Izvor: Glas javnosti, 07.Jun.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika je svuda oko nas
Od kada je diplomirala na Univerzitetu u Birmingemu 1997. godine, rediteljka Svetlana Dimčović postavila je brojne komade na raznim pozorišnim scenama u Londonu, Moskvi, Lidsu, Glazgovu, LJubljani..., ali ne i u Beogradu. Priliku da tu listu velikih evropskih centara proširi i sa svojim rodnim gradom, Svetlana će zvanično imati već u nedelju, 15. juna, za kada je na Maloj sceni Ateljea 212 zakazana premijera drame Sema Šeparda „Bog pakla“, u kojoj igraju Dragana Đukić, Branislav >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Trifunović, Vladislav Mihailović i Bojan Lazarov.
- Veoma sam zadovoljna uslovima u kojima radimo. Atelje 212 je sigurno jedno od naših najboljih pozorišta, a što se tiče podele, još jednom sam se uverila da smo mi zemlja koja, zaista, ima odlične glumce - kaže Svetlana Dimčović u intervjuu za Glas javnosti. - Tokom dosadašnje karijere, režirala sam na raznim jezicima, ali nikad na srpskom. Moram priznati da je veoma izazovno raditi na maternjem jeziku, pogotovu jedan ovakav komad koji, na nekom univerzalnom nivou, postavlja više pitanja.
U kojoj meri ta Šepardova priča, čija se radnja dešava u Americi, ima veze sa nama danas i ovde, u Srbiji, na Balkanu, u Evropi?
- Mislim da nas se ona tiče u velikoj meri, jer, između ostalog, traži i odgovor na pitanje kako jedan običan građanin može da izađe na kraj sa svojom državom. Da li je moguće biti apolitičan i koliko je moguće, ako već tako živite ceo život, da vam sudbina, na neki način, ne pokuca na vrata? Iako ta pitanja o svojoj zemlji postavlja pisac američkog porekla, i to na jedan, rekla bih, antiamerički način, mislim da su ona veoma bliska i našoj publici. Za građane Srbije danas je jako bitno pitanje kako se jedan običan čovek postavlja u odnosu na vladu, na neku državnu organizaciju... Sa nestrpljenjem iščekujem reakciju naše beogradske, ateljeovske publike na sve ovo s obzirom na to da je ona mnogo više angažovana nego publika u nekim drugim zemljama. Politika, odnosno svakodnevni život našeg čoveka u odnosu na politiku i sve ono što je vezano za nju i dalje su u bliskoj vezi.
Koliko su vama sve te teme bliske ako uzmemo u obzir činjenicu da ovde ne živite već godinama?
- Bliske su mi svakako... Pratim sve ono što se dešava u našoj zemlji i naravno da me sve to izuzetno zanima. Ja shvatam kao svoju ličnu odgovornost, ma gde bila, da uvek budem politički informisana sa onim što se dešava u mojoj državi, ali isto tako i sa onim što se dešava u svetu, jer je sve vezano. Danas više nema nezavisne politike jedne države, a pogotovu nema nezavisne ekonomije, tako da, šta god radili, ipak smo svi povezani u jednom većem lancu. Zar nije onda zanimljivo razmišljati o tome gde taj lanac vodi i kako mi, eventualno, svemu tome možemo da doprinesemo, pa i da iznesemo svoje mišljenje, makar i kroz, primera radi, proces glasanja.
Rođeni ste u Beogradu, a diplomirali ste 1997. godine na Univerzitetu u Birmingemu, u vreme kad Srbija, „u očima Zapada“, nije bila na dobrom glasu. S obzirom na to da godinama živite i radite u Engleskoj, koliko i da li se, u međuvremenu, ta negativna slika o nama uopšte promenila?
- Sve je to relativno, znate. U različitim zemljama sam nailazila na razne reakcije. Recimo, Rusi su nas uvek jako voleli i uvek su se trudili da nas na neki način zaštite. Jednostavno, osećali su tu neku, da kažem, simpatiju prema nama. Što se, konkretno, tiče mog posla, uvek sam nailazila na ljude koji su bili otvoreni za sve vrste saradnje. Radili smo razne projekte koji su imali za cilj da se ljudi što bolje upoznaju sa našom kulturom, snimali smo i neke televizijske priloge u vezi sa sitacijom u Srbiji... Generalno, ljudi iz sveta kulture su mnogo bolje upućeni u sva ta zbivanja od običnih građana. Mislim da je taj negativni imidž bio upravo posledica neinformisanosti običnog čoveka u nekoj drugoj zemlji o onome što se dešava kod nas, u Srbiji...
OGROMAN POZORIŠNI KAPACITET
- Naša zemlja ima zdravo pozorište. Kad to kažem, onda mislim da ono ima ogroman kapacitet i da je spremno da trči maraton. Imamo sjajne glumce, scenografe, pisce, reditelje... Samo je pitanje kako to sve zajedno gurnuti još više unapred. Poželjno bi bilo da naša pozorišta što više gostuju u inostranstvu, da češće rade koprodukcije sa pozorištima iz drugih zemalja... - smatra Svetlana Dimčović.
Jednoj maloj balkanskoj državi...
- Nije mala, daleko od toga. Može se reći da je ona strateški veoma bitna zemlja na Balkanu, pa da je zato, možda, i bila predmet tolike političko-medijske priče. Međutim, to je već pitanje internacionalnih političkih interesa kojima ja ne bih htela da se bavim.
Već punih pet godina, u saradnji sa Britanskim savetom, radite na unapređenju nove drame i izvođenju stranih pisaca van njihovih govornih područja. Koliko, u svemu tome, ima prostora i za proboj nekih naših dramskih autora?
- Mnogo. Interesovanje postoji, jer mi imamo izuzetno zanimljive pisce svih generacija. Pored onih starijih, sve više su prisutni i ovi mlađi jer su te teme kojima se bavi naša nova drama, na univerzalnom nivou, svuda zanimljive. Što se tiče Velike Britanije, postoji cela jedna generacija mladih srpskih dramskih pisaca koji su poznati u toj sredini. Među njima su Minja Bogavac, Uglješa Šajtinac, Maja Pelević, Jelena Kajgo, Dušan Spasojević, Marija Stojanović, Marija Karaklajić...
