Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Maj.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Srbija, Nemačka i Rusija
Zašto Vučić svaki čas ide u Nemačku, a i u Moskvu kad god su spremni da ga prime? Kada je o Nemačkoj reč, zato što se nada ulaganjima.
Sve što je dosad dolazilo, osim izuzetno, uglavnom su relativno mali poslovi, pogotovo kada je reč o prerađivačkoj industriji. A potrebno je mnogo više, i to ulaganja poznatih i velikih kompanija jer se na taj način može očekivati da će se zaista podstaći reindustrijalizacija zemlje. A kako je izvoz usluga privrede koja nema izlaz >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na more po prirodi stvari ograničen, jasno je da su izgledi napretka vezani upravo za ulaganja iz industrijalizovanih zemalja, a to će reći pre svega iz Nemačke. Za nemačke preduzetnike, opet, srpsko je tržište malo, ali balkansko eventualno i nije. Tako da je napredak u privrednim odnosima veoma zavisan od regionalne stabilnosti i saradnje. U to se uklapa i ideja o zajedničkom tržištu i sve ono što je vezano za takozvani Berlinski proces, čiji je glavni motiv povećana povezanost, recimo, putem ulaganja u regionalnu infrastrukturu.
Problem je što ta regionalna saradnja Srbiji ne ide jer su tu naravno Kosovo i Bosna i Hercegovina. Zapravo, to što se zvalo Zapadni Balkan svelo se na Srbiju i one s kojima ona ime teritorijalne probleme. A to su pre svega dva za Srbiju zamrznuta sukoba, na severu Kosova i u Republici Srpskoj. Ostale zemlje su se, jedna po jedna, oslobodile te političke geografije. Rešivši ili težeći da reše sopstvene i regionalne probleme kako bi omogućile kakav-takav privredni napredak.
Srbija nije i ne izgleda kao da je u stanju da izađe iz frižidera, da se tako izrazim, u kojem se našla, pre svega sopstvenim političkim odlukama, ne samo posle katastrofalne poslednje decenije prošlog veka već i neodlučnošću i sada već nemogućnošću da sebe samu politički, ideološki i društveno odmrzne. I Vučić ide u Nemačku, a drugi u Brisel, a za koji mesec svi posle Sofije u London, ne bi li nekako svanulo sunce u vidu privredne saradnje, a mraz ostao u vidu nerešenih ustavnih i teritorijalnih problema na Kosovu i u Bosni i Hercegovini.
Kako da se to izvede mora da se objasni i Moskvi, odnosno Putinu. A on ima strpljenja jer uvek može da pita “Šta je to što Srbija hoće?” i da ne dobije odgovor koji od njega zahteva bilo kakav poseban angažman, o nekim većim obavezama i da ne govorimo. Jer je srpski stav da se sve nekako menja, ali tako da se ništa ključno ne promeni. A to, svakome je jasno, jeste samo stalno odlaganje. Što Rusiji svakako odgovara, pogotovo jer vidi da Vučić svako malo ide kod kancelarke Merkel. Koja opet pita isto što i Moskva i dobija manje-više isti odgovor. Tako da je konačni ishod da se razgovori nastavljaju, a ništa se ne rešava.
Čemu to može da vodi? Ukoliko se tako nastavi godinu-dve, ostvariće se cilj patriotske inteligencije i vernika i njihove crkve da Srbija dođe u položaj Republike Srpske. To bi, naravno, bilo u skladu i sa očekivanjima i nadanjima trenutnog rukovodstva srpske države preko Drine. U tom periodu će uglavnom svi koji bi eventualno da posluju sa Srbijom izgubiti poverenje u to da će se išta promeniti i otići će na neka druga tržišta. Nemačke vlasti imaju ne male obaveze i nisu sklone ni inače da gube vreme na rešive probleme koji se nikako ne rešavaju. Evropska unija, takođe, neće biti nesrećna ukoliko se u Beogradu konačno zaključi da se ne može normalizovati srpska država. I više neće biti potrebe da Vučić ili bilo ko na njegovom mestu, mada to nije izgledno u dogledno vreme, svaki čas putuje u Nemačku.
Što se Rusije tiče, koliko sam u stanju da vidim, tamo se upravo taj ishod i očekuje. Nju Republika Srpska ne košta mnogo, dok ona služi da se svi postojeći srpski sukobi ne mogu rešiti. Što je manje-više sve što se od Balkana i očekuje, sve čemu još Balkan može da posluži ruskoj geopolitici. To nije mnogo, ali gotovo da ništa ne košta, pogotovo u poređenju s neprijatnošću koja se oseća u Briselu, pre svega.
Tako da zaista nije nerealno očekivati da će se srpske vlasti i javnost i, naravno, crkva odlučiti za zamrzavanje Srbije u stanju koje se neće naročito razlikovati od onoga u kojem se već nalazi Republika Srpska. Mislim da sve manja druga Srbija razume da nije reč o zamrzavanju sukoba već o zamrznutoj Srbiji. Da je tako, videće se kada se predsednik Srbije, kao sada predsednik Republike Srpske, jedino može nadati pozivu da dođe u Moskvu jednom ili drugom prigodom.
