Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Sep.2026, 08:46

Novi romani Nebojše Milenkovića i Šandora Maraija

Akademska knjiga iz Novog Sada nedavno je objavila nove romane Nebojše Milenkovića "Staljin je voleo decu" i mađarskog pisca Šandora Maraija "Prva ljubav", u prevodu Ota Horvata.

Nebojša Milenković "STALJIN JE VOLEO DECU"

Ponajpre – ovo je ljubavni roman. O fatalnoj, frustrirajućoj i uglavnom neuzvraćenoj srpskoj ljubavi prema ruskom vođi. O dve porodice i ljudima preko čijih se leđa prelamaju tereti i udesi istorije. Ratni i poratni Beograd, Petrograd, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Novi Sad i Moskva, nasleđene tajne, javni i skriveni centri moći, eros kao pokretačka i demonska sila čine pozornicu priče u kojoj se intimno i istorijsko ogledaju jedno u drugom. Napisan stilom koji se pamti – snažnim, gotovo filmskim, često jezivim, ali jednako fascinantnim slikama. Staljin nije slučajno izabran. On nije samo čovek, već oličenje sistema koji ga je stvorio i nadživeo. Prisutan je i danas: u političkim mitologijama, obožavanju „čvrste ruke“, potrebi da se strah proglasi vrlinom, a podaništvo predstavlja kao izbor. Zato roman o njemu nije samo roman o prošlosti – štaviše, Milenkovićev Džugašvili deluje kao neko ko je i dalje među nama…

„Oduvek tvrdim da je Staljin živ, sada za to imamo i dokaz!“ Laslo Vegel

Nebojša Milenković (Niš, 1971) je kustos, pisac i građanski aktivista. Diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao muzejski savetnik zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Uređivao Jugoslovensku biblioteku haiku poezije „Macuo Bašo“ (1990−1996) kao i Časopis za istoriju i teoriju umetnosti Anomalija (2006−2007). Zbirke pesama: Usta zrelog kestena (1989), Teskoba svetlosti (1990), Ogledalo za snove (1994), Tihost (1996), Sezona divljeg voća (1999) i Čišćenje snega (2004). Knjiga priča: O Harmsu i drugim demonima (2016). Istorijsko-umetničke studije: Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva (2006) i Zbogom avangardo!, O jugoslovenskoj i novosadskoj umetničkoj avangardi 1968–1972 (temat časopisa Gradac, 2022). Umetničke monografije: Ich bin Kunstler Slavko Matković (2005), Szombathy art (2005), Vladimir Kopicl: Ništa još nije ovde ali nekioblik već može da mu odgovara (2007), Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde (2011), Slobodan Šijan: Moraću da skrenem (2013), Natrag: BožidarMandić i Porodica bistrih potoka (2015) i Ilija Šoškić: Akcione forme (2018, sa Zoranom Erićem). U izdanju Akademske knjige objavio romane: Nešto što strašno podseća na život: Kratka istorija letenja u Subotici (2019) i erotsko-psihološki triler Savršen antitalenat za sreću (2021, 2022). Za književni rad dobitnik je nagrada na međunarodnom konkursu za haiku poeziju The International Itoen Haiku Poetry Contest u Tokiju 1996. I 1997, i Nagrade Ratkovićevih večeri poezije 1998. Stručna priznanja: Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije, 2006, Nagrada „Pavle Vasić“, 2013. i Nagrada „Lazar Trifunović“, 2023. Za aktivistički doprinos zaštiti životne sredine dobio je Nagradu Porodice bistrih potoka 2012. Živi u Novom Sadu sa ćerkom Nikolinom Aleksandrom i mini-šnaucerkom Lili.

Šandor Marai (Márai Sándor) "PRVA LJUBAV" 

Preveo s mađarskog: Oto Horvat

Zamislimo neoženjenog profesora latinskog jezika u provincijskoj školi početkom 20. veka u Mađarskoj. Zamislimo njegovu usamljenost i njegovo robovanje navikama. Zamislimo zakasnelu krizu srednjih godina koja ga je uzdrmala i ophrvala. Zamislimo njegovo iznenađenje i nelagodu u razredu sa novim učenicima među kojima ima prvi put i nekoliko devojčica. Zamislimo njegovu ljubomoru prema najboljem đaku iz tog razreda koji se udvara devojčici u koju se on polako, ali sigurno, neprimetno zaljubljuje. Zamislimo kako će se ova (ljubavna) priča završiti. Šandor Marai je već sa 28 godina napisao dobar i zanimljiv roman kojim je nagovestio svoja kasnija dela koja su ga uvrstila među klasike književnosti.

Šandor Marai (Márai Sándor, Košice, 1900 – San Dijego, 1989) bio je prozni pisac, pesnik i novinar. Već od tridesetih godina prošlog veka uživa reputaciju jednog od najčuvenijih mađarskih romansijera svog vremena. Najviše je držao do klasičnih građanskih ideala, te im je i podario istaknuto mesto u svojim mnogobrojnim romanima. Žestoko je kritikovao i ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu na svetskoj političkoj sceni. Kada je 1948. emigrirao, njegova dela su nestala sa polica mađarskih biblioteka. Njihovo ponovno objavljivanje počelo je tek nakon njegove smrti, 1990. godine. Iste godine mu je posthumno dodeljena Košutova nagrada. Maraijev opus danas doživljava pravu renesansu; njegova dela se uveliko prevode, po njima se snimaju filmovi, prikazuju pozorišne predstave.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...