Izvor: Politika, 17.Dec.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obezbedi tržište – pa proizvodi
Do embarga i raspada Jugoslavije, Simpo je imao sedam robnih kuća u Poljskoj, kao i u Moskvi i mnogim evropskim prestonicama, ali i u svim glavnim gradovima bivših jugoslovenskih republika. Samo u Makedoniji bilo ih je čak 14
Dragomir Dragan Tomić – Simpo ili Simpo – Dragomir Dragan Tomić? Svejedno. Prvog nema bez drugog i drugog bez prvog. Fabrika nameštaja je samo pet godina starija od ukupnog staža od 44 godine koliko je Dragan Tomić proveo na njenom čelu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pre nepunih mesec dana izabran je ponovo za prvog čoveka kompanije. Oko pet hiljada radnika jednoglasno ga je izabralo za predsednika kompanije za novih pet godina. I sve to u svojoj 74. godini života.
Pitamo ga dokle misli tako? Koliko radi? Ima li vremena za sebe?
Ja više ne mogu da stanem. Ušao sam u mašinu.
Čoveku, s vizijom, naviklom na rad i maksimalno naprezanje, nije teško da radi kada vidi da mu posao ide od ruke. Je li teško?
– Jeste, ali šta nam je glatko išlo u životu. Koji put mi je za neki posao i 20 sati rada malo. Radim kada treba i nedeljom uveče. Sve ima svoju cenu, ali i zadovoljstvo. Ja sam ga našao u radu.
Da li kao uspešan menadžer imate vremena za sebe? Čime se još bavite kada ne pravite pare za svoje akcionare i zaposlene?
Desi se da pronađem vremena da nedeljom ručam i večeram s porodicom i prijateljima, s obzirom na to da se i subotom ponekad ostaje do uveče u kancelariji.
Čime ste se rukovodili u radu?
Moja koncepcija je bila uvek da se obezbedi tržište kako bismo što više uposlili postojeće kapacitete i gradili nove, radi upošljavanja što većeg broja ljudi. Ta moja vizija se i dalje ostvaruje. Naravno, najvažniju ulogu u tome imaju dobro izabrani stručnjaci, i stalno podmlađivanje tima, što je uslov ostvarivanja perspektive za dalji razvoj. Tako smo prošlog meseca primili 14 diplomiranih ekonomista.
Da nije bilo embarga i raspada Jugoslavije, Simpo bi danas bio u grupi velikih trgovinskih lanaca u Evropi. Tada smo imali sedam robnih kuća u Poljskoj, veliku robnu kuću u Moskvi i u mnogim evropskim gradovima, kao i u svim prestonicama bivših jugoslovenskih republika. U Makedoniji ih je bilo čak 14. Danas je to sve van Simpa. To je za nas veliki gubitak. Tako ispada da se veliko vizionarstvo ponekad i kažnjava.
Da li ste sanirali posledice sankcija i raspada Jugoslavije?
Nismo, nažalost. Zbog velikih gubitaka od preko 120 miliona evra u imovini, koja je ostala u našim salonima u evropskim metropolama i bivšim jugoslovenskim republikama, morali smo da se mnogo zadužujemo da bismo sačuvali radna mesta za 7.000 ljudi, koliko ih je tada radilo u svim Simpovim fabrikama. Krediti su bili veoma skupi i u tom pogledu se ni danas ništa nije promenilo. Ali, i pored toga, vratili smo se na sva evropska tržišta.
Kako uspevate da se održite na stranom tržištu?
Danas u Evropi postoji znatan broj većih proizvođača nameštaja. Konkurencija je strašna. Strane partnere pridobijamo, pre svega, odličnim proizvodom i servisom. Pre nekoliko godina postavili smo novu marketing strategiju, u čijoj su osnovi funkcionalan dizajn i stalno uvođenje inovacija. Kvalitet se u današnje vreme podrazumeva. Simpo je u Evropi postao „broj jedan“ u segmentu dizajna garnitura sa inovativnim rešenjima za spavanje.
