Izvor: Politika, 05.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruska crkvena predizborna dramatika
Patrijarha bira Pomesni sabor u kome, osim episkopa, učestvuje i klir i narod, takozvani mirjani (laici). Svaku od 145 eparhija predstavlja arhijerej i po jedan predstavnik klira, monaštva i vernika – ukupno njih sedam stotina
Kada je samo dan posle sahrane moskovskog patrijarha Alekseja Drugog Sveti sinod odlučio da se novi poglavar izabere krajem januara, mnogi su mislili da je tih gotovo sedam nedelja sasvim dovoljno da se u miru pripremi izborni sabor, i pored >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnogostepene procedure. Ideja da se primeni žreb brzo je odbačena. Patrijarha bira Pomesni sabor u kome, osim episkopa, učestvuje i klir i narod, takozvani mirjani (laici). Svaku od 145 eparhija predstavlja arhijerej i po jedan predstavnik klira, monaštva i vernika – ukupno sedam stotina. Delegate će imati i crkveno školstvo i ustanove Patrijaršije. Da će se izbor ponegde nameštatiznalo se, nije se pak pretpostavljalo da će to prodreti u javnost, biti označeno kao „skandalozno” i naširoko razmatrano od medija.
Iako je, po ustavu crkve, svaki od eparhijskih arhijereja mogući kandidat, odmah je rečeno da bi sledeći patrijarh morao biti iz redova pet stalnih članova svemoćnog sinoda, u kome sedi i sedam nestalnih. Dvojica mitropolita ne toliko važnih eparhija, smoljenske i kaluške, Kiril i Kliment, od sviju se smatraju glavnim kandidatima. Njihova moć je u moskovskoj „kuriji”, oni su na čelu moćnih odeljenja Patrijaršije, za spoljne i unutrašnje poslove. Ostali su smatrani bezizglednima. No, pokazalo se da oni mogu itekako da pomute šanse ove dvojice. Mitropolit Autonomne crkve Ukrajine, Vladimir, istaknut je kao kandidat četrdesetak svojih episkopa, što niko nije predvideo. Mitropolite minskog Filareta i krutickog Juvenalija sada neki pominju kao „kompromisno rešenje”. Neizvesnost je dostigla neočekivani vrhunac.
Mitropolit Kiril Gundajev ima neviđenu prednost u crkvenim, ali i drugim medijima. U odnosu na glavnog protivkandidata Kirila 1:100. On je mestobljustitelj, vrši poslove prvojerarha do izbora novog. Obavlja bogosluženja, prima delegacije, šalje čestitke i saučešća, ima se utisak da je već patrijarh. I u vreme patrijarha Aleksija ponašao se kao da je sigurno njegov naslednik. Putovao je po svetu, sa strahopoštovanjem pozdravljan od ruskih ambasadora, priman od predsednika država. Imao se utisak da je „rođeni diplomata”. Televizijski nastup jednom nedeljno, odgovaranje na svakojaka pitanja gledalaca učinilisu ga poznatim. Delovao je koliko doktrinalno, toliko i realno. Konzervativci tvrde da je ekumenista, reformator, neosergijanac (podložan državi), globalista, sklon „nečistom biznisu”. Da bi i njih bar malo razuverio, Kiril je ovih dana saopštio da je „antireformista” u svemu, reforme ruše veru, tradiciju, vrednosti, a to bi bila jeres i lomljenje „kičme naroda”. Sa nepravoslavnima se ne može zajedno moliti, ali treba razgovarati. Mitropolit ima četvoročlani „izborni štab”. Pored njegovog zamenika V. Čaplina i harizmatičnog „sveruskog” đakona Kurajeva, predsednika Pravoslavne organizacije Frolova, tu je i episkop bečki Ilarion, sa iskustvom Zapada. Ekipa je neosporno veoma darovita i u medijima prisutna. Oni su razotkrili „skandalozno” ponašanje bloka oko glavnog suparnika, mitropolita Klimenta. Pojavila se i parola „Kliment neće proći – Kiril ili smrt!”.
Kliment vodi unutrašnja dela crkve, to je često neprijatan posao i nedostupan javnosti. Morao je da naređuje, smenjuje, upozorava, proverava. U tome se ne stiče simpatija. Imao je poverljive saradnike, nije ignorisao ni potkazivače i doušnike.Crkva sa 20.000 sveštenika i 10.000 monaha i monahinja svakako neprestano ima neke personalne probleme. Njegov izborni štab nije uopšte prodoran, pokazao se i kao nesnalažljiv. Čine ga dvojica arhiepiskopa, tobolski Dimitrije, koji je inače brat mitropolitov, i Teofan stavropoljski. Dokazano je da su vršili pritisak na akademije i bogoslovije da biraju delegate sklone Klimentu, što je izazvalo otpor. Kada se za sve saznalo, demantija nije bilo već „glasnog ćutanja”.
Državi bi u krajnjem slučaju, misli se, odgovarala oba kandidata, Kiril možda manje, jer, iako je „patriota”, ne sluša rado tuđe preporuke.
Pozicija koju sada u Ruskoj pravoslavnoj crkvi ima mitropolit Kiril, u partijskoj sferi, odgovarala bi „ideologu”, ne u nekadašnjem sovjetskom maniru. Autor je za pravoslavne prilike izuzetne „Socijalne doktrine”, usvojene 2000. godine, koja je razjasnila stav crkve prema većini pitanja današnjice. Van crkve, gde se stavlja naglasak na ljudska prava za sve, prihvatljiv jejer nije fundamentalista. Pragmatičan je, što je poželjno u vreme duhovne i ekonomske nesigurnosti koja pogađa Rusiju. Svuda u pravoslavlju je uvažen, takođe i u konkurentskom Carigradu. Otvoren je prema drugim verama, što može za RPC samo da bude prednost. U antireformizam koji pominje, ipak se nije zakleo.
Po odluci Sinoda, do izbora će se u svim hramovima neprestano moliti za „duh premudrosti i razuma” na saboru, da Gospod delegate ogradi od „svakog iskušenja, sablazni i podela”, kako bi poglavara izabrali u ljubavi i jedinomisliju. U svojim domovima vernici treba da počinju dan rečima „Gospode, pomozi saboru!”, preporučuje mitropolit Kiril.
Živica Tucić
[objavljeno: 06/01/2009]
