Izvor: Politika, 08.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tolstoj pita za Radovana
Devedeset knjiga Radovana M. Marinkovića, kulturni vremeplov Čačka, Dragačeva i zapadne Srbije
Čačak –U Moskvi na kraju prošlog veka, profesorka srpskog jezika Grozdana Komadinić srela je Nikitu Iljiča Tolstoja i domaćin, čuvši da je Čačanka, postavi poslednje pitanje koje je mogla zamisliti:
– Da li poznajete Radovana Marinkovića?
Svet je, dakle, manji nego što se poima, pomislila je, istraživačima posebice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kojom je stazom praunuk Lava Tolstoja stigao baš do književnika iz Čačka s kojim se nikad nije sreo, ni pre ni posle toga?
– Tolstoju u ruke nekako je dospeo Zbornik radova Narodnog muzeja iz Čačka gde sam, u svoje doba, objavio rad „Borba protiv grada u Dragačevu”. Tema je toliko zaokupila Rusa da je uskoro, sa svojom suprugom Svetlanom, u hrestomatiji Akademije nauka SSSR – a, na 70 stranica, objavio istraživanje sličnog naziva, „Borba protiv grada u Dragačevu i drugim srpskim zemljama” – kaže za naš list Radovan M. Marinković (72).
Nikita Tolstoj, inače, autor je monografije „Jezik slovenske kulture” („Prosveta”, Niš, 1995) i, iako slavnog imena i porekla, ipak je samo jedan od hiljada likova u bibliografiji Marinkovićevoj. Još pre 12 godina iza čačanskog pisca stajalo je 1.215 bibliografskih jedinica a sada ih je već hiljadu i po, zajedno sa njegovih 90 knjiga.
– Marinković ima više objavljenih knjiga nego godina i cenim da je najvredniji i najznačajniji istraživač kulturnoistorijske prošlosti našeg kraja. U njegovom carstvu reči, ako mu nekad nedostaje koja, on je kao Laza Kostić sam stvori, ali u duhu našeg jezika – pripoveda Nikola Stojić, pisac iz Guče.
Marinković je, kao novorek, izumeo rušnice, grobljaše, zlatoustaše, pesmopojce, pamćenike, uzgrednice, vikalice, javnice ili ujmaru (vodenicu). Jedino on zna istinu oimenici „ćeške” (vrsta jela) i kako se gotovi. Rečene prinove svedoče o delu tvorčevom, prelistavanom i nedavno u Čačku, kad je mesni ogranak Vukove zadužbine priredio „Knjigovanje Radovana M. Marinkovića”.
Tad je kazano da njegovi naslovi jesu književni i kulturni vremeplov Čačka, Dragačeva i zapadne Srbije. Od „Letopisa dragačevskih trubača”, preko povesti o Milojku Ćirjakoviću, do „Dragačevskih zanata i zanimanja”, „Boja na Lopašu 1806. godine”, 16 autorskih zbirki pesama i još pet u duetu sa Stojićem. Više od tri decenije bio je urednik kulturne rubrike u „Čačanskom glasu”, prevashodno pesnik i publicista, pa istoričar, etnolog, leksikograf, priređivač spomenica i zbornika, sakupljač epitafa, legendi, bajalica, vikalica, kletvi i blagoslova.
Zar je takvo raznorođe mana, kao da Marinković pita u svojoj pesmi „Biti...”: „Ne biti ništa! Bar išta! Bar ugarak vatrišta!/ Bar svitac u mesečini, travka na kamenoj planini./ Bar cvrkut nebesne tice, poslednji krik samoubice./ Trun peska u manitom viru, crna rupa u svemiru./ Zrno u pšeničnom klasu, makar jauk u bezglasu!/ Nikako ništa! Bar išta! Bar pepeo pepelišta!”
Šta je sudba piščeva dok je neko da je opeva? Taj drugi, takođe čačanski poeta, Miladin Vukosavljević, veli da je Marinković, „s čitavim naramcima pesničkog blaga nepravično ostao skrajnut u zavičajnim ramovima, jer ga zavidnici metropolski nisu udostojili ni ovlašnog zapisa”.
– Kroz Marinkovićevo oglasje – besedi Vukosavljević – iz svih zastruga zaborava, sa svih duhovnih zborišta i pepelišta, uznela se čista, seljačka, bistroumna, duboko duševna Srbija. Otvorila se urezima s grobljaških i krajputaških sipara, u koje su se ukorenili i ratnik i ratar, i ljubeznik i mrznik. U njegovoj pesničkoj zvezdarnici čuju se i zagonetni galop tkačkog čunka, poj brdila, pa medenice na predvodnicima, ljudski roj oko lampeka, ojkanja na prelima i čovekove bune protiv sila nečastivih...
Gvozden Otašević
[objavljeno: 09/06/2008]
