Izvor: Vostok.rs, 22.Jan.2011, 11:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mudrost Valentina Rasputina
22.01.2011. -
21. januara u prestonici Rusije Patrijarh Moskovski i sve Rusije Kiril je održao ceremoniju nagrađivanja dobitnika premije Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda. Među onima koji su udostojeni tog zvanja nalazi se istknuti pisac, 73-godišnji Valentin Rasputin. On je nagrađen za doprinos ruskoj nacionalnoj kulturi.
Dela pisca pomažu da se formiraju visoki moralni prioriteti u savremenom društvu, tako je rečeno u predlogu Valentina Rasputina >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << za nagradu. A to je vrlo složena misija – odbrana moralnih orijentira. Ona se bazira na osećanju za pravednost i pravdu. Ne trenutne pravde, slučajne, već večne, ponekad surove, one koja ne zastareva. Njegov književni hleb gorči, on je bez prefinjenosti, ali sveže ispečen i bez mirisa buđi. Tako govore o stvaralaštvu Valentina Rasputina kritičari.
Još u svojetsko vreme, počev od 70-ih godina, proza ovog pisca iz sibirskog grada Irkutska postala je ogledalo duhovnosti njegovih savremenika. Karijere, uspeh, veze, položaj u društvu, tvrdi Rasputin, ne mogu da budu određujući, ako je čovek izgubio nit pokolenja, ako je zaboravio svoje korene. O tome govori njegova povest Poslednji rok, koja se pojavila 1970. i postala jedna od ključnih u njegovom stvaralaštvu. Može se reći da je ona o svakom čoveku koji živi na zemlji, zato što su svi ljudi deca svojih majki. Veza majke i dece daje im snage i ljubavi, vodi ih kroz život. Povest, kao uostalom i druga prozna dela Rasputina, prevedena je na desetine stranih jezika, između ostalog na najrasprostranjenije – engleski, španski, nemački, francuski... Počev od Poslednjeg roka, sve što je izašlo iz Rasputinovog pera postajalo je ne prosto činjenica iz književnog života, već događaj javnog života, ističe ugledni kritičar Lav Aninski.
Prve stvari pisca su dale signal, kaže ekspert, da on poznaje narodni karakter ne tako kako je uobičajeno u tradicionalnoj sovjetskoj klasici. Bilo je uobičajeno smatrati da život prekraja pametne ljude koji su studirali, koji su prošli gradsku školu i oni, oslanjajući se na narodnu masu koja im veruje, menjaju realnost. A Rasputin je rekao: ne, bez vaših pametnjaka u prirodi seoskog čoveka je takva mudrost koja mu ne dozvoljava da propadne.
Seoska proza je moj jezik, moja tema, tvrdi pisac. U njoj se ne može falširati. Junaci Valentina Rasputina koji je sam rodom iz sibirskog sela, satkani su od najupečatljivijih crta nacionalnog karaktera – mudrog, slobodoljubivog, čas buntovnog, čas suzdržanog i uvek vrlo stamenog.
Između ostalog, Valentin Rasputin na izvestan način posebno oseća prirodu. Kao da je tajno povezan sa tajgom i rekom. Upravo Angara, po rečima pisca, majčinski ga je napojila i nahranila u detinjstvu, napričala mu bajki, umila stradalničke suze, a na kraju krajeva naučila jeziku. A jezik Rasputinovih dela je riznica ruske književnosti, prava čipka. Očuvanje živog, punokrvnog ruskog jezika, isto kao i očuvanje prirode, za pisca u mnogome predstavlja smisao života. I zato upravo Valentina Rasputina zemlja vidi među inicijatorima kampanje za zaštitu jezera Bajkal od zagađivanja. Upravo on, te libeći se da se pročuje kao retrogradan, zalaže se protiv pada morala. U društvu gde pod pritiskom materijalnih blaga duhovne vrednosti počinju da odstupaju u drugi plan, Valentin Rasputin oseća se nekomforno. A posle neuspešnog pokušaja da uđe u vlast u vreme perestrojke, pikušaja koji ništa osim razočaranja nije doneo, Valentin Rasputin kao prozaik otišao je sa književne scene. Periodično se pojavljuje njegova publicistika, kao podsećanje na mlade godine, kada je posle završetka univerziteta radio kao novinar... Ali i to retko. Ipak usamljeništvo nimalo ne smanjuje moralni i umetnički autoritet koji je zaslužio pisac.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