Danas izvozimo u 29 zemalja sveta. Milion Amerikanaca već koristi naš nameštaj, a 150.000 Rusa spava na našim dušecima. Dogodine biće ih još toliko.Od 2006. beležimo prosečni godišnji rast izvoza od 20 procenata, a broj novih kupaca povećali smo za trećinu. Zahvaljujući promeni strukture asortimana i pomeranju prema visokim kategorijama nameštaja, izvozne cene smo uspeli da povećamo za trideset odsto.
Ugovor sa Ikeom za 2012. vredan je 20 miliona evra. Koliko su teški planovi za iduću godinu?
U ovoj godini stvorili smo dobre uslove za poslovanje u 2012, koja će, po svim pokazateljima, generalno biti teška. Planiramo povećanje izvoza za 65 odsto, a proizvodnje za 40 procenata. Pored Ikee, koja je naš najveći partner, ugovorili smo aranžmane s gotovo svim većim evropskim lancima trgovine – Kika, Luc, Roš Boboa, But, Semeraro i mnogim drugima.
Radili ste u vreme Tita, bili uz Miloševića. Kako se danas snalazite s dosističkom vlašću? Da li vam šta zameraju?
Tita sam sreo nekoliko puta, a Jovanki Broz se dopadao Simpov nameštaj. To mi je on rekao za jednim ručkom. U vreme Miloševića bio sam ministar, a kao koordinator i potpredsednik Vlade imao sam veoma blisku saradnju s privrednicima Srbije, organizovanim u 33 koordinaciona tima za svaku privrednu granu. To mi je bilo veoma dragoceno iskustvo u ono vreme sankcija i embarga, koje je koristilo svim privrednicima i pomoglo da zemlja preživi sve te teškoće.
I reći ću još jednu stvar. U svakom sistemu, i kod nas i u svetu, ima normalnih kontakta između vlasti i menadžera. Bez obzira na to ko se nalazio u vrhu. Anjeli, čuveni vlasnik „Fijata“, bio je predsednik te kompanije, a za vreme njegovog vođenja te firme promenilo se 40 vlada. Šta mislite da nije sarađivao sa svim prolaznim premijerima? Jeste. I to mu je posao. Što je meni problem da to isto imam s Borisom Tadićem ili Mirkom Cvetkovićem. Smatram to normalnom komunikacijom, jer smo posvećeni istom zadatku – da imamo veću proizvodnju, zaposlenost, da imamo firme koje se razvijaju i povećavaju izvoz. Kome to može da smeta?
Može li se živeti od nameštaja?
Nabavka nameštaja spada u ozbiljnu investiciju za svaku porodicu, pogotovo u kriznim vremenima. Plasman je veoma otežan. Mi smo našu kompaniju organizovali tako da imamo veliki broj programa, pa nam ta disperzija asortimana omogućava da i u kriznim vremenima radimo bolje od drugih. Nameštaj je nisko akumulativna grana i potrebno je dosta kredita za finansiranje proizvodnje i prodaju proizvoda. S visokim kamatnim stopama, kakve su one kod nas, jako je teško opstati čak i da nema krize.
Je li teško biti poslovan čovek iz Srbije u susretima sa stranim kupcima? U čemu vam je i gde nedostajala podrška rođene države?
Srbija je prolazila kroz veoma velike teškoće poslednjih decenija, od embarga do bombardovanja, ali i u tim vremenima, ako se ostavi utisak ozbiljnog poslovnog čoveka, prijem kod partnera je dobar i on se ne menja s političkom situacijom. Ali što se tiče obavljanja poslova, situacija u zemlji ima ogroman značaj za vođenje poslova u inostranstvu. Srbija je zbog teškoća u kojima je bila imala problem nedovoljnih sredstava za investicije, čak i za atraktivne programe. To je najviše kočilo razvojne ambicije. Najviše mi je žao što nisam imao podršku u širenju trgovačke mreže u inostranstvu, jer bi to danas osiguralo plasman proizvoda cele srpske industrije nameštaja, ne samo proizvoda Simpa. Izvoz cele grane bi u mnogo manjoj meri zavisio od stranih trgovinskih lanaca.
Kako vam se čini sadašnja poslovna klima kod nas i u Evropi, pogotovo u zemljama s kojim poslujete? Jeste li zaduženi?
