Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rio bi bio vrhunac moje karijere
„U Srbiji se minuli rad ne priznaje: čak se i o Đokoviću priča u negativnom kontekstu čim doživi poraz na nekom turniru“, govori košarkaš CSKA i član idealne petorke Mundobasketa u Španiji
Od našeg specijalnog izveštača
Istanbul – Preksinoć u Istanbulu, dok su neki volonteri na „Glorijinom kupu“ čistili „Ulkerovu arenu“ posle finala između moskovskog CSKA i Unikahe iz Malage, grupa njih je čekala ispred svlačionice ruskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kluba. Hteli su da se slikaju sa Milošem Teodosićem (27). Bili su tu i momci i devojke. Jedna studentkinja kazala je svojoj drugarici: „Blago Elif Uzdemir“! Zavidele su unuci vlasnika „Ozaltin holdinga“ ne zbog njenog bogatstva, ni zbog toga što je već sa nepune 24 godine u bordu direktora te turske kompanije, pa ni zbog njene očigledne lepote, već zato što je uručila našem košarkašu pehar za najboljeg igrača turnira. U takvoj sutuaciji, i novinarski posao mora da čeka: počelo je slikanje, kraj Teodosića su se smenjivali njegovi fanovi, a mi smo morali da slikamo...
Nepune dve nedelje posle Svetskog prvenstva u Španiji, na kojem je pored osvojene srebrne medalje s našom reprezentacijom izabran i u idealnu petorku, Miloš Teodosić je opet na pobedničkom postolju. CSKA je podigao trofej na najkvalitetnijem klupskom turniru ovog leta, a on je po ko zna koji put „em-vi-pi“. Kad neko zaređa s takvim priznanjima obično ga mediji časte nadimkom „Mister MVP“, kako su svojevremeno zvali Dejana Bodirogu. Zato i razgovor sa najboljim igračem „Glorijinog kupa“ počinjemo na tu temu...
Za poslednjih sedam godina više puta ste proglašavani za najboljeg igrača (MVP) velikih liga, šampionata ili turnira, počev od Evropskog prvenstva mladih selekcija 2007. u Novoj Gorici. Koji od tih trofeja vam je najdraži?
Svaki mi je drag na svoj način. Onaj iz Nove Gorice mi je značio jako mnogo, jer je prvi i osvojen je sa 20 godina. Svakako mi je jedan od dražih. Isto tako MVP Evrolige koji se gleda tokom čitave sezone.
Kako ste uspeli da održite formu posle Svetskog prvenstva, jer videlo se da su u Istanbulu mnogi asovi bili u padu?
Možda zato što sam imao više predaha od drugih. Oni tri-četiri dana, a ja sedam. Došao sam direktno na turnir, bez maltene ijednog zajedničkog treninga smo odigrali čitav turnir. Na prvom meču protiv Crvene zvezde nije bilo sve kako treba, možda se tim još nije bio navikao na mene, ali ni ja na tim i na novog trenera. Na kraju, imali smo ipak uspešan turnir i pokazali da možemo da budemo dobar tim.
Na kom jeziku trener Dimitris Itudis (pomoćnik Željka Obradovića u Panatinaikosu 13 godina) razgovara s vama pred igračima, kada vam daje instrukcije?
Normalno, na srpskom. Ponekad se izleti i svima priča na srpskom, pa ga onda razumemo samo ja i Gruzijac Markoišvili koji govori srpski.
Deluje kao da se ovog leta mnogo toga promenilo u vama, da niste isti pre i posle posle svetskog prvenstva. Da li ste svesni da ste promenili i ljude u svojoj zemlji, da oni sada mnogo veruju u snagu naše košarke?
Drago mi je što je cela ekipa, koja je naporno radila celog leta i igrala u Španiji, ispunila srca našim ljudima, ali i što je samoj sebi donela neopisivu radost. To je timski uspeh. Svih 12 igrača i stručni štab su zaslužni. Ponosni smo što smo napravili jedan od najvećih uspeha u istoriji naše košarke, jer ovo je napravljeno za sedam godina samostalne Srbije. Bilo je veoma teško da se dođe do ovog rezultata. Možda i mi sami u pojedinim trenucima nismo verovali da je medalja dostižna, osim selektora Saleta Đorđevića, ali na kraju smo napravili sjajan uspeh.
Selektor se kleo u vas i pre šampionata u Madridu, govorio je dva dana uoči puta u Španiju da mu je krivo samo to što niste sasvim spremni zbog povrede i da biste, da nije bilo tog peha, sigurno bili „em-vi-pi“. Uprkos tome bili ste jedan od najboljih igrača na prvenstvu?
Počeo sam da treniram 20 dana pre početka šampionata. Formu sam uhvatio tek u četvrtoj-petoj utakmici. Imali smo zaista mnogo problema sa povredama, od početka priprema nedostajala su nam tri-četiri jako bitna igrača, ali svaki od nas je neverovatno dobro odigrao ulogu koja mu je bila namenjena u tom trenutku. Sale Đorđević nam je od početka šampionata uporno ponavljao da veruje da možemo da igramo finale, da želi Špance u polufinalu... Imao je neku neverovatnu intuiciji i mnogo je verovao u nas, od prvog dana priprema je govorio da zaslužujemo medalju.
