Izvor: Politika, 16.Mar.2015, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled iz desetog reda
Ko ne zna da prolazi pokraj čuvenog teatra po arhitekturi zgrade nikada ne bi zaključio šta je unutra. Uverili smo se zašto i publika ponekad ima tremu pre ulaska u staro pozorišno zdanje
Najzad u Skali! Sa velikim uzbuđenjem očekujem da uđem u milanski teatar na baletsku predstavu „Svite za violončelo” na Bahovu muziku a u koreografiji švajcarskog umetnika Hajnca Šperlija. Posle prisustvovanja premijerama u Losanđeleskoj operi, u Boljšom teatru u Moskvi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predstavama u Pariskoj i Bečkoj operi, Teatru Marinji u Sankt Peterburgu, dva meseca sam razmišljala kakva će biti moja italijanska pozorišna iskustva.
Milano – sinonim za modu, jednu od najvećih katedrala na svetu, čuvenu Leonardovu „Tajnu večeru” i jedan od najstarijih i najlepših trgovinskih centara na svetu „Vitorio Emanuele”, radnje modnih ikona Kavalija, Versačea, Trusardija, Misonija, dvojca Dolče i Gabana... Za mene i ručak na osmom spratu robne kuće „Rinašente” sa pogledom „od milion dolara” na belomermerne čipkaste tornjeve Milanske katedrale. Prošlog vikenda je za osmi mart u Milanu sijalo sunce, ljudi su sedeli u baštama, po stepenicama, a deca se pentrala po spomenicima konjanicima i konjima. Prskala je i fontana ispred zamka Sforca, a na početku modernog zdanja Kapija ekspo 2015. Jer, od prvog maja, Milano postaje centar sveta privrede, ekonomije, umetnosti. Sa sloganom „Hraniti planetu, doživotna energija”, grad se umiva i sređuje, svuda se već vijore zastave zemalja sveta, iza svakog ugla iskače maskota, „fudi” čovečuljak napravljen od raznih vrsta voća i povrća i drugog rastinja. I najprestižnija operska kuća sveta zvaničnog naziva „Teatro alla Scala” uključio se u svetsku izložbu. Radiće dodatnih šest meseci i preko leta, dočekujući milione turista. Na njenoj sceni nastupiće najveća imena muzike i baleta.
Prolazniku koji prošeta ispred zgrade Skale zbog „obične” arhitekture koja ne privlači pažnju, ako ne zna da je reč o čuvenom teatru, može čak da padne na pamet da je to zdanje skromne železničke stanice. Srećom, ja sam mogla da uđem jer sam imala rezervisane karte zahvaljujući ljubaznosti pres-službe ove operske kuće. Prolazim nekoliko puta u toku dana ispod stubova, ulaz je zamandaljen metalnim vratima, ispred su diskretno ali ipak vidljiva parkirana policijska kola. Uostalom, ceo Milano je pod budnim okom policije, ali i mašinkama naoružane vojske, međutim, nigde nema grubosti i demonstracije sile, sve je vrlo uljudno, pa i molba da otvorite tašnu, da skinete sako ili kaput... Na ulazu u katedralu su postavljeni i detektori.
Skala spolja ne budi emocije. Ispred, u centru istoimenog trga, ogromni pano modne kuće „Trusardi”, jednog od najvećih sponzora. Teško je nabrojati tu količinu kompanija koje se bore da budu njeni sponzori. Među njima je, naravno, i svemogući „Roleks”. Na trgu je vremešni čikica postavio muzičku skalameriju i do daske odvrnuo „Imedžin” Džona Lenona! Trešte „Bitlsi” ispred Skale, ali muzika je muzika, pogotovo ako je dobra.
Predveče, u sedam, kako mi je rečeno, dolazim do blagajne, gde me čekaju karte. Parter J, sedište 4. Deseto slovo abecede je J, dakle sedeću u desetom redu jer su svi redovi u parteru Skale obeleženi slovima a ne brojevima kao na drugim mestima. Pre toga je na trgu bio nekakav miting egipatskih žena povodom 8. marta. Sve, naravno, pod budnim okom policije. Sa kartama ulazim u kafeteriju, gde za stolovima sede dame u dugim haljinama, neke i sasvim obično odevene, „kežual”, što bi rekli stilisti. Ipak, osoblje je livrejisano i muškarci imaju bele rukavice. Uglavnom se pije penušavi „proseko” ili „špric kampari” sa ledom i narandžom. Proseko devet, špric kampari 13 evra, kao najjeftinija karta na šestoj galeriji. One najskuplje su 150 evra, pa idu naniže.
Međutim, ono što je ovde gotovo obavezni ritual pre predstave jeste činija kuvanog pirinča sa šafranom i parmezanom. Konobar iz velike srebrne posude kutlačom sipa ovu žutu smesu u manje činije koje se gotovo ritualno prazne uz ćaskanje. Jer sve se podrazumeva: ritual predstave, ritual ulaska u pozorište kao u hram... Nema iskakanja iz taksija, a u blizini nema ni drugih prevoznih sredstava kao što su tramvaji ili busevi. Dolazi se ili sopstvenim prevozom sa šoferom, ili... na svoj način. Sa bočne strane zdanja, nalazim prodavnicu suvenira sa knjigama, majicama, olovkama, nakitom, maskama, sve u slavu Skale. I ta slava baš košta. Tanka knjižica 14 evra.
Skala ima i svoj prebogat muzej. Ima i svoje radionice odmah iza zgrade.