U zemlji koju je iscedio embargo, čije se tržište više nego prepolovilo, a privatizacija dovela do zatvaranja velikog broja fabrika i smanjenja zaposlenosti, jasno je da su teškoće veće nego kod drugih. Zato je privrednicima teško da vode poslove, a vladi da obezbedi dobar ambijent za privredne aktivnosti. Simpo je veliki gubitnik zbog onoga što se desilo u zemlji. Ostala nam je imovina i širom Evrope. Mogli smo da biramo između bankrota i teže varijante - da putem kredita, kojih nije bilo dovoljno, pokušamo oporavak. Zaduženi smo, ali ne previše. Verujem da ćemo u idućoj godini porastom izvoza i proizvodnje popraviti naš odnos zaduženosti i bilansnu poziciju firme.
Strepite li od sloma evra?
Naravno da pratim kretanja, ali pošto je u mojoj karijeri bilo dosta lomova u monetarnoj sferi i u privredi, nisam uplašen.
Konačno – šta očekujete od iduće godine?
Planove za iduću godinu smo vrlo pažljivo pripremili. S obzirom na to da Simpo raspolaže većim proizvodnim kapacitetom od prodaje, akcenat je na obezbeđenju tržišta. Povećali smo broj partnera u inostranstvu za 30 odsto i napravili aranžmane s gotovo svim većim trgovinskim lancima. Dosta je novih partnera s kojima do sada nismo radili. Naš cilj je da sačuvamo svih 5.000 radnih mesta i verujem da ćemo realizacijom planova o kojima sam govorio to i uspeti. I rekonstrukcije kapaciteta koje smo obavili krajem prošle i tokom ove godine su u velikoj meri doprinele povećanju produktivnost pa zbog toga iduću, tešku, godinu dočekujemo sa manje briga od ostalih.
Slobodan Kostić
-----------------------------------------------------------
„Najgori“ stečajni upravnik
Priča se da su vas iz opštinskih struktura ondašnjeg Vranja poslali u Simpo da ga tiho uvedete u likvidaciju. Zbog toga su nam vaši prijatelji rekli da ste „najgori“ od svih stečajnih upravnika, jer umesto da ga zatvorite, vi ga već 44 godine razvijate. Šta je istina od toga?
Jeste. Sve je istina. „Sima Pogačarević”, kako je bilo tadašnje ime male fabrike nameštaja, bio je u gubicima. I meni kažu idi i završi taj posao, a mi ćemo ti pomoći. Odem i vidim, kao mlad ekonomista (studije završio u Skoplju za dve godine i osam meseci), da firma i pored evidentnih slabosti i uskih grla, ima šanse. Dođu drugovi kod mene i pitaju me kako ide. Ja im kažem – odlično. Je li ti treba kakva pomoć, pitaju? Treba, odgovorim im. Kakva, oni će? Da mi više nikada ne pomažete. Tako onda, tako i danas.
-----------------------------------------------------------
Male firme
Šta je ostalo od malih porodičnih fabričica koje smo nekada otvarali po selima oko Vranja?
Koncept malih fabrika, čiju smo realizaciju započeli u vranjskom kraju, još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, preplavio je celu zemlju i to je sada razvojna politika Srbije. Na našu sreću sva mala preduzeća koja smo otvorili u Pčinjskom okrugu su živa i uglavnom pozitivno posluju. Koncept malih preduzeća je imao za cilj da izmeni privrednu strukturu Srbije koja je bila sastavljena uglavnom od velikih firmi i da je učini fleksibilnijom i efikasnijom.
-----------------------------------------------------------
Gard za svakog protivnika
Priča se da ste bili veoma talentovan i raznorodan sportista. Koliko vam je to pomoglo u životu i karijeri?
Igrao sam fudbal. Bio sam golman. Igrao sam i rukomet. Malo je, međutim, poznato da sam u Nišu trenirao i boks. Jednog dana dođe moj otac, uhvati me za ruku i vrati u Vranje. Rekao mi je – ne dajem pare da te tamo drugi tepaju. Upravo taj boks mi je mnogo pomogao u karijeri. Za svakog protivnika sam u ringu, zvani život, morao da tražim odgovarajući gard. Izgleda da sam ih i nalazio.
objavljeno: 18.12.2011