Imali ste pet godina kad je Aleksandar Đorđević dao onu čuvenu trojku. Nju ste sigurno videli kasnije kad ste odrasli?
Koju čuvenu trojku? Moram da pitam, jer Sale je dao mnogo čuvenih trojki...
Onu u Istanbulu 1992, kad je odlučio finale Kupa šampiona protiv Huventuda i doneo Partizanu titulu prvaka Evrope.
Normalno, bio sam suviše mali da bih mogao da gledam prenos tog finala iz Istanbula, ali sam snimak te trojke gledao više puta. Dok se one trojke protiv Hrvata, na Evropskom prvenstvu 1997, sećam. Gledao sam utakmicu protiv Hrvatske ali nisam u tom trenutku bio svestan koliko su takvi koševi važni. Shvatio sam značaj toga tek kad sam i sam došao u slične situacije i srećan sam što su i neke moje trojke donele uspeh reprezentaciji.
Pre neki dan kad smo vam u hotelu čestitali na uspehu u Španiji, rekli ste: „Hvala, najzad da i ja jednom uradim sve kako treba!“ Otkud takva izjava posle toliko dobrih partija u dresu reprezentacije, deluje kao da ste preterano samokritični?
Nije tu reč toliko o samokritici, već o jednoj pojavi o kojoj ranije nisam pričao... U Srbiji se brzo zaboravljaju dobre stvari koje se naprave. Kod nas se minuli rad ne priznaje. Ne kažem da bi ljudi trebalo da mi se klanjaju zbog nekih dobrih partija ili da ostanu nemi kad ne pružim ono što se možda očekuje, ali smatram da bi trebalo da cene to što neko svako leto posvećuje reprezentaciji, kao recimo kapiten Krstić. To je možda stvar našeg mentaliteta... Recimo, o našem najboljem sportisti Novaku Đokoviću, kad posle niza pobeda izgubi na nekom turniru, 30-40 odsto Srbije govori u negativnom kontekstu. Tako nešto ne bi trebalo da se dešava. Trebalo bi u svakom trenutku, i u dobru i u zlu, da budemo uz ekipu, uz pojedince koji predstavljaju svoju zemlju najbolje što mogu.
Kad smo već kod svih provedenih leta u reprezentaciji, vi u njoj „letujete“ od 2003, kada ste osvojili zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu za kadete u Madridu. Recimo, 2007. godine bili ste bukvalno celo leto u selekciji, prvo mladoj pa u seniorskoj kada je selektor bio Zoran Slavnić. Dali ste mnogo državnom timu, a koliko je on dao vama?
Reprezentacija mi je mnogo dala, ali moram da istaknem da i meni mnogo znači da igram za nju. Ispunjava me kad sam u njenom dresu, osećam se predivno sa svim tim momcima, u toj sjajnoj atmosferi su izrasla i velika prijateljstva. Sa uživanjem dolazim i dolaziću i ubuduće na svako okupljanje reprezentacije, sve dok selektor bude smatrao da sam potreban i dok me telo bude služilo.
Imate pet medalja s reprezentacijom – tri u mlađim selekcijama (zlatna odličja na evropskim šampionatima za kadete, juniore i mlade) i dva sa seniorima (srebra na „Evrobasketu 2009“ i „Mundobasketu 2014“). Ali još niste iskusili Olimpijske igre!
Moja generacija se prvi put okupila 2007, sa ciljem da se plasira na Olimpijadu u Pekingu 2008. Posle nismo uspeli da se plasiramo ni za London 2012. Smatram da smo i trudom i zalaganjem zaslužili da se nađemo na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. Očekuje nas Prvenstvo Evrope naredne godine na kojem moramo da dokažemo kvalitet i da izborimo odlazak u Brazil. To bi za mene bio vrhunac karijere. Jer, zaokružio bih sve ono lepo u košarci kada bih sa svojim omiljenim timom učestvovao na najvećem sportskom događaju.
Izgubili smo glatko od Amerike u finalu Svetskog šampionata. Da li je ona dostižna?
Slika iz finala nije odraz realnih kvaliteta ta dva tima. Mogli smo da odigramo mnogo, mnogo bolje. Platili smo danak našem mentalitetu, jer smo samim ulaskom finale iznenadili sebe i prevazišli svoj cilj. Izgledalo je da smo ušli u tu utakmicu samo sa željom da se to što pre završi i da proslavimo kako treba. To je bio uzrok tako ubedljivog poraza. Sigurno su bolji od nas, imaju kvalitetne igrače, ali u nekoj meri možemo da se nosimo s njima.
U finalu turnira u Istanbulu, protiv Unikahe, imali ste desetak „nevidljivih“ dodavanja. Neki stručnjaci su komentarisali da ste napravili i tu pomak, da vaše lopte imaju „novu dimenziju nepredvidljivosti“... Gledate na dve strane, a dodajete u treću!
To je pre svega odraz velikog samopouzdanja koje je sigurno još poraslo posle Svetskog šampionata u Španiji. Trener Itudis mi je dao veliku slobodu. Osećam se dobro na terenu, trudim se da uživam u svakoj sekundi i da se, kad se ukaže šansa, zabavim, jer košarka je pre svega igra.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 28.09.2014
Pogledaj vesti o: Moskva
