Izvor: Politika, 22.Dec.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin je potreban Evropi
Ukoliko bi kojim slučajem današnja Rusija doživela sudbinu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i pretvorila se u državu bez ikakvog uticaja na svetska zbivanja, a možda se i raspala, bila bi to tragedija ne samo za nju već i za svet u celini. A upravo to je bilo jedna od škakljivih tema godišnje konferencije za novinare ruskog predsednika, održane u četvrtak u Moskvi.
Na stranu tvrdnje predsednika Vladimira Putina o besmislenosti, kako se izrazio – „dvorskog udara”, stručnjaci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << procenjuju da bi eventualni nasilan odlazak sa vlasti sadašnjeg šefa države na njegovu poziciju nesumnjivo doveo neku ličnost koja bi morala, htela ili ne htela, barem u početku, da igra na kartu – nacionalizma.
A takva Rusija, sa silnim naoružanjem koje poseduje i za koje je pitanje ko bi ga uopšte kontrolisao, nikome ne bi išla u prilog. Pogotovo ne najbližim susedima i državama bivšeg socijalističkog lagera.
Sa druge strane, pitanje je kako bi se takva promena odrazila na ponašanje SAD, koje bi se ponovo našle u ulozi jedine vojne supersile na planeti. Ipak, strah od kataklizme u najvećoj zemlji na svetu nema preterano jaku podlogu. To je novinarima jasno potvrdio i sam Putin.
Današnja Rusija, kako za američki list „Nešenal interest” piše Sergej Radčenko, nije hegemon poput Sovjetskog Saveza, koji je bio dovoljan sam sebi i nije bio baš preterano upleten u svetsku ekonomiju. Takođe, nije bio ni država dovoljno jaka da sprovodi ključne ekonomske reforme. Drugim rečima, ako sadašnja recesija u Rusiji nastavi da se produžava, sa velikim problemom će se suočiti ne samo njeni žitelji već i celi svet.
Paradoksalno, ispada da je Putin za Zapad najpogodniji partner kojeg za sada imaju, pošto u Rusiji ne postoji opozicioni pokret dovoljno jak da sprovede smenu vlasti, a pogotovo ne postoji takva politička ličnost iza koje bi, kao trenutno iza Putina, stajalo čak 80 odsto birača.
Pa ipak, svesni smo svakodnevnih zapadnjačkih kritika usmerenih na ličnost šefa ruske države. Pa čak i otvorenih pokušaja da se njegova moć u zemlji, a pogotovo van nje, svede na što manju meru. O tome je nedavno govorio i sam Putin istakavši da su situacija povodom prisajedinjenja Krima i Sevastopolja i optužbe za umešanost Rusije u građanski rat u Ukrajini samo izgovori za delovanje njegovih protivnika. „Da nema toga, izmislili bi nešto drugo”, istakao je predsednik tokom godišnjeg obraćanja predstavnicima oba doma državne dume.
Kako god bilo, Rusija je trenutno u izuzetno teškoj ekonomskoj situaciji, a takva atmosfera izuzetno pogoduje spekulacijama o tome da li svako u zemlji obavlja svoj posao onako kako bi trebalo. To se, naravno, odnosi i na najodgovornijeg – na Putina. Na tu kartu upravo i igraju pojedini krugovi na Zapadu, posebno administracija u Vašingtonu.
Pri tome sasvim je jasno da Amerikanci u tim pokušajima mnogo ne vode računa o interesima evropskih i drugih država koje su ekonomski tešnje vezane za Rusiju. Uostalom, svet se još seća verbalnog gafa Viktorije Nuland, pomoćnice američkog državnog sekretara, a u vezi sa delovanjem EU.
Poslovne veze istočnoevropskog džina sa privredama zemalja na kontinentu je isuviše tesna da bi tek tako bila prekinuta, što bi lako moglo da se desi ukoliko bi na čelo Rusije došao neko na krilima nacionalizma, pa čak i neke vrste izolacionizma, viđenog u doba SSSR-a.
Nisu, naravno, u pitanju samo toliko pominjani – energenti. Mada je njihova uloga i te kako značajna. Mnogi zapadnoevropski proizvođači preneli su svoje pogone u ruske gradove, gde je radna snaga jeftinija, a konačna dobit veća. U pojedinim slučajevima, kao na primer u automobilskoj industriji, ta veza je toliko jaka da bi prestanak proizvodnje u Rusiji izazvao talase otpuštanja i u zapadnim zemljama. U ovom primeru, pre svega – Nemačkoj.
U pomenutu računicu svakako bi trebalo uklopiti i nedavni dogovor Moskve i Ankare o produženju gasovoda „Plavi tok”, čime bi Turska postala jedan od najjačih igrača na polju transporta energenata. U Ankari nisu nastrojeni kao pomenuta gospođa Nuland, ali su u suštini isti način odgovorili na zahteve Brisela da „ohlade odnose sa Rusijom i pridržavaju se evropskih pravila poslovanja ako žele da jednoga dana postanu članica EU”.
Sve pomenuto i još mnogo toga ukazuje na činjenicu da je Putin Evropi jednostavno – neophodan. Niko, naime, ne želi širenje ukrajinskih turbulencija. A one su u slučaju odlaska sadašnjeg ruskog predsednika lako moguće. Uostalom, ni svojevremeni raspad SSSR-a nije rešio svet svakodnevnih muka. Naprotiv.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 22.12.2014.
