Izvor: RTS, 25.Nov.2019, 07:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petrograde, još se ne umire meni
Ovaj čuveni Mandeljštamov stih stalno mi je na usnama kada se vratim u nekadašnji Lenjingrad, današnji Petrograd. Ne znam šta mi je. Racio mi kaže da bih toliko toga primetio, ali srce ne dopušta analitičkom umu da se uzoholi, već jedino uzbuđeno izbija i čini mi se da bih zaplakao.
Šta je s tim gradom što mene, i ne samo mene toliko uzbuđuje? Petrograd, za razliku od >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Moskve, još podseća na stara vremena Sovjetskog Saveza, pa i carske Rusije. Moskva, to je druga priča: to je velegrad sličniji Tokiju nego ostatku Rusije. Piter za to vreme i dalje ima neku svoju dušu, koja snagu vuče iz reke Neve i njene pritoke Mojke, sa prepletom kanala i preko tri stotine mostova od kojih nijedan nije isti.
Tamo gde je u novim prodavnicama plastika, ovde je drvo; tamo gde je neonsko osvetljenje, ovde su stari lusteri sa perlama od kristala. A roba je ista: međunarodne etikete i čuveni ruski proizvodi. Ko ne želi da kupi porcelansku šolju urađenu u Peterburškom imperijalnom zavodu? To je kvintesencija Rusije u svom potrošačkom i turističkom, ali i daleko dubljem vidu.
Ali, i te šolje i druge imperijalne poslastičarnice samo su fasada. Iako na ulicama Nevskog prospekta ima daleko više jakih džipova nego drugde, čim se pomeri dalje od spoljnog lica zgrade, ugleda se oronuli malter i neki svojetski džip u dvorištu. Lenjingrad je rušen i zidan. Danas se užurbano obnavlja sve što se može podići, ali kao i u Berlinu, toliko je toga za renoviranje da će posao, čini se, trajati vekovima.
Najbolji primer za staro pored novog je čuveni Marijinski teatar iza kojeg stoji jedan od najmoćnijih ljudi Rusije, Valerij Đerđev. Da, to je, ljubitelji fudbala, onaj dirigent koji se pojavljuje pre prenosa Lige šampiona na reklami za Gazprom. Ovaj veliki umetnik i još bolji biznismen neumorno je odan svom Marijinskom teatru, odakle je krenuo u svet.
Pre nekoliko godina do čuvenog starog carskog teatra uspeo je da dovrši novu zgradu Marijinski 2, koja je pravo čudo scenske tehnike i na čijim zidovima se nalaze neverovatne količine ukrasnog ćilibara.
Nepotreban sjaj? Ne, to je tipično ruski. Marijinski teatar je, uostalom, namenjen publici, koja će se isto tako paradno obući i doći da vidi opersku premijeru (ovih dana to je Verdijeva Aida) makar kod kuće nemali šta da jedu. Ne treba to da čudi: ovde su balet, opera i koncerti važni kao i hrana.
Ispratimo jednog tipičnog ljubitelja opere. Kada se predstava u Marijinskom 2 okonča, taj posetilac uzeće metro i izaći na nekoj od čuvenih stanica: Avtovo ili Kirovski zavod, koje su izgrađene za vreme Staljina i lepe su kao neki muzeji.
Posetilac koji stalno ovde izlazi, neće se osvrnuti na ovu podzemnu raskoš. Izaći će kraj svojih solitera, proći pored novih tržnih centara i put završiti u svojoj "kvartirki" (stanu). Ući će, jer verovatno živi sam, nahraniće mačku i poći na počinak bez francuskog "petog oborka" posle opere.
Sutra je novi dan. Ovaj ćutljivi ljubitelj umetnosti pojaviće se na svom radnom mestu. Biće službenik, barista ili ofarban u zlatno, nepomična figura koja neposredno uz Carski trg dobija petsto rubalja na sat. Krug, tipično ruski, tako se zatvorio. Onaj koga opisujemo okarakterisaće samog sebe kao pomalo usamljenog ali srećnog čoveka.
Ko razume, razume. Ko ne razume, napašće Putina što ovom ljubitelju opere i maminom sinu nije obezbedio bolji život i više prilike da iskaže svoje demokratske sklonosti.
.jpg)
