbrane Safet Zulali (navodno umešan u ilegalnu trgovinu nafte i narkotika) je bio arhitekta sporazuma sa nemačkim Preussag-om (predajući kontrolu nad albanskim rudnicima hroma) nasuprot konkurentskoj ponudi od SAD predvođenog konzorcijuma Macalloy Inc. u savezu sa Rio Tinto Zimbabwe (RTZ).

Velike količine narko dolara su takođe bile reciklirane u privatizacione programe vodeći ka kupovini državnih akcija od strane mafija. U Albaniji, privatizacioni program je bukavlno preko noći doveo do razvoja klase vlasnika čvrsto posvećene „slobodnom tržištu“. U Severnoj Albaniji, ova klasa je bila povezivana sa Gege „porodicama“ koje su bile povezane sa Demokratskom Partijom.

Kontrolisana od Demokratske Partije pod predesedništvom Saljija Beriše (1992-1997), najveća albanska finansijska „piramida“ VEFA Holdings je osnovana od strane Gege „porodica“ iz Severne Albanije uz podršku zapdanih bankarskih interesa. VEFA je bila pod istragom u Italiji 1997. zbog svojih veza sa Mafijom koja je navodno koristila VEFA za pranje velikih količina prljavog novca.

Prema jednom izveštaju iz štampe (zasnovanom na obaveštajnim izvorima), viši članovi albanske vlade toko Predsedavanja Saljija Beriše uključujući članove kabineta i članove tajne policije SHIK su navodno bili umešani u krijumčarenje droge i ilegalnu prodaju oružja Kosovu:

(...) Navodi su vrlo ozbiljni. Veruje se da se drogom, oružjem, krijumčarenim cigaretama bavila kompanija koju je otvoreno vodila albanska vladajuća Demokratska Partija, Shqiponja (...). Tokom 1996. godine ministar odbrane Safet Zulali (je navodno) koristio svoju kanceariju da olakša transport oružja, nafte i krijumčarenih cigareta. (...) Narko baroni sa Kosova (...) operišu u Albaniji nekažnjeno, i veruje se da veliki deo transporta heroina i ostalih droga preko Albanije, iz Makedonije i Grčke na putu za Italiju, organizuje Shik, državna tajna policija (...). Obaveštajni agenti su ubeđeni da lanac komande u nezakonitim radnjama ide sve do vrha i jisu oklevali da imenuju ministre u svojim izveštajima.

Bilo je dozvoljeno da trgovina narkoticima i oružjem napreduje uprkos prisustvu, od 1993. godine, velikog kontingenta američkih trupa na albansko-makedonskoj granici sa mandatom da nametne embargo. Zapad je zažmurio. Prihodi od nafte i narkotika su korišćeni za finansiranje kupovine oružja (često u smislu direktne trampe): „Isporuke nafte Makedoniji (bušeći grčki embargo (1993-4) se može koristiti za pokrivanje heroina, kao i isporuke Kalašnjikov pušaka našoj albanskoj „braći“ na Kosovu“.

Severni plemenski klanovi ili „fisovi“ su takođe razvili veze sa italijanskim kriminalnim sindikatima. Zauzvrat, ovi potonji su igrali ključnu ulogu u krijumčarenju oružja preko Jadranskog mora u albanske luke Drač i Valonu. Početkom 1992. godine, oruže koje je kanalima odlazilo na Kosovo su uglavnom bila mala oružja koja uključuju puške Kalašnjikov AK-47, RPK i PPK mitraljeze, teške mitraljeze kalibra 12.7 mm, itd.

Prihodi od trgovine narkoticima su omogućili OVK da brzo razvije silu od nekih 30.000 ljudi. Još skorije, OVK je nabavila sofisticiranije naoružanje koje uključuje protivavionske i protivoklopne rakete. Prema tvrdnjama Beograda, deo sredstava je došao direktno od CIA „upućen preko takozvane „Vlade Kosova“ sa sedištem u Ženevi, u Švajcarskoj. Njena vašingtonska kancelarija angažuje PR kompaniju Ruder Finn – ozloglašenu po svojim klevetanjima vlade u Beogradu“.

OVK je takođe nabavila opremu za elektronsko osmatranje koja joj omogućuje da prima satelitske informacije NATO koje se tiču kretanja jugoslovenske armije. Za trening kamp OVK u Albaniji se kaže da se „koncentriše na obuku za teško naoružanje – ručne protivtenkovske granate, topove srednjeg kalibra, upotrebu tenkova i oklopnih transportera, kao i na komunikacije, i komandu i kontrolu“. (Prema izvorima jugoslovenske vlade.)

Ove obimne isporuke oružja kosovskoj pobunjeničkoj armiji su bile u skladu sa geopolitičkim ciljevima Zapada. Nije iznenađujuće što je postojala „zaglušujuća tišina“ međunarodnih medija u pogledu kosovske trgovine oružjem i narkoticima. Rečima izveštaja Geopolitical Drug Watch-a iz 1994. godine: „krijumčarenje (droga i oružja) se u osnovi ocenjuje na osnovu njegovih geostrateških implikacija (...) Na Kosovu, krijumčarenje droge i oružja snabdevanje gorivom nada i strahova“...

Sudbina Kosova je već bila pažljivo trasirana pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine. NATO je ušao u jedan nezdrav „brak iz računa“ sa mafijom. „Borci za slobodu“ su stvoreni, trgovina narkoticima je omogućila Bonu i Vašingtonu da „finansiraju kosovski konflikt“ sa krajnjim ciljem destabilizovanja vlade u Beogradu i pune rekolonizacije Balkana. Uništenje jedne čitave države je ishod. Zapadne vlade koje su učestvovale u NATO operaciji nose težak teret odgovornosti za smrti civila, za osiromašenje i albanske i srpske etničke populacije i nevolje onih koji su brutalno isterani iz gradova i sela na Kosovu kao rezultat bombardovanja.
(Prevod: www.tvojportal.com)
 
 

natobombardovanje24. mart 1999.Čosidovski

Nastavak na TvojPortal.com...