Muzej Skale je nedavno obeležio vek postojanja i jedan je od najstarijih te vrste u Evropi. U njemu se nalazi i klavir iz 1837. marke „stenvej” Franca Lista. Odatle je moguć i pogled na salu ukoliko nije u toku neka proba ili predstava. Što je, uglavnom, retkost jer ova megakompanija umetnosti radi non-stop. Dragocenosti, kostimi, dokumenti, afiše, sve što je vezano za ovaj teatar, njegova prošlost, nalazi se pod svodom ovog muzeja. Od maja do juna biće otvorena izložba „Turandot” u Skali – dokumenti i istorijski kostimi – a od jula do oktobra biće postavljena izložba „Hrana u operi”.
Posebna priča su radionice u kojima se opremaju predstave, rade scenografija i kostimi i ostali rekviziti. Na oko 20.000 kvadratnih metara smeštena su tri paviljona. Jedan je nazvan po čuvenom reditelju Lukinu Viskontiju, drugi po scenografu Nikoli Benizu, a treći po kostimografu Luiđiju Sapeliju, poznatom po nadimku – Karamba! U izradi kostima i scenografije pomaže joj više od 150 radnika raznih zanatskih profila, drvoseča, rezbara, majstora za izradu predmeta od kovanog gvožđa, vajara i skulptora, metalorezača, ali i animatora visokotehnoloških znanja, koji od skice očas naprave 3D scenografiju. Osim radionica, ovaj prostor ima najveći garderober sa više od 60.000 kostima, sale za horske probe, ali i dvoranu za reditelje u kojoj je prostor umanjen, ali identičan velikog sceni.
Kad sam ušla u foaje, usledio je „hladan tuš”. Skromni kristalni lusteri, tanki mermerni stubovi, ogledala. Sve nekako nalik foajeu našeg beogradskog Narodnog pozorišta, ali dva puta veće. Silazim niz stepenice, ka garderobi i parteru. Ljubazni, livrejisani u crne odore sa nekakvim srebrnim lancima, isti i muškarci i žene, sa osmehom uzimaju ogrtače i kapute. Na pultu diskretno postavljena drvena kutija za – napojnicu! Nigde to u teatru nisam videla. Ali uvek postoji prvi put. U kutiji novčanice od pet do 50 evra! Moj osmeh je bio moja balkanska napojnica.
Ulazim u dvoranu i doživim „vruć tuš”, kao u grotlu vulkana. Bordo crveni pliš, takve su i tapete u ložama, zlatna štukatura, svod neoslikan, samo sa ogromnim lusterom. Ono slovo J znači da sam u desetom redu partera, jer ovde ne koriste brojeve već abecedu. Svetlo se „dimuje” tri puta, diže se prva zavesa, ponovo se gase svetla, ali ostaju osvetljene lože, koje poput crvenog pčelinjeg saća, mame glasne uzdahe svojim prizorom. Tačno u 20 časova, diže se i druga zavesa, na proscenijum izlazi maestro Masimo Polidori sa violončelom. Gudalom izvlači najtananiju muziku Baha, njegove svite koje je prvi proslavio neponovljivi Pablo Kazals. Na scenu izlaze balerine u špic patikama, baletski igrači, u rikvandu ogroman krug koji prelazi iz plamene u plavu ili zelenu boju, kao tri elementa prirode, vatra, voda, zemlja...
Mladi igrači, sve sama poznata imena baleta. Predstava traje sat i 20 minuta, publika aplaudira. Izostao je spektakl, ali ne i predstava da smo u jednoj od najznačajnijih operskih kuća na svetu, u kojoj su duhovi Tebaldijeve, Marije Kalas, Toti dal Monte, Franka Korelija, Marija del Monaka, Mirele Freni, dirigenata Toskaninija, Karajana, Klaudija Abada, Rikarda Mutija, primabalerine Karle Frači, Pavarotija, Dominga, Karerasa, ali i naših Radmile Bakočević, Jadranke Jovanović, kao i danas svetski slavnog operskog pevača, baritona Željka Lučića. On će pevati uz čuvenu Beatris Uriju Monzon u Pučinijevoj „Toski” 22, 24, 27. i 30. juna, ali i u još tri predstave 3, 6. i 9. jula, sve u okviru ovogodišnjeg Ekspoa! Naš velikan među velikanima sveta! Vredi ponovo doći u ovaj grad, jer ako svi putevi vode u Rim, ovog puta od maja do kraja oktobra vodiće u Milano, makar i bez niskotarifnih kompanija.
------------------------------------------------
Istorija Skale
Na mestu nekadašnje crkve Santa Marija dela Skala podignuto je pozorište. Po projektu Đuzepa Permarinija, zdanje je u stilu neoklasicizma građeno od 1776. do 1778. godine. Gotovo da nema značajnog operskog kompozitora čije se delo nije izvelo pod svodom ove kuće. Ipak, njen zaštitni znak je veliki Verdi. Samo pet dana pošto je 1872. održana premijera Verdijeve „Aide” u Kairu, kojoj kompozitor nije prisustvovao, „Aida” je izvedena i u Skali. Scenografija je bila impresivna, gotovo autentična‚ a dirigovao je Verdi. Inače Skala je sagrađena kao zamena za Teatro ređo dukale, koji je izgoreo 25. februara 1776. Nova zgrada opere, prvobitno nazvana Nuovo ređo dukal Teatro ala Skala, otvorena je 3. avgusta 1778. sa operom Antonija Salijerija „Prepoznata Evropa” (L’Europa riconosciuta) Veliku i temeljnu restauraciju Skala je imala od 2002. do 2004. godine. Sada prima nešto više od 2.000 gledalaca.
Tradicionalno, sezona u Skali počinje svakog 7. decembra, na dan Sv. Ambrozija, zaštitnika Milana, i „zakon” je da predstave ne smeju da traju duže od – ponoći!
Mirjana Radošević
objavljeno: 16.03.2015.
Pogledaj vesti o: Moskva